Џуче идеја

С Википедије, слободне енциклопедије

Џуче идеја (кореј. 주체사상)[1] је званична државна идеологија Северне Кореје, али и целокупан политички систем те државе.[2] Творац идеје је Ким Ил Сунг (19121994).[3] Срж саме идеје је да је ”човек господар свега, и одлучује о свему”.[4][5][6] Званично је уведена 1972. године као замена за марксизам-лењинизам, а следбеници је сматрају вишом, развијеном формом социјализма.

Практична примена[уреди | уреди извор]

Према Ким Џонг Иловом делу О Џуче идеји, примена Џучеа у државној политици подразумева следеће:

  1. Народу се мора обезбедити слобода политичког мишљења, те ослањање на сопствене потенцијале у економији, али и политици оружаних снага (што се може сматрати тежњом ка блоковској несврстаности).
  2. Оваква политика мора надахнути народне масе што би створило пуну запосленост у револуцији и обнови.
  3. Методи револуције и обнове морају бити прилагођени ситуацији у земљи, и
  4. најважнији процес у тој револуцији треба да буде обликовање људи као зрелих комуниста спремних на акцију у изградњи земље.

Религијске одлике[уреди | уреди извор]

Ким ил Сунг је прокламацијом Џуче идеје желео да народу створи адекватну замену за религију, тј. да уклони метафизичке аспекте религије као друштвеног феномена, али су и опет придодате и неке сличности: година рођења Ким Ил Сунга је, неколико година после његове смрти узета за почетну годину новог Џуче календара; статуе Ким Ил Сунга постоје у свим насељима у Северној Кореји, његове и слика Ким Џонг Ила су обавезне на зидовима свих станова, канцеларија, фабричких хала, у возовима, аутобусима и путничким авионима, а беџеве са њиховим ликовима морају носити сви грађани док су на јавним местима. Џуче торањ, Велика бронзана статуа Ким Ил Сунга са испруженом руком, те његова родна кућа и маузолеј (све у Пјонгјангу) су главна места ходочашћа за севернокорејски народ, али и за малобројне присталице Џуче идеје широм света.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Myers 2015, стр. 11.
  2. ^ Myers 2015, стр. 12.
  3. ^ Myers 2015, стр. 13.
  4. ^ Cumings 1997, стр. 207, 403–04.
  5. ^ Abt 2014, стр. 73–74.
  6. ^ Robinson 2007, стр. 159.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]