Агитпроп

Агитпроп (агитација и пропаганда) је назив за органе који су постојали или постоје при комитетима комунистичких партија.

Задатак агитпропа као помоћних тела комитета у организацији Комунистичке партије Југославије био је да организују и непосредно руководе агитационо-пропагандним радом ради политичког мобилизовања грађана у остваривању задатака које је поставила партија у току револуције и у социјалистичкој изградњи земље.

У току Народноослободилачке борбе при штабовима НОВ од краја 1942. године постојале су партијске војне групе за агитацију и пропаганду с тежиштем рада на мобилизовању свих снага за ослобођење земље. И у другим земљама деловали су у Другом светском рату веома развијени војни центри за агитацију и пропаганду са задатком политичког мобилизовања људства и подизања његове патриотске свести и борбеног морала.

С обзиром на промене у начину остваривања улоге КПЈ у условима друштвеног усмеравања и формирања идејних ставова, ових органа за илегалне услове рада односно касније за метод административног усмеравања и формирања идејних ставова, расформирани су агитпропи као превазиђени модели идејног рада и усмеравања и замењени су новим облицима усмеравања идеолошко-политичког рада од стране КПЈ, који су одговарали новим захтевима и потребама.

Савремена употреба појма

У складу са савременим трендом давања ретро назива производима, услугама и пословним подухватима, са падом комунизма појам "Агитпроп" коришћен је и као назив за компаније у области маркетинга и односа с јавношћу - и на Западу и на Истоку. Тако данас постоје креативне агенције са тим називом у Великој Британији - agitprop.co.uk, Бугарској - agitprop.bg и Србији - agitprop.rs. Такође се користи и као назив за неке алтернативне брендове, дизајнерске и музичке пројекте, али и за разне протестне намене. Мотиви за коришћење таквог назива су различити, од оних који се наслањају на комунистичку традицију, до оних који редефинишу тај појам и користе га као ретро креативни и промотивни штос.

Литература

• Мала политичка енциклопедија. „Савремена администрација“, Београд, 1966.