Жабе (комедија Аристофана)

С Википедије, слободне енциклопедије

Жабе је комедија атинског драматурга Аристофана, први пут изведена 405. године пре нове ере.

Предмет комедије јесте Атина, при крају Пелопонеског рата, између победе код Аргинуских острва 405. године пре нове ере и коначног слома годину дана касније код Егоспотама.

Према тумачењу Радмиле Шалабалић идеја садржана у комедији односи се на напоре песника да укаже Атињанима на могући излаз, спас од потпуне пропасти у рату са Спартом. Аристофан излаже идеју да за Атињане спас није више ни у миру, ни у рату већ у повратку идеалима прошлости, идеалима из времена победа на Маратону и Саламини које симболишу на литерарном плану Есхилови трагички јунаци. Спас је у пропуштеном: да су се држали начела мере и правичности не би ни дошло до атинског империјализма и бескрајног ратовања.

На другом значењском плану, Аристофанова комедија представља прву детаљну и образложену књижевну критику у савременом значењу. Његове процене циљева поезије, препоруке и критике имају вредност озбиљне теорије. Она је први прилог књижевној естетици у светској књижевности (Дројзен).

Сам наслов пародира софистичко надговарање, односно аристократско-олигархијско интелектуално блебетање и демократско-демагошко гласно крекетање.

Композиција и структура комедије[уреди | уреди извор]

Композицију чине пролог, пародос, парабаза, књижевни агон између Есхила и Еурипида и весели комос на крају.

У прологу представљен је главни јунак комедије Дионис са својим робом Ксантијем. Дионис се упутио у доњи свет да свету врати једног истински великог песника Еурипида. Мотив силаска у доњи свет среће се у митологији (Орфеј), епици (Одисеј – епозода са Лестригонцима, Кирком, Тиресијом), у Енеиди, у Епу о Гилгамешу, у фолклору многих народа.

Аристофан даје слику доњег света који чине: Ахерузијско језеро, место са застрашујућим бештијама и орфичка област која има део за испаштање грешника и гај блажених.

У пародосу наступа хор мисти, они који воде блажени живот у Хаду јер су за живота били посвећени у елеусинске мистерије. Пародос садржи инвективе упућене савременим личностима, песницима, политичарима: комедиографу Кратину, порезнику Торикиону, песнику Конесију, екстремном демократи и демагогу Архедему...

У току пародоса радња напредује. Дионис и његов роб Ксантије налазе се пред улазом у Хад. Пред вратима Хада долази до замене идентитета. Дионис подстиче Ксантија да се представи као бог, а затим се предомишља. Еак, чувар, батинама проверава ко је бог од двојице посетилаца. Пошто не може да утврди ко је од њих двојице Дионис, сви заједно одлазе Плутону да разреши забуну.

Хор затим изводи парабазу, интермецо који нема везе са радњом комедије већ коментарише актуалне политичке догађаје. Хор тражи опроштај за припаднике олигархијске странке, наглашава кривицу вође олигарха Фриниха, а остале сматра заведеним, тражи да се њима омогући јавно суђење на које имају право и остали Атињани, да им се врате политичка права, исмева Клеофонта,демагога екстремних демократа, противник мира. Закључује како се у Атини цене неваљалци и поганци, а одбачени су часни и племенити грађани.

Затим следи бурлескни увод у песнички агон, тзв. други пролог. Разговарају Ксантије и Плутонов роб који најављује Плутонову намеру да организује такмичење између Есхила и Еурипида који полаже право на прво место у трагедији и почасти у доњем свету. Судија ће бити Дионис.

Наступа песнички агон у коме је контрастно приказивање једног и другог песника спроведено до краја.

Еурипид замера Есхилу: статичност, споро развијање драмске радње, остављање глумца без текста на сцени, предуге хорске партије, високопаран стил, чудне кованице, таутологију и плеоназам у пролозима.

Еурипид истиче у свом стваралаштву: увођење говорног језика, потпуно представљање својих јунака у прологу, приказивање свакодневног живота, навика, увођење ликова из свакодневног живота који говоре језиком обичних људи, да влада здравим разумом, провера и просматра.

Есхил замера Еурипиду што је занемарио основну функцију драмског песништва да васпитава, да људе учи моралу, развија свест и разум. Есхилу је идеал јунаштво. Он замера Еурипиду: употребу увек истог метричког клишеа у прологу, честу употребу деминутива, диспаратност идеје и слике, музичке иновације (тона на истом слогу), обрађивање тривијалних тема помпезним и патетичним стилом, смислом немотивисано повезивање појмова, патетично подвостручавање речи, избор тема и мотива (инцест и скрнављења) које лоше утичу на грађане.

Песнички агон је нерешен. На крају Дионис тражи савет за Атину. Еурипид тражи да се олигарси врате на власт, а против Алкибијада. Есхил предлаже да се нападне Спарта са мора и да се флота обнови и да се на то троше средства. Завршава се победом Есхила и веселим комосом.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]