Андреа Пирло

С Википедије, слободне енциклопедије
Андреа Пирло
Пирло 2016.
Лични подаци
Пуно име Андреа Пирло[1]
Датум рођења (1979-05-19)19. мај 1979. (44 год.)[1]
Мјесто рођења Флеро, Италија
Држављанство Италија
Висина 1,77 m[2]
Позиција везни
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1994—1998
1998—2001
1999—2000
2001
2001—2011
2011—2015
2015—2017		 Бреша
Интер
→ Ређина
→ Бреша
Милан
Јувентус
Њујорк Сити		 47
22
29
10
284
119
60		 (6)
(0)
(6)
(0)
(32)
(16)
(1)
Укупно 570 (61)
Репрезентативна каријера
1994
1995
1995
1995—1997
1998—2002
2002—2004
2002—2015		 Италија до 15
Италија до 16
Италија до 17
Италија до 18
Италија до 21
Италија (олимп.)
Италија		 3
6
4
18
37
9
116		 (0)
(2)
(0)
(7)
(15)
(1)
(13)
Тренерска каријера
2020—2021
2022—2023
2023—		 Јувентус
Фатих Карагумрук
Сампдорија
Награде
Фудбал
Олимпијске игре
Бронзана медаља — треће место Атина 2004. Италија
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Њемачка 2006. Италија
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место Пољска/Украјина 2012. Италија
Куп конфедерација
Бронзана медаља — треће место Бразил 2013. Италија

Андреа Пирло (итал. Andrea Pirlo; Флеро, 19. мај 1979) је бивши италијански фудбалер, a садашњи фудбалски тренер и члан је Реда заслужних Италије — OMRI.[3][4] Тренутно је тренер Сампдорије. Обично је играо на позицијама на средини терена, као плејмејкер, и у клубовима и у репрезентацији. Означен је од стране многих као један од најбољих играча икада на тој позицији, због визије, контроле лопте, технике, креативности и способности да упути прави пас, као и због тога што је био специјалиста за извођење слободних удараца.[5][6][7]

Каријеру је почео као офанзивни везни у Бреши, којој је помогао да освоји титулу у Серији Б и самим тим избори пласман у Серију А 1997. Прешао је у Интер 1998, али није успијевао да се избори за минутажу и послат је на позајмицу 1999. Упркос добрим партијама у Ређини и поново у Бреши, ипак није успио да се избори за стартних 11 у Интеру и продат је Милану. Тренер Милана — Карло Анчелоти, одлучио је да му промијени позицију и трансформише га у плејмејкера, који ће оркестрирати тимским нападом. На новој позицији, Пирло је убрзо постао један од најбољих везних фудбалера на свијету и освојио је велики број трофеја, укључујући двије Лиге шампиона, два УЕФА суперкупа, двије титуле Серије А, Свјетско клупско првенство, Суперкуп Италије и Куп Италије.[7] Након преласка у Јувентус 2011, освојио је Серију А још четири пута, као и два Суперкупа и Купа Италије. Након што је играо у Италији преко 20 сезона, прешао је у амерички Њујорк Сити 2015, гдје је остао три године и помогао клубу да се пласира у плеј оф 2016 . и 2017. Након 23 сезоне, завршио је каријеру на крају сезоне 2017.[8]

На међународном нивоу, Пирло је фудбалер са највише наступа у репрезентацији Италије, са 116 наступа између 2000. и 2015. Наступао је за селекције Италије до 15, 18 и 21 годину. Као капитен, водио је репрезентацију до 21 године до титуле на Европском првенству 2000, гдје је био најбољи стријелац и добио је награду Златни играч. За сениорску репрезентацију дебитовао је у септембру 2002. и био је капитен репрезентације на Олимпијским играма 2004. Касније, био је један од главних играча у освајању Свјетског првенства 2006, на којем је добио награду за играча утакмице три пута, више него било који други играч и изабран је у идеални тим првенства. На Европском првенству 2012, предводио је Италију до финала, такође освојивши награду за играча утакмице три пута, што је, заједно са Андресом Инијестом, највише на првенству, гдје је такође изабран у идеални тим. Наступао је и на Европским првенствима 2004 и 2008, Свјетским првенствима 2010 и 2014 и на Купу конфедерација 2009 и 2013, на којем је изабран у идеални тим, након што је Италија завршила на трећем мјесту.

У избору за најбољег плејмејкера на свијету, који спроводи Међународна федерација за фудбалску историју и статистику, нашао се на трећем мјесту 2006, другом 2007, четвртом 2012. и трећем 2013. и 2015.[9] У избору за најбољег фудбалера Европе, нашао се на четвртом мјесту 2012[10] и седмом 2015.[11] Нашао се на седмом мјесту у избору за ФИФА фудбалера године 2007, петом у избору за Златну лопту 2007. и седмом у избору 2012. Изабран је у идеалних 11 за 2006 годину, од стране FIFpro и у УЕФА тим године 2012.[12] Проглашен је за фудбалера године Серије А 2012, 2013 и 2014, а такође се нашао у тиму године Серије А у истим сезонама.[13] Након што је помогао Јувентусу да дође до финала Лиге шампиона 2014/15, изабран је у идеални тим Лиге шампиона те сезоне. Године 2012, проглашен је за осмог најбољег фудбалера на свијету, по избору Гардијана.[14] Године 2013, Bloomberg га је уврстио на пето мјесто најбољих фудбалера у Европи.[15] Године 2015, Франс фудбал га је сврстао у топ 10 најбољих фудбалера на свијету, који су изнад 36 година.[16]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

1994—2001: Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Пирло је рођен у Флероу, провинцији Бреше.[17] Каријеру је почео у младом тиму Флеро,[18] након чега је прешао у Волунтас,[19] а касније је прешао у омладински тим Бреше 1994, гдје је углавном играо одмах иза нападача.[20] Године 1995, са 16 година, дебитовао је у Серији А; у игру га је убацио тадашњи тренер Бреше — Мирчеа Луческу.[21][22][23] Наредне сезоне, није био у првом тиму, а са младим тимом освојио је Торнео ди Вјаређио.[21] У сезони 1996/97, помогао је клубу да освоји титулу у Серији Б и избори пласман у Серију А.[24] Први гол у Серији А постигао је 19. октобра 1997, у побједи 4:0 против Виченце.[25]

Захваљујући добрим партијама у дресу Бреше, Пирла је примјетио тренер Интера, Луческу, који је потписао уговор са њим. Није успио да се избори за константност у првом тиму, у сезони коју је Интер завршио на осмом мјесту.[26] За сезону 1999/00, прешао је у Ређину на позајмицу, заједно са Робертом Барониом и Мохамедом Калоном.[27] Након импресивне сезоне у Ређини,[27] вратио се у Интер, али поново није успио да се устали у првом тиму, одигравши само четири утакмице у лиги.[26] Други дио сезоне 2000/01, провео је у бившем клубу, Бреши, гдје је играо заједно са идолом из дјетињства — Робертом Бађом.[28][29][30] Пошто је Бађо играо на позицији офанзивног везног, тренер Бреше — Карло Мацоне, премјестио је Пирла на позицији плејмејкера умјесто офанзивног везног, поставши тако први тренер који га је користио на позицији плејмејкера.[28][31] Упркос томе што су се мучили на почетку те сезоне,[32] Бреша је завршила на седмом мјесту, уз пласман у четвртфинале Купа и квалификовала се за Интертото куп 2001.[33] Битан тренутак за Пирла у сезони био је дубоки пас којим је Бађо изједначио против Јувентуса на стадиону Деле Алпи, 1. априла 2001.[34][35]

Милан[уреди | уреди извор]

2001—2004: Домаћи и европски успјеси[уреди | уреди извор]

Након три сезоне у Интеру, Пирло је прешао у редове градског ривала — Милана, за 33 милијарде италијанских лира, 17.043.078 евра,[36] 30. јуна 2001, последњег дана прелазног рока.[37] Трансфер је дјелимично финансиран од стране покрета Дражена Бинчића, а сума није објављена. У истом прелазном року, Интер и Милан су замијенили Кристијана Брокија (25  милијарди лира;[38](12.9  милиона евра) за Андреаса Гуљелминпјетра (непозната цијена; 8.537  милиона евра зарада)[39] и Матеа Боганија за Паола Ђинестру. Договори су окарактерисани од стране медија, да се врше ради стварања лажног профита, надувавањем вриједности играча у тим замјенама. Размјена у коју су били укључени Ђинестри и Богани, донијела је и Интеру и Милану по око 3,5 милиона евра профита, што се углавном манифестује кроз права регистрације играча.[40][41]

У Милану, под тренером Карлом Анчелотијем, Пирло се развио у играча свјетске класе и једног од најбољих плејмејкера на свијету, остваривши разне успјехе у домаћим и европским такмичењима током периода проведеног у клубу. Пирло се касније осврнуо на период проведен са Анчелотијем, изјавивши: „промијенио ми је каријеру, ставивши ме испред одбране. Дијелимо неке незаборавне тренутке. Имали смо сјајну прошлост заједно“.[42] Након што је Мацоне први одлучио да помјери Пирла на позицију дубоког плејмејкера, испред одбране, током периода проведеног у Бреши сезону раније,[43] тренер Милана — Фатих Терим и највише његов насљедник — Карло Анчелоти, додатно су развили Пирла на тој позицији у Милану.[31] У Анчелотијевим формацијама, 4–3–1–2 и 4–3–2–1, Пирло је играо на позицији дубоког плејмејкера испред одбране,[44] што му је дозволило да игра заједно са другим креативним офанзивним везним играчима, као што су Ривалдо, Руи Коста и Кака, надокнађујући празнину која је настала одласком легенде Милана — Деметриом Албертинијем. Постао је незамјењиви дио средине терена, коју је чинио заједно са Ђенаром Гатузом, Масимом Амброзинијем и Кларенсом Седорфом. Добио је надимак метроном, због начина на који је успостављао ритам тима.[7][45][46][47]

За Милан је дебитовао 20. септембра 2001, у побједи 2:0 против Бате Борисова, у Купу УЕФА, након што је у игру ушао умјесто Масима Донатија.[48] Током прве сезоне у клубу, помогао је Милану да заврши на четвртом мјесту у Серији А и обезбиједи пласман у квалификације за Лигу шампиона за сезону 2002/03, као и да се пласира у полуфинале Купа УЕФА 2001/02, што је најбољи резултат клуба у том такмичењу. На дан 30. марта 2002, постигао је први гол за Милан, у побједи 3:1 против Парме, из слободног ударца.[49]

Милан прославља освајање Лиге шампиона 2002/03, након побједе 3:2 на пенале против Јувентуса.

У Серији А 2002/03, био је најбољи у четири категорије: укупно пасова (2.589), посједу лопте (123 сата и 39 минута), успјешних лопти (661) и успјешних пасова (2.093); имао је просјек од скоро 90 пасова по утакмици. Током сезоне, његове друге у клубу, постигао је девет голова у Серији А, што му је био најбољи учинак у дотадашњој каријери, док је Милан завршио на трећем мјесту, освојивши Куп побједом над Ромом у финалу,[50] као и Лигу шампиона 2002/03, гдје је у финалу побиједио Јувентус 3:2 након продужетака, након што је било 0:0 у регуларном дијелу.[51][52] Наредне сезоне, Пирло је са Миланом освојио Суперкуп Европе, побједом над Портом,[53] док су у Суперкупу изгубили на пенале од Јувентуса! Пирло је постигао гол из пенала у продужецима за 1:1, а затим и у пенал серији.[54] На Свјетском клупском првенству, Милан је још једном изгубио након извођења једанаестераца, од Боке јуниорс; Пирло је асистирао код гола за 1:0, али је промашио пенал у пенал серији.[55][56][57] У сезони 2003/04, освојио је са Миланом Серију А први пут,[58] након што је на почетку те сезоне освојио Суперкуп Италије побједом над Лациом.[59]

2004—2006: Слабији резултати[уреди | уреди извор]

У сезони 2004/05, Милан је завршио на другом мјесту у Серији А, иза Јувентуса. У Лиги шампиона 2004/05, нашао се на другом мјесту по броју асистенција, са четири асистенције,[60] помогавши Милану да стигне до финала.[61] У финалу, Милан је играо против Ливерпула, 25. маја 2005; Пирло је асистирао Паолу Малдинију код водећег гола, у 50 секунди утакмице, док је комбиновао са Каком код гола Ернана Креспа за вођство од 3:0 на полувремену. Ипак, у другом полувремену, Ливерпул је стигао до 3:3, играли су се продужеци и пенали и Милан је изгубио у пенал серији, гдје је Пирлу Јиржи Дудек одбранио пенал.[62][63] Пирло је касније у аутобиографији написао да му је тај пораз од Ливерпула био најгори тренутак у каријери и да је размишљао о завршетку каријере након тог меча.[64]

Наредне сезоне, Милан је још једном завршио на другом мјесту у Серији А, иза Јувентуса, прије него што му је одузето 30 бодова због умијешаности у намјештање утакмица, у афери познатој као калчополи, због које је Јувентус избачен у Серију Б. Исте сезоне, Милан је стигао до полуфинала Лиге шампиона, гдје је поражен од Барселоне у двомечу,[65] док је стигао до четвртфинала Купа Италије. У избору за Златну лопту 2006, Пирло се нашао на деветом мјесту, док је Златну лопту освојио његов саиграч из репрезентације — Фабио Канаваро.[66] Изабран је у идеалних 11 за 2006. годину, у избору FIFPro.[12]

2006—2009: Друга титула Лиге шампиона[уреди | уреди извор]

Андреа је демонстрирао сав свој таленат и вриједност. Када смо играли заједно, све је почињало од њега. Увијек је имао сјајан дар да визуализује и предвиди игру прије свих осталих. Његова визија, оно што може да уради са лоптом и шта је способан да створи, чини га истинском суперзвијездом. Андреа има нешто што не виђате често.

— Роберто Бађо о Пирлу 2007.[29]
Пирло у дресу Милана 2008.

Пирло је одиграо највише минута за Милан у сезони 2006/07, са одиграних 2.782 минута на 52 утакмице. Са Миланом, освојио је Лигу шампиона по други пут, седми пут за клуб, док је у Серији А помогао тиму да заврши на четвртом мјесту и пласира се у квалификације за Лигу шампиона за наредну сезону. У Купу Италије, Милан је елиминисан у полуфиналу. У реванш утакмици полуфинала Лиге шампиона 2006/07, асистирао је код гола Седорфа, у побједи 3:0 против Манчестер јунајтеда, којом је обезбијеђен пласман у финале, након што је у првој утакмици Манчестер побиједио 3:2 на Олд Трафорду.[67] У финалу у Атини, асистирао је Филипу Инзагију за водећи гол, из слободног ударца,[68] помогавши Милану да побиједи Ливерпул 2:1, реванширавши се за пораз на пенале у Истанбулу.[69][70] У сезони 2007/08, освојио је са Миланом Суперкуп Европе, побједом 3:1 против Севиље, уз асистенцију код другог гола,[71] а проглашен је за играча утакмице.[72] Такође, помогао је клубу да освоји Свјетско клупско првенство по први пут у историји, побједом 4:2 против Боке јуниорс у финалу, уз асистенцију Алесандру Нести за 2:1.[73] У октобру 2007, номинован је за Златну лопту, ФИФА фудбалера године, као и за најбољег плејмејкера у избору међународне федерације за фудбалску историју и статистику; све три награде освојио је његов саиграч — Кака, док се Пирло нашао на петом мјесту у избору за Златну лопту, седмом у избору за ФИФА фудбалера године и другом и избору за најбољег плејмејкера.[74][75][76] Упркос добром почетку, Милан је доживио пад форме у другом дијелу сезоне и завршио је на петом мјесту у Серији А, не успијевши да се квалификује у Лигу шампиона;[77] док је такође испао у осмини финала Лиге шампиона 2007/08, од Арсенала[78] и у осмини финала Купа Италије, од Катаније.[79] У сезони 2008/09, Милан је завршио Серију А на другом мјесту, иза Интера,[80] док је у Купу УЕФА испао у шестаестини финала,[78] као и у осмини финала Купа Италије.[81]

2009—2011: Други Скудето[уреди | уреди извор]

Након што су Кака и тренер Анчелоти напустили Милан на љето 2009,[80] Челси је понудио 12 милиона евра и Клаудија Пизара за Пирла. Милан је одбио понуду, док су медији извијестили да је Пирло поднио захтјев за трансфер, истичући да су фудбалери Милана лоше поднијели одлазак Каке.[82] На дан 5. августа, власник клуба — Силвио Берлускони, одлучио је да не прода Пирла, за којег је рекао да је презадовољан и да жели да заврши каријеру у Милану.[83] На дан 21. октобра 2009, постигао је гол из слободног ударца са 30 метара, у побједи 3:2 против Реал Мадрида у оквиру групне фазе Лиге шампиона 2009/10.[84] али је Милан испао у осмини финала од Манчестер јунајтеда.[85] Сезону у Серији А, Милан је завршио на трећем мјесту, док је у Купу Италије елиминисан у четвртфиналу, под новим тренером — Леонардом.[86]

Пирло (лијево), спрема се да изведе слободан ударац на утакмици против Реал Мадрида у Лиги шампиона 2010/11.

У сезони 2010/11, Милан је доминирао Серијом А. На дан 25. септембра 2010, Пирло је упутио дуги пас изнад одбране, пронашавши Златана Ибрахимовића, који је постигао једини гол у побједи 1:0 против Ђенове.[87] На дан 2. октобра, постигао је гол са 36 метара, у побједи 1:0 против Парме, што је била прва побједа Милана на гостовању те сезоне.[88] На дан 14. маја 2011, Пирло је одиграо последњу утакмицу у дресу Милана; ушао је са клупе умјесто Амброзинија, у побједи 4:1 против Каљарија и Милан је освојио Серију А.[89] Четири дана касније, потврдио је да ће напустити Милан на крају сезоне, након одлуке клуба да му не понуди продужетак уговора.[90] У последњој сезони у Милану, наступио је на само 17 утакмица у Серији А, под тренером Масилимилијаном Алегријем, уписавши само један гол и три асистенције, освојивши Серију А по други пут. У Лиги шампиона, Милан је испао у осмини финала, док је у Купу Италије испао у полуфиналу.[91]

Укупно у дресу Милана, одиграо је 401 утакмицу и постигао 41 гол.[92] Са клубом, освојио је два пута Серију А, као и два пута Лигу шампиона: 2003 и 2007, и финале 2005. Такође, освојио је Куп Италије 2003, Суперкуп Италије 2004, Суперкуп Европе 2003 и 2007, као и Свјетско клупско првенство 2007. Играо је кључну улогу и у сезонама и 2004/05 и 2005/06, када је Милан завршио на другом мјесту у Серији А, уз поразе у финалу Суперкупа Италије 2003 и Свјетског клупског првенства 2003, оба на пенале.[7]

Јувентус[уреди | уреди извор]

Када ми је Андреа рекао да ће прећи код нас, прва ствар коју сам помислио била је „Бог постоји“. Фудбалер његовог калибра и способности, да не помињемо да је био бесплатан, мислим да је то био потпис вијека!

— Ђанлуиђи Буфон о преласку Пирла у Јувентус 2011.[93]

2011/12.[уреди | уреди извор]

Пирло у дресу Јувентуса у утакмици против Шахтар Доњецка, у децембру 2012.

Након одласка из Милана 2011, Пирло је потписао уговор са Јувентусом до 2014.[94] За Јувентус је дебитовао у поразу 2:1 у пријатељској утакмици против Спортинга. Прву такмичарску утакмицу одиграо је у првом колу Серије А за сезону 2011/12, у којем је Јувентус кући побиједио Парму 4:1; уписао је двије асистенције, за Стефана Лихтшајнера и Клаудија Маркизија, који је тако постигао први гол за Јувентус на домаћем стадиону; Пирло је такође направио 110 пасова на утакмици.[95][96][97][98] Антонио Конте га је упарио са млађим везним играчима — Маркизиом и Артуром Видалом, у формацији са три везна играча, што је омогућило Пирлу да функционише креативно као дубоки плејмејкер, док су га Маркизио и Видал подржавали дефанзивно.[95][99] Први гол за Јувентус постигао је из слободног ударца, у побједи 3:1 против Катаније, 18. фебруара 2012, захваљујући чему се Јувентус вратио на прво мјесто Серије А, испред Милана.[100] На дан 18. марта, постигао је гол у побједи 5:0 против Фјорентине, а гол је посвјетио Фабрису Муамби, који је доживио акутни застој срца, током којег му срце није куцало 78 минута, током утакмице ФА купа, између његовог Болтона и Тотенхема, која се играла раније током истог дана.[101]

Сезону је завршио освајањем Серије А, након што је помогао Јувентусу да осигура титулу побједом 2:0 против Каљарија.[102] Уписао је највише асистенција у Серији А те сезоне, са 13,[103] а такође је постигао и три гола.[95] Креирао је преко 100 шанси за гол и упутио је 2.643 паса, са 87% успјешности, упутивши 500 пасова више него било који други играч у лиги. Једини фудбалер на свијету који је имао више пасова те сезоне, био је Чави.[95][104] Због перформанси те сезоне и због тога што је играо кључну улогу у освајању титуле у Серији А, прве за Јувентус након девет година, нашао се у идеалном тиму сезоне Серије А, заједно са Видалом.[105] У Купу Италије, Јувентус је поражен у финалу од Наполија 2:0, головима Едисона Каванија и Марека Хамшика.[106] Након што је предводио Јувентус до титуле у Серији А, освајања Суперкупа Италије и пласмана у финале Купа, као и пласман у финале Европског првенства 2012 са Италијом, номинован је за најбољег играча у Европи по избору УЕФА, у којем се нашао на четвртом мјесту.[10] Такође, нашао се у тиму године по избору УЕФЕ и по избору Европских спортских медија (ESM).[107][108]

2012/13.[уреди | уреди извор]

Сезону 2012/13, почео је у Суперкупу Италије, који је игран у Пекингу, 11. августа 2012. године; Јувентус је побиједио Наполи 4:2 након продужетака.[109] У првом колу Серије А, постигао је гол из слободног ударца у побједи 2:0 против Парме. Гол је проузроковао много контроверзи, јер су фудбалери Парме тврдили да лопта није прешла гол линију, а поновљени снимак није могао да утврди.[110] У другом колу, у побједи 4:1 против Удинезеа, изборио је пенал који је Видал погодио за вођство, а затим је асистирао Себастијану Ђовинку код четвртог гола.[111] На дан 29. септембра, Пирло је постигао водећи гол, из слободног ударца, у побједи 4:1 против Роме.[112] Заједно са Буфоном, био је номинован за Златну лопту.[113] У групној фази Лиге шампиона 2012/13, уписао је три асистенције, док је Јувентус групну фазу завршио без пораза и пласирао се у осмину финала први пут након сезоне 2008/09.[114] Изабран је за фудбалера године у Серији А, као и за најбољег везног играча сезоне, освојивши и награду Гверин д’Оро, коју додјељује часопис Гверин, за најбољег играча Серије А. Такође, изабран је у идеални тим Серије А за ту сезону.[13] Освојио је и награду Палоне азуро, која се додјељује играчу године у репрезентацији Италије,[115] док се нашао на четвртом мјесту у избору за најбољег плејмејкера године[116] и седмом у избору за Златну лопту.[117] Јувентус је одбранио титулу у Серији А те сезоне, али је елиминисан од Бајерн Минхена у четвртфиналу Лиге шампиона 2012/13 и у полуфиналу Купа Италије од Лација; оба тима која су елиминисала Јувентус — освојила су та такмичења.[118][119]

2013/14.[уреди | уреди извор]

Сезону 2013/14, почео је у Суперкупу Италије, у којем је Јувентус побиједио Лацио 4:0 на стадиону Олимпико. Пирло је учествовао у акцији код водећег гола Пола Погбе, у 23 минуту.[120] Био је једини италијански фудбалер номинован за Златну лопту, а такође је био номинован и за идеални тим године 2013. по избору FIFPro.[121] На дан 1. децембра, доживио је повреду лигамената кољена, због које је морао да паузира више од мјесец дана.[122] На дан 12. јануара 2014, потписао је нови уговор са Јувентусом, до 2016.[123] На дан 27. јануара, проглашен је за фудбалера године у Серији А за 2014. годину, што је био други пут заредом да добије признање, а такође је уврштен у идеални тим године.[124] Јувентус је освојио 30 титулу првака Серије А те сезоне, уз рекордна 102 бода и 33 побједе у 38 утакмица; то је била трећа титула заредом за Јувентус од доласка Пирла у клуб. У Купу Италије, Јувентус је изгубио у четвртфиналу од Роме, док је у Лиги шампиона 2013/14, испао у групној фази, након чега је дошао до полуфинала Лиге Европе за сезону 2013/14, гдје је испао од Бенфике, док је Пирло постигао побједоносни гол у осмини финала, у побједи 1:0 против Фјорентине.[125] Због својих перформанси у такмичењу, изабран је у идеални тим сезоне Лиге Европе.[126]

2014/15.[уреди | уреди извор]

Пирло у дресу Јувентуса 2014.

На дан 11. јуна 2014, потписао је нови уговор са Јувентусом, до 2016.[127] На дан 5. октобра 2014, уписао је стоти лигашки наступ за Јувентус, у побједи 3:2 против Роме.[128] На дан 1. новембра, постигао је водећи гол из слободног ударца, у побједи 2:0 против Емполија, на 117 годишњицу Јувентуса; то му је био 26 гол из слободних удараца у Серији А, чиме је дошао на два гола иза рекордера — Синише Михајловића.[129] Три дана касније, постигао је гол из слободног ударца у побједи 3:2 против Олимпијакоса, у оквиру групне фазе Лиге шампиона 2014/15.[130] То је била стота утакмица Пирла у Лиги шампиона и први гол за Јувентус у том такмичењу. На дан 15. децембра 2014, проглашен је за најбољег фудбалера Серије А по трећи пут у каријери и трећи пут заредом од доласка у Јувентус; такође се нашао у тиму сезоне Серије А.[131] Током прве утакмице осмине финала Лиге шампиона, у побједи 2:1 против Борусије Дортмунд, Пирло је изашао из игре у првом полувремену, након што је повриједио десни лист, због којег је морао да паузира три недеље.[132] На терен се вратио 11. априла 2015, у утакмици против Парме, гдје је ушао са клупе.[133] У стартну поставу вратио се 14. априла 2015, у првој утакмици четвртфинала против Монака, на којој је помогао Алвару Морати да избори пенал, који је погодио Видал, за побједу од 1:0. Изашао је из игре у другом полувремену, а умјесто њега је ушао Андреа Барзаљи.[134] На дан 26. априла, дао је гол из слободног ударца, у побједи 2:1 против Торина; то му је био 28 гол постигнут из слободних удараца у Серији А, чиме се изједначио са Михајловићем на првом мјесту, по броју постигнутих голова из слободних удараца у Серији А.[135] На дан 20. маја, учествовао је код оба гола у побједи 2:1 против Лација, на стадиону Олимпико у финалу Купа Италије 2015.[136] На дан 6. јуна 2015, играо је за Јувентус у финалу Лиге шампиона, против Барселоне, која је побиједила 3:1, на Олимпијском стадиону у Берлину.[137] То је била последња утакмица Пирла у дресу Јувентуса. Због својих перформанси, нашао се у идеалном тиму Лиге шампиона за сезону 2014/15.[138]

Укупно, одиграо је 164 утакмице за Јувентус у свим такмичењима, постигавши 19 голова (од чега 15 из слободног ударца) и уписавши 39 асистенција, од чега 31 у Серији А на 119 утакмица. Током четири сезоне у Јувентусу, освојио је четири титуле Серије А, четири Купа и два Суперкупа Италије, а такође је играо и четврто финале Лиге шампиона у каријери. Током 20 година у Италији, одиграо је 493 утакмице у Серији А.[139]

Њујорк Сити[уреди | уреди извор]

2015.[уреди | уреди извор]

Пирло у дресу Њујорк Ситија 2017.

На дан 6. јула 2015, објављено је да је Пирло потписао уговор са Њујорк Ситијем из америчког МЛС-а.[139][140][141] Преласком у Њујорк, постао је најплаћенији италијански фудбалер у свим лигама, са годишњом платом од осам милиона евра. Надмашио га је Грацијано Пеле преласком у Шандонг луненг наредне године.[142] За нови клуб дебитовао је 26. јула 2015, у побједи 5:3 против Орландо Ситија, на стадиону Јенки; ушао је и игру у 56 минуту и учествовао је код трећег и четвртог гола.[143] Први пут се нашао у стартној постави 1. августа, у поразу 3:2 против Монтреал импакта.[144] На дан 12. августа, објављено је да се Пирло нашао на седмом мјесту у избору за најбољег фудбалера Европе.[11] Дан касније, уписао је асистенцију за Давида Виљу, у побједи 3:1 против Ди си јунајтеда.[145] У октобру 2015, нашао се на скраћеном списку од 59 фудбалера номинованих за Златну лопту.[146] Сезону је завршио са пет асистенција на 13 утакмица и завршио је на трећем мјесту по броју пасова у лиги, иако није успио да постигне гол.[147] Упркос томе што су у клубу били Пирло и још двојица освајача Лиге шампиона — Давид Виља и Френк Лампард, Њујорк Сити није успио да се пласира у плеј оф у дебитантској сезони у МЛС лиги, што је изазвало критике медија,[148] који су критиковали Пирла због слабог учинка у одбрани.[149] У новембру, Пирло је постао први фудбалер из МЛС лиге који је номинован за FIFPro најбољих 11 на свијету.[150]

2016.[уреди | уреди извор]

Прву асистенцију у сезони 2016, уписао је 30. априла, намјестивши гол Виљи из корнера, за побједу од 3:2 против Ванкувер вајткапса.[151] На дан 18. јуна, постигао је први гол у МЛС лиги, из слободног ударца у 50. минуту, у побједи 3:2 против Филаделфија јуниона.[152] У јулу 2016, био је учесник МЛС ол стар утакмице, заједно са Виљом и Каком.[153] Другу сезону у МЛС лиги, завршио је са једним постигнутим голом и 11 асистенција на 32 утакмице,[147] док је Њујорк Сити успио да се пласира у плеј оф по први пут у историји, обезбиједивши мјесто у полуфиналу Источне конференције.[154] Отпао је из тима за прву утакмицу полуфинала конференције, против Торонта, због повреде листа непосредно пред утакмицу, коју је Њујорк изгубио 2:0.[155] У реваншу на домаћем терену, Пирло је играо, али је Њујорк Сити изгубио 5:0 и Торонто је прошао у финале конференције укупним резултатом 7:0.[156]

2017.[уреди | уреди извор]

Након што се суочавао са физичким проблемима током већег дијела 2017, 8. новембра 2017, објавио је да ће завршити каријеру на крају сезоне.[157] Укупно је одиграо 15 утакмица и уписао је двије асистенције у регуларном дијелу сезоне 2017. МЛС лиге.[147] Последњу утакмицу одиграо је 5. новембра 2017, у побједи 2:0 против Колумбус крјуа, у реванш утакмици полуфинала Источне конференције; Пирло је у игру ушао у 90. минуту, а Њујорк Сити је елиминисан укупним резултатом 4:3, након пораза од 4:1 у првој утакмици.[158][159] Укупно, одиграо је 62 утакмице за Њујорк Сити, од којих 60 у регуларном дијелу сезоне и двије у плеј офу, током три сезоне; постигао је један гол и уписао 18 асистенција, све и регуларном дијелу сезоне.[147] Званично је објавио крај каријере наредног дана, преко друштвене мреже Twitter.[160]

Ревијална утакмица, под називом – La Notte del Maestro (досл. ноте маестра), одиграна је на стадиону Сан Сиро, у Милану, 21. маја 2018. године, у част завршетка каријере Андрее Пирла; на утакмици, Филипо Инзаги је постигао хет-трик.[161]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Пирло је тихи лидер. Он говори са својим стопалима.

— Марчело Липи[162]

Дати лопту Андреи Пирлу је исто као да је сакријете у сефу.

— Збигњев Боњек[163]

Да ли је он најбољи фудбалер своје генерације? Не баш, али је најважнији.

— Михаел Кокс[164]

Репрезентација до 21 године, Олимпијске игре и Европско 2004.[уреди | уреди извор]

Пирло је био капитен репрезентације Италије до 21 године на Европском првенству 2000, гдје је носио дрес са бројем 10 и освојио је награду за најбољег играча првенства, а био је и најбољи стријелац, са три гола. Два гола, један из пенала, а један из слободног ударца, постигао је у побједи 2:1 против Чешке, у финалу. Такође, предводио је репрезентацију до полуфинала на Европском првенству 2002. Наступао је за олимпијску репрезентацију Италије на Олимпијским играма 2000 у Сиднеју, гдје је постигао гол у побједи 1:0 против Аустралије у првој утакмици.[165] Играо је и на Олимпијским играма 2004 у Атини, гдје је Италија освојила бронзану медаљу. Са одиграних 46 утакмица и постигнутих 16 голова, рекордер је репрезентације до 21 године по броју одиграних утакмица, а на другом је мјесту на листи стријелаца, иза Алберта Ђилардина.[2][108]

За сениорску репрезентацију Италије дебитовао је под вођством селектора Ђованија Трапатонија, 7. септембра 2002, у побједи 2:0 против Азербејџана у оквиру квалификација за Европско првенство 2004.[166][167] Наступио је и у пријатељској утакмици против Турске, касније те године, у ремију 1:1, у Пескари.[168] Први гол постигао је из слободног ударца, у побједи 4:0 против Туниса, у пријатељској утакмици.[169] Прво велико такмичење на којем је учествовао било је Европско првенство 2004, гдје је наступио на двије утакмице: у ремију 1:1 против Шведске и у побједи 2:1 против Бугарске. Италија је испала у групној фази, због лошије гол разлике од Шведске и Данске, након што су све три репрезентације завршиле групу са по пет бодова.[108]

Свјетско првенство 2006.[уреди | уреди извор]

Под вођством новог селектора, Марчела Липија, Пирло је постао кључни члан репрезентације у квалификацијама за Свјетско првенство 2006.[170] На дан 26. марта 2005, постигао је два гола из слободних удараца у побједи 2:0 против Шкотске у оквиру квалификација, обезбиједивши пласман Италије на првенство.[171][172]

Нашао се на списку од 23 играча за Свјетско првенство 2006,[173] гдје је наступио на свим утакмицама, одигравши укупно 688 минута.[174] На првој утакмици групне фазе, постигао је водећи гол у побједи 2:0 против Гане, а затим је учествовао у голу који је постигао Винченцо Јаквинта и проглашен је за играча утакмице.[175] У другој утакмици, у ремију 1:1 против Сједињених Америчких Држава, упутио је ударац главом, који се испоставио кључним код гола Алберта Ђилардина.[176]

У полуфиналу против Њемачке, асистирао је Фабију Гросу за водећи гол у побједи 2:0 у продужецима, након 0:0 у регуларном дијелу, након чега је проглашен за играча утакмице.[177] У финалу против Француске, 9. јула, асистирао је из корнера Марку Матерацију, који је постигао гол за 1:1, након што је Зинедин Зидан дао гол из пенала за вођство Француске. У наставку није било голова, а Италија је побиједила 5:3 на пенале и освојила Свјетско првенство; Пирло је погодио први пенал у серији и проглашен је за играча утакмице.[178][179] Заједно са саиграчем из Милана — Ђенаром Гатузом, формирао је незамјењиво партнерство на средини терена; током првенства, упутио је 580 пасова, од којих је 475 било успјешно, а такође је забиљежио и 18 освојених лопти.[174][180] Укупно је проглашен три пута за играча утакмице, што је било више него било који други играч.[2] У избору за најбољег играча првенства, нашао се на трећем мјесту, освојивши тако бронзану лопту, иза Зидана и Канавара.[2] Такође, завршио је првенство као један од петорице фудбалера са највише асистенција, заједно са Франческом Тотијем, Бастијаном Швајнштајгером, Хуаном Романом Рикелмеом и Луисом Фигом, са по четири асистенције.[181] Нашао се у идеалном тиму првенства и у избору FIFPro најбољих 11 на свијету, а у избору за Златну лопту, нашао се на деветом мјесту.[12]

„Не осјећам притисак ... Не бавим се превише тиме. Провео сам пријеподне 9. јула спавајући у Берлину и играјући плејстејшен. Увече, изашао сам и освојио Свјетско првенство“.

— Пирло о свом менталном стању у побједи Италије против Француске у финалу Свјетског првенства 2006.[182]

Европско 2008. и Свјетско 2010.[уреди | уреди извор]

На Европском првенству 2008, одиграо је све три утакмице у групној фази, а добио је награду за играча утакмице у другој утакмици, у ремију 1:1 против Румуније.[183] Четири дана касније, дао је гол из пенала у побједи 2:0 против Француске, у последњој утакмици групне фазе, чиме је Француска испала са првенства.[184] У четвртфиналу, Италија је изгубила од Шпаније на пенале 4:2, након што је било 0:0 у регуларном дијелу;[185] Пирло и Гатузо су били суспендовани за ту утакмицу.[186][187]

На дан 15. јула, Пирло је асистирао код другог гола Ђузепеа Росија, у побједи 3:1 против Сједињених Држава, на Купу конфедерација 2009.[188] Наредне двије утакмице у групној фази, Италија је изгубила, од Египта и Бразила и испала је из такмичења.[189]

Пирло није могао да игра на прве двије утакмице на Свјетском првенству 2010 због повреде. Ушао је и игру са клупе на утакмици трећег кола против Словачке. Италија је изгубила 3:2 и испала је са првенства у групној фази.[190]

Европско првенство 2012.[уреди | уреди извор]

Селектор Чезаре Прандели, именовао је Пирла за вице-капитена репрезентације, иза капитена Буфона. У Квалификацијама за Европско првенство 2012, које је Италија завршила без пораза, играо је на девет утакмица;[191] уписао је неколико асистенција и постигао је један гол, у побједи 5:0 против Фарских Острва, 7. септембра 2010.[192]

Пирло на утакмици Италије против Енглеске, у четвртфиналу Европског првенства 2012.

Због добрих перформанси којима је видио Јувентус до титуле у Серији А, нашао се на ширем списку од 32 играча за Европско првенство, а затим се нашао и на коначном списку од 23 играча.[193][194] У првом колу групне фазе, асистирао је Антонију ди Наталеу, који је постигао водећи гол у ремију 1:1 против Шпаније, 10. јуна 2012.[195] У другом колу, постигао је гол из слободног ударца, у ремију 1:1 против Хрватске, гдје је проглашен за играча утакмице.[196][197] У последњем, трећем колу групне фазе, асистирао је Антонију Касану из корнера за водећи гол против Републике Ирске;[198] Италија је побиједила 2:0, Марио Балотели је постигао други гол, и репрезентација се пласирала у четвртфинале са другог мјеста у групи Ц.[199]

У четвртфиналу, Италија је побиједила Енглеску 4:2 на пенале, након што је у регуларном дијелу било 0:0; Пирло је проглашен за играча утакмице.[200] У пенал серији, постигао је пенал тако што је заврнуо лопту која је завршила по средини гола, што је познато као Паненка.[201] Након утакмице, изјавио је: „у том тренутку, видио сам да голман прави чудне покрете, тако да сам чекао да се помјери и ударио лопту тако... Било ми је лакше да је заврнем у том тренутку. Можда је мој потез ставио мало притиска на Енглеску“.[202][203] На утакмици, Пирло је направио више пасова него цијели везни ред Енглеске, са укупно 131 пасом, што је други највећи број пасова на једној утакмици у историји Европског првенства, иза Чавија; такође, имао је 87% успјешности пасова, док је Италија имала 63% посјед лопте.[204] На утакмици,, претрчао је укупно 11,58 km, више него било који енглески фудбалер.[201]

У полуфиналу, 28. јуна, Италија је побиједила Њемачку 2:1, а Пирло је започео акцију која је довела до првог гола, који је постигао Балотели, добивши награду за играча утакмице. У финалу, Шпанија је побиједила 4:0.[108][205]

Награду за играча утакмице добио је три пута, што је, заједно са Андресом Инијестом највише на првенству.[108] Номинован је за најбољег играча првенства, али је награда припала Инијести; а сврстан је у идеални тим првенства.[206]

Куп конфедерација 2013.[уреди | уреди извор]

Нашао се на списку играча за Куп конфедерација 2013, у Бразилу.[207] У првој утакмици групне фазе, против Мексика, забиљежио је стоти наступ у репрезентацији; Италија је побиједила 2:1, а Пирло је проглашен за играча утакмице.[208] Утакмицом против Мексика, постао је тек пети италијански фудбалер који је забиљежио 100 или више наступа за репрезентацију, након Дина Зофа, Паола Малдинија, Ђанлуиђија Буфона и Фабија Канавара.[209] У другом мечу групне фазе, против Јапана, асистирао је Данијелеу де Росију из корнера, у утакмици коју је Италија добила 4:3[210] и по први пут се пласирала у полуфинале Купа конфедерација. Пирло није играо у трећој утакмици групне фазе, против Бразила, због мање повреде коју је задобио при крају утакмице против Јапана, али могао је да наступи у полуфиналу.[211] Италија је изгубила 4:2 од Бразила, завршила је групу на другом мјесту и у полуфиналу је играла против Шпаније. Утакмица је завршена 0:0 у регуларном дијелу, док је Шпанија побиједила 7:6 на пенале; Леонардо Бонучи је промашио пенал, док је Пирло погодио.[212] На утакмици за треће мјесто, у којој је Италија побиједила Уругвај 3:2 на пенале, након ремија 2:2 у регуларном дијелу, Пирло није играо због повреде. Изабран је у идеални тим Купа конфедерација[213] и био је номинован за најбољег играча турнира — награду Златна лопта, али није успио да се нађе у топ 3 играча; за најбољег играча проглашен је Нејмар, друго мјесто припало је Инијести, а треће Паулињу.[214]

Свјетско првенство 2014.[уреди | уреди извор]

У квалификацијама за Свјетско првенство 2014, које је Италија завршила на првом мјесту у групи, без пораза, Пирло је постигао један гол,[215] пенал у побједи 3:1 против Јерменије, док је уписао неколико асистенција.[216] На дан 5. јуна 2014, нашао се на списку селектора Пранделија, од 23 играча за Свјетско првенство у Бразилу.[217] На дан 12. јуна, Пирло је изјавио да ће се повући из репрезентације након првенства.[218]

Италија је била у групи Д, са Костариком, Енглеском и Уругвајем, која је, од стране медија, названа група смрти.[219] У првој утакмици, против Енглеске, Пирло је носио капитенску траку, јер је Буфон био повријеђен. Италија је побиједила 2:1, а Пирло је допринио тако што је контролисао ток игре и створио неколико прилика за гол. Током утакмице, направио је 108 пасова, уз проценат успјешности 95.4%, што је више остварених пасова него било који други играч у првом колу групне фазе Свјетског првенства 2014. Са процентом успјешних пасова од 93.2%, Италија је изједначила рекорд Данске са првенства 1966, са највећим процентом успјешних пасова на једној утакмици Свјетског првенства; од 602 упућена паса, 561 је био успјешан. Пирло је допринио првом голу Италије на утакмици; Антонио Кандрева је извео корнер до Марка Вератија, који је центрирао до Пирла, али Пирло је пропустио лопту отишавши на страну и повукао је играча за собом, што је оставило простор за Клаудија Маркизија, који је постигао гол; такође, погодио је оквир гола из слободног ударца у надокнади времена.[220] Друге двије утакмице групне фазе, против Костарике и Уругваја, Италија је изгубила са по 1:0 и испала је у групној фази, завршивши на трећем мјесту, иза Костарике и Уругваја. Утакмица против Уругваја, била је 112 за Пирла у репрезентацији, чиме се изједначио са Дином Зофом и дошао на четврто мјесто по броју одиграних утакмица за репрезентацију. Фудбалери Италије и селектор Чезаре Прандели, критиковани су због тога што су се превише ослонили на Пирла да креира шансе за гол. Иако је Пирло креирао неколико гол шанси и извео неколико добрих слободних удараца, његове перформансе су биле ограничене јер је због великог притиска противничких дефанзиваца и био је много мање доминантан него у првој утакмици против Енглеске.[215] Иако је претходно изјавио да ће се повући из репрезентације, након доласка у Италију истакао је да ће и даље бити доступан за национални тим.[221]

Европско првенство 2016.[уреди | уреди извор]

Пирло на утакмици против Португала 2015.

Иако је претходно најавио да ће се повући из репрезентације након Свјетског првенства 2014, промијенио је одлуку и, под новим селектором — Антониом Контеом, вратио се у репрезентацију.[222] На дан 10. октобра, стартовао је утакмицу другог кола квалификација за Европско првенство 2016, у побједи 2:1 против Азербејџана, чиме је, са 113 наступа, престигао Зофа.[223] На утакмици, асистирао је Ђорђу Кјелинију из корнера за водећи гол.[224] У августу 2015, позван је за утакмице квалификација против Малте и Бугарске. Играо је у побједи 1:0 против Малте, поставши тако први италијански фудбалер који је из МЛС лиге наступио за репрезентацију.[225][226] Утакмица против Малте била је његова последња утакмица за репрезентацију.[227] Укупно, наступио је на четири утакмице под вођством Контеа, док се Италија пласирала на првенство побједом 3:1 против Азербејџана.[228] На дан 23. маја 2016, Пирло и други италијански фудбалер из МЛС лиге — Ђовинко, нису се нашли на скраћеном списку од 30 играча за Европско првенство. Након своје одлуке, Конте је изјавио: „када донесете одређени избор да играте у одређеним лигама, радите то узимајући у обзир посљедице са фудбалске тачке гледишта“.[229] У одговору на Контеов коментар, Пирло је за Скај спорт изјавио: „разговарао сам са Контеом и нема разочарења са моје стране, он зна шта треба да ради и шта не треба. Имали смо расправу током сезоне и обје стране су донијеле своје одлуке. Он је тренер и његово је право да доноси одлуке и да одлучи ко је најбољи за њега. Надам се да ће Италија освојити првенство, иако су неке друге репрезентације фаворити, као Њемачка, Шпанија и Француска.[230]

Укупно, Пирло је одиграо 116 утакмица и постигао је 13 голова. У тренутку завршетка репрезентативне каријере, био је на четвртом мјесту по броју одиграних утакмица за репрезентацију, али га је касније престигао Данијеле де Роси.[231]

Стил игре[уреди | уреди извор]

„Пирло је геније. Заједно са Бађом, мислим да је он највећи таленат који је италијански фудбал дао у последњих 25 година“.

— Ђанлуиђи Буфон[232]

„Пирло проналази пас у дјелићу секунде, за који би слабији играчи могли да проведу цијели живот чекајући да га примијете“.

— Карло Анчелоти[233]

„Пирло може са својим стопалима да уради шта год хоће. Он је геније”.

— Јохан Кројф[95]

Позиција и пријем[уреди | уреди извор]

Тактички, Пирло је био способан да игра на неколико позиција, али је, и у клубовима и у репрезентацији, углавном играо на позицији централног везног, као дубоки плејмејкер, због своје визије и прецизности пасова. Због добре технике и креативности, означен је од стране многих фудбалера, тренера и експерата као један од најбољих фудбалера на тој позицији икада;[5][7] Током каријере,сматран је за једног од најбољих везних фудбалера на свијету и своје генерације,[6][234] као и за једног од најбољих италијанских фудбалера икада,[232] а као један од најбољих везних фудбалера свих времена, означен је од стране многих фудбалера, тренера и експерата.[235][236] Каријеру је почео као офанзивни везни, а такође је играо и као друго нападач повремено.[237] Иако је сматран за талентовану младу наду и поређен са бившим италијанским фудбалером, Ђанијем Ривером,[238] Пирло се повремено мучио на тој позицији, због недостатка брзине и такмичарске форме коју имају други талентовани и више динамични фудбалери на његовој позицији.[7][26][239]

Због свега тога, касније је премјештен на позицију централног везног, као дубоки плејмејкер испред одбране; на новој позицији почели су да га користе Мацоне, Терим и Анчелоти, код кога је Пирло успио да развије све своје јединствене способности.[7][26][240] На овој позицији, Пирло је био у стању да најбоље користи своје способности и дозвољава му да креативно управља игром са дубље позиције у центру или са позиције дефанзивног везног, гдје му је дозвољено више времена са лоптом и креирање шанси за гол путем дугих лопти.[7][26][241][242] Током последње сезоне у Милану, такође је играо на крилу, под тренером Алегријем,[243] због своје способности да упути добре ценраршутеве.[244][245][246][247]

Вјештине[уреди | уреди извор]

Пирло у дресу и Јувентуса 2012.

Иако нема велику брзину, снагу, битне дефанзивне вјештине и рашчишћавање ситуација,[nb 1] познат је и хваљен због своје контроле лопте, композицији игре, технике, баланса, контроле близу противничких играча и дриблинга, као и због креативности и надмудривања играча финтама током ситуација један на један, како би задржао лопту и створио простор за себе да игра и прима пасеве.[nb 2] Његова реакција и способност да предвиди игру, такође му омогућавају да покрије централни дио терена и пресијече пас противничких играча, упркос недостатку брзине или физичке снаге.[258] Као плејмејкер, хваљен је од стране експерата због своје визије, свјесности, фудбалске интелигенције, као и због покрета, осјећаја за позиционирање, стваралачке игре, предвиђања потеза противничких играча и широког опсјега дистрибуције лопте, што му омогућава да одигра са лоптом први пут и ријетко изгуби посјед, чак и када је под притиском; такође, познат је по својој прецизности и високом проценту тачних пасева, вођењем кратких размјена са саиграчима, али и честих покушаја ризичних пасева, такође је познат по изузетној прецизности дугих пасева, и по земљи и у ваздуху, са обје ноге, иако му је природно јача десна нога.[nb 3] Сматра се једним од најбољих фудбалера,[nb 4] а такође је познат по способности да постигне гол са велике удаљености.[259][269] Те карактеристике дозвољавају му да допринесе офанзивној игри тима са головима и асистенцијама.[253]

Пирло је био специјалиста за слободне ударце[259][270] и пенале.[259][271][272] Током каријере, означен је од стране многих као најбољи извођач слободних удараца на свијету,[259][273] и хваљен је од стране многих експерата због своје разноврсности и способности да постигне гол или створи шансу за гол из немогућих ситуација.[249][274][275][276] Изузетно је ефективан у заврнутим ударцима на гол из близине,[270] техника коју је усавршио посматрајући Бађа на тренинзима током периода када су заједно били у Бреши.[270] Када је био млађи, Зико, Мишел Платини и Дијего Марадона су такође имали значајан утицај на његово извођење слободних удараца.[277][278] Такође је способан за постизање голова из слободних удараца са велике удаљености, са великом снагом, што је инспирисано техником извођења слободних удараца Жуниња Пернамбукана; та техника је касније названа маледета у италијанским медијима.[279][280] Пирло је постигао највише голова у Серији А из слободних удараца, заједно са Синишом Михајловићем, по 28.[135][281]

Надимци[уреди | уреди извор]

Фудбалери репрезентације Италије, дали су му надимак l'architetto (архитекта), због начина на који гради игру и ствара шансе за гол са дугим пасевима, налик на лоб.[nb 5] У каснијим сезонама, навијачи Јувентуса, дали су му надимак il professore (професор),[284] Maestro (маестро),[139] и Mozart (Моцарт),[284][285] као референцу на способности аустријског композитора, Волфганга Амадеуса Моцарта. Често је поређен са бившим плејмејкером Милана и репрезентације Италије — Албертинијем, на почетку каријере у Милану,[286] због сличних карактеристика и стила игре.[287] Пирло је често сматран Албертинијевим насљедником у Милану и репрезентацији;[287] наслиједио је његов надимак the metronome, док је играо за Милан, због начина на који је утицао на игру, контролишући темпо директним, прецизним и ефикасним пасевима на средини терена, као и због способности да се отвори саиграчима да прими лопту и упути је даље у напад.[nb 6]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

У августу 2019, уписао је курс за УЕФА про лиценцу за тренера, у Коверчијану.[290] Дана 30. јула 2020, Пирло је постављен за главног тренера резервног тима Јувентуса који се такмичи у Серији Ц.[291] На дан 8. августа 2020, након што је Маурицио Сари добио отказ, Пирло је постављен за тренера првог тима Јувентуса,[292] потписавши двогодишњи уговор.[293] УЕФА про лиценцу добио је 16. септембра 2020;[294] добио је 107 од 110 бодова на усменој одбрани свог рада од 30 страница под називом „фудбал какав бих волио“ (итал. Il calcio che vorrei).[295] Навео је да су његову идеју фудбала инспирисали Барселона са Јоханом Кројфом и касније са Пепом Гвардиолом, као и Ајакс са Лујем ван Галом, Милан са Карлом Анчелотијем и Јувентус са Антониом Контеом.[296]

У првој такмичарској утакмици као главни тренер, Јувентус је побиједио Сампдорију 3:0, 20. септембра 2020.[297] У првој утакмици у Лиги шампиона, Јувентус је побиједио Динамо Кијев у гостима 2:0, поставши тако трећи тренер Јувентуса, након Липија и Капела, који је побиједио на својој првој утакмици на гостовању у Лиги шампиона.[298][299]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Андреа Пирло је један од двоје дјеце у породици, са братом Иваном.[26] Са Женом Дебором Роверси, вјенчао се 2001. године и имају двоје дјеце: сина Николу (рођен 2003) и ћерку Анђелу (рођена 2006).[300]

Пирлов отац покренуо је компанију за трговину метала у Бреши 1982. године, под називом Elg Steel. Пирло је задржао удио у породичном бизнису.[301] С обзиром на његово богатство од породичног бизниса и фудбала, Пирло је у интервјуу за часопис Vanity Fair, истакао да никада не прича о новцу.[302] Пирло је познат као познавалац вина, а води и сопствену винарију у Италији, која производи око 15—20.000 флаша вина годишње.[303]

Године 2013, написао је аутобиографију, коју је Алесандар Алчато назвао Penso Quindi Gioco (Мислим, дакле играм).[304][305] На дан 1. септембра 2014, заједно са многим бившим и садашњим фудбалерима, учествовао је у „Утакмици за мир“, која је играна на стадиону Олимпико у Риму, а зарада је у потпуности донирана у хуманитарне сврхе.[306][307] Исте године, открио је да је навијао за Интер у дјетињству и да му је омиљени фудбалер, који је имао и највећи утицај на њега као играча, био бивши њемачки везни фудбалер, Лотар Матеус, у периоду док је био у Интеру, и Роберто Бађо, због свог стила игре и улоге офанзивног везног, на којој је Пирло играо тада.[308]

У јулу 2016, објављено је да је Пирлов дрес најпродаванији дрес из МЛС лиге у 2016. години.[309]

Након што се развео од Деборе, његова нова партнерка — Валентина Балдини, родила је близанце 7. јула 2017, којима су дали имена Леонардо и Томазо.[310][311]

Пирло се нашао у игрици компаније EA Sports — FIFA 20, популарном годишњем издању фудбалске видео игрице FIFA, у тиму ултимативних фудбалских икона.[312]

Статистика каријере[уреди | уреди извор]

Клубови[уреди | уреди извор]

Извор:[313][6][147][314][315]
Клуб Сезона Лига Куп[nb 7] Континентално[nb 8] Остало[nb 9] Укупно
Лига Наст. Гол. Наст. Гол. Наст. Гол. Наст. Гол. Наст. Гол.
Бреша 1994/95. Серија А 1 0 0 0 – – 1 0
1995/96. Серија Б 0 0 0 0 – – 0 0
1996/97. 17 2 1 0 – – 18 2
1997/98. Серија А 29 4 1 0 – – 30 4
2000/01.[nb 10] 10 0 0 0 – – 10 0
Укупно 57 6 2 0 – – 59 6
Интер 1998/99. Серија А 18 0 7 0 7[а] 0 – 32 0
2000/01. 4 0 1 0 3[б] 0 – 8 0
Укупно 22 0 8 0 10 0 – 40 0
Ређина (позајмица) 1999/00. Серија А 28 6 2 0 – – 30 6
Укупно 28 6 2 0 – – 30 6
Милан 2001/02. Серија А 18 2 2 0 9[в] 0 — 29 2
2002/03. 27 9 2 0 13[а] 0 — 42 9
2003/04. 32 6 0 0 10[г] 1 2[д] 1 44 8
2004/05. 30 4 1 0 12[а] 1 0 0 43 5
2005/06. 33 4 4 0 12[а] 1 — 49 5
2006/07. 34 2 4 0 14[а] 1 — 52 3
2007/08. 33 3 1 0 9[ђ] 2 2[е] 0 45 5
2008/09. 26 1 0 0 3[в] 1 — 29 2
2009/10. 34 0 1 0 8[а] 1 — 43 1
2010/11. 17 1 3 0 5[а] 0 — 25 1
Укупно 284 32 18 0 95 8 4 1 401 41
Јувентус 2011/12. Серија А 37 3 4 0 — — 41 3
2012/13. 32 5 2 0 10[а] 0 1[ж] 0 45 5
2013/14. 30 4 1 0 13[з] 2 1[ж] 0 45 6
2014/15. 20 4 2 0 10[а] 1 1[ж] 0 33 5
Укупно 119 16 9 0 33 3 3 0 164 19
Њујорк Сити 2015. МЛС 13 0 0 0 — — 13 0
2016. 32 1 0 0 — 1[и] 0 33 1
2017. 15 0 0 0 — 1[и] 0 16 0
Укупно 60 1 0 0 0 0 2 0 62 1
Укупно у каријери 570 61 39 0 138 11 9 1 756 73
  1. ^ а б в г д ђ е ж з Сви наступи у Лиги шампиона.
  2. ^ Два наступа у Лиги шампиона, један наступ у Купу УЕФА.
  3. ^ а б Сви наступи у Купу УЕФА
  4. ^ Девет наступа и један гол у Лиги шампиона 2003/04. и један наступ у Суперкупу Европе.
  5. ^ Један наступ и један гол у Суперкупу Италије и један наступ у Међународном купу.
  6. ^ Осам наступа и два гола у Лиги шампиона 2007/08 и један наступ у Суперкупу Европе.
  7. ^ Наступи на Свјетском клупском првенству.
  8. ^ а б в Наступ у Суперкупу Италије.
  9. ^ Пет наступа у Лиги шампиона, осам наступа и два гола Лиги Европе.
  10. ^ а б Наступ у МЛС плеј офу.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Извор:[227][316]
Италија
Година Наступи Голови
2002 4 0
2003 1 0
2004 7 1
2005 9 3
2006 14 1
2007 8 1
2008 9 1
2009 12 1
2010 8 1
2011 9 0
2012 13 2
2013 13 2
2014 6 0
2015 3 0
Укупно 116 13

Голови за репрезентацију[уреди | уреди извор]

Голови за репрезентацију, по датумима, са приказом стадиона, противника, резултата и такмичења.[227]
Број Датум Стадион Противник Гол за Коначан резултат Такмичење
1. 30. мај 2004. Олимпијски стадион Рад, Рад, Тунис  Тунис 3–0 4–0 Пријатељска
2. 26. март 2005. Сан Сиро, Милано, Италија  Шкотска 1:0 2:0 Квалификације за Свјетско првенство 2006.
3. 2:0
4. 17. август 2005. Стадион Лансдаун роад, Даблин, Ирска  Република Ирска 1:0 2:1 Пријатељска
5. 12. јун 2006. ХДИ арена, Хановер, Њемачка  Гана 1:0 2:0 Свјетско првенство 2006.
6. 13. октобар 2007. Стадион Луиђи Ферарис, Ђенова, Италија  Грузија 1:0 2:0 Квалификације за Европско првенство 2008.
7. 17. јун 2008. Стадион Лецигрунд, Цирих, Швајцарска  Француска 1:0 2:0 Европско првенство 2008.
8. 28. март 2009. Стадион под Горицом, Подгорица, Црна Гора  Црна Гора 1:0 2:0 Квалификације за Свјетско првенство 2010.
9. 7. септембар 2010. Стадион Артемио Франки, Фиренца, Италија  Фарска Острва 5:0 5:0 Квалификације за Европско првенство 2012.
10. 14. јун 2012. Градски стадион, Познањ, Пољска  Хрватска 1:0 1:1 Европско првенство 2012.
11. 12. октобар 2012. Стадион Храздан, Јереван, Јерменија  Јерменија 1:0 3:1 Квалификације за Свјетско првенство 2014.
12. 31. мај 2013. Стадион Ренато дал’Ара, Болоња, Италија  Сан Марино 3:0 4:0 Пријатељска
13. 16. јун 2013. Маракана, Рио де Жанеиро, Бразил  Мексико 1:0 2:1 Куп конфедерација 2013.

Трофеји и награде (као играч)[уреди | уреди извор]

Бреша[313]

Милан[313][7]

Јувентус[313][317]

Италија[313]

Индивидуално[уреди | уреди извор]

  • Најбољи играч на Европском првенству за фудбалере до 21 године: 2000[108]
  • Најбољи стријелац Европског првенства за фудбалере до 21 године: 2000[108]
  • Свјетско првенство 2006: ол стар тим[2]
  • Свјетско првенство 2006: бронзана лопта[2]
  • Свјетско првенство 2007: најбољи асистент[318]
  • Финале Свјетског првенства 2006: Играч утакмице[2]
  • IFFHS најбољи плејмејкер: 3 мјесто 2006,[319] 2 мјесто 2007,[320] 9 мјесто 2009,[321] 4 мјесто 2012,[322] 3 мјесто 2013,[323] 3 мјесто 2015[324][325]
  • FIFPro најбољих 11 на свијету: 2006[12]
  • FIFPro најбољих 11, 3 тим: 2013, 2014[326][327]
  • Златна лопта: 2006 (9 мјесто),[66][328] 2007 (5 мјесто),[75] 2012 (7 мјесто)[117][329]
  • ФИФА фудбалер године: 2007 (7 мјесто)[2]
  • УЕФА суперкуп играч утакмице: 2007[72]
  • ESPN свјетски тим деценије: 2009[330]
  • ESM тим године: 2011/12[107]
  • Палоне д’Арђенто: 2011/12[331]
  • Палоне азуро: 2012[332]
  • Гверин д’Оро: 2012[333]
  • Идеални тим Европског првенства: 2012[108]
  • УЕФА најбољи фудбалер Европе: 2012, 2015 (7 мјесто)[11]
  • УЕФА тим године: 2012[108]
  • Најбољи асистент Серије А: 2011/12[103]
  • Тим године Серије А: 2011/12,[334] 2012/13,[103]
  • Тим године Серије А: 2011/12, 2013/14,[335][336] 2014/15[337]
  • Везни играч године у Серији А: 2012[335]
  • Везни играч године Серије А: 2012, 2013, 2014[335]
  • Гаетано Счиреа: 2013[338]
  • Идеални тим Купа конфедерација: 2013[213]
  • Најбољих 11 по индексу на Купу конфигурација: 2013[339]
  • Тим сезоне Лиге Европе: 2013–14[340]
  • Тим сезоне Лиге шампиона: 2014/15[138]
  • Кућа славних Милана[7]
  • Најбољи тим свих времена Европског првенства за играче до 21 године: 2015[341]
  • Кућа славних Њујорк Ситија: септембар 2015[342]
  • Награда за животно дјело Глобе сокер 2015[343]
  • Најбољи тим Европског првенства свих времена: 2016[344]
  • Учесник ол стара МЛС лиге: 2016[153]
  • Најбољих 11 Јувентуса свих времена: 2017[345]
  • Награда Ђакинто Факети: 2017[346]
  • Златно стопало за заслуге у каријери: 2018[347]
  • Кућа славних италијанског фудбала: 2019[348]
  • Тим снова франс фудбала (сребрни тим): 2020[349]

Редови[уреди | уреди извор]

  • 5 класа/витез: Ред заслужних Италије: 2004[3]
  • Италијански олимпијски комитет: златна награда за заслуге у спорту: 2006[350]
  • 4 класа/чиновник: Ред заслужних Италије: 2006[4]

Трофеји и награде (као тренер)[уреди | уреди извор]

Јувентус

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Погледати[6][248][249][250][251]
  2. ^ Погледати[6][95][252][253][254][255][256][257]
  3. ^ Погледати[2][7][248][250][251][253][255][256][257][259][260][261][262][263][264][265][266]
  4. ^ Погледати[6][7][253][267][268]
  5. ^ Погледати[263][264][265][282][283]
  6. ^ Погледати[7][45][46][257][259][261][265][288][289]
  7. ^ Укључује Куп Италије и Куп Сједињених Држава
  8. ^ Укључује Лигу шампиона, Куп УЕФА / Лигу Европе и УЕФА суперкуп
  9. ^ Укључује Суперкуп Италије, Међународни куп, Свјетско клупско првенство и МЛС плеј оф
  10. ^ У сезони 2000/02. био је у Бреши на позајмици из Интера

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „FIFA World Cup South Africa 2010 List of Players” (PDF). FIFA. стр. 15. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 1. 2019. г. Приступљено 21. 6. 2020. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и „FIFA Confederations Cup Brazil 2013 Player Profile: Andrea Pirlo”. FIFA. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 8. 5. 2015. 
  3. ^ а б „Pirlo Sig. Andrea: Cavaliere Ordine al Merito della Repubblica Italiana”. Приступљено 6. 8. 2014. 
  4. ^ а б „Pirlo Sig. Andrea: Ufficiale Ordine al Merito della Repubblica Italiana”. Приступљено 6. 8. 2014. 
  5. ^ а б „Born Again: How the Deep-Lying Midfielder Position is Reviving Careers”. Soccerlens. 31. 7. 2009. Приступљено 15. 5. 2012. 
  6. ^ а б в г д ђ „Andrea Pirlo: Player Profile”. ESPN FC. Приступљено 4. 9. 2013. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „A.C. Milan Hall of Fame: Andrea Pirlo”. A.C. Milan. Приступљено 31. 3. 2015. 
  8. ^ Pavlović, Marko (6. 11. 2017). „Hvala maestro - Andrea Pirlo završio karijeru”. sportklub.rs. Приступљено 6. 11. 2017. 
  9. ^ Ingo Faulhaber. „IFFHS”. International Federation of Football History & Statistics. Приступљено 15. 5. 2012. 
  10. ^ а б „Iniesta, Messi, Ronaldo up for Best Player Award”. UEFA. 14. 8. 2012. Приступљено 19. 8. 2012. 
  11. ^ а б в „Best Player in Europe: Messi, Ronaldo or Suárez”. UEFA. 12. 8. 2015. Приступљено 12. 8. 2015. 
  12. ^ а б в г „FIFPro World XI 2006”. FIFPro. Архивирано из оригинала 9. 8. 2012. г. Приступљено 24. 8. 2012. 
  13. ^ а б „Serie A Team of the Year”. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 30. 1. 2013. 
  14. ^ „Classifica 100 migliori calciatori del 2012 stilata dal The Guardian” (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 12. 03. 2013. г. Приступљено 23. 12. 2014. 
  15. ^ „Messi and Ronaldo joined by Ribery in top three of new list of Europe's top 50 stars”. Sky Sports. 12. 6. 2013. Приступљено 14. 6. 2013. 
  16. ^ Thomas Simon (19. 5. 2015). „Le top 10 des meilleurs vieux” [The top 10 of the best oldies]. France Football (на језику: French). Приступљено 4. 8. 2015. 
  17. ^ „Genio d’artista e cuore da mediano Pirlo: "Sono nato per avere la palla"”. La Stampa (на језику: Italian). 24. 12. 2012. Архивирано из оригинала 4. 2. 2015. г. Приступљено 3. 2. 2015. 
  18. ^ Passerini, Carlos (26. 6. 2012). „Pirlo e il cucchiaino d'oro: "Lo faceva già da ragazzino"”. Corriere della Sera. Приступљено 3. 2. 2015. 
  19. ^ Vincenzo Corbetta. „E ora vincerò con la Juve, ma ho il Brescia nel cuore”. Bresciaoggi (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 04. 02. 2015. г. Приступљено 3. 2. 2015. 
  20. ^ Corrado Zunino (6. 8. 1998). „Pirlo, ecco la star dell' estate”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 3. 2. 2015. 
  21. ^ а б Sergio Zanca. „Pirlo, il genio dei record Ora è 400 volte grande”. Bresciaoggi. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 3. 2. 2015. 
  22. ^ „ESCLUSIVA TJ – Marco Schenardi: "Lucescu? Un innovatore, tanto da farci una tesi a Coverciano. Ho visto crescere Pirlo, incredibile pensarlo leader"”. TUTTOmercatoWEB.com (на језику: Italian). Приступљено 3. 2. 2015. 
  23. ^ „Memories of 16-year-old star Pirlo”. Football Italia. Tiro Media. 26. 6. 2012. Архивирано из оригинала 18. 05. 2021. г. Приступљено 20. 9. 2012. 
  24. ^ „Pirlo al Brescia trova Baggio”. Corriere della Sera (на језику: Italian). 27. 1. 2001. Приступљено 22. 1. 2016. 
  25. ^ Roberto Bianchin (20. 10. 1997). „BRESCIA, HUBNER E NERI CANCELLANO IL VICENZA”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 3. 2. 2015. 
  26. ^ а б в г д ђ Andrew Murray (7. 7. 2015). „The making of Pirlo: "From an early age, I knew I was better than others"”. FourFourTwo. Приступљено 20. 4. 2016. 
  27. ^ а б „Reggina: Possanzini e Marazzina sulla scia di Pirlo, Baronio e Kallon”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 13. 10. 2000. Приступљено 3. 2. 2015. 
  28. ^ а б Vanni Spinella (13. 1. 2015). „Mercato story: Pirlo al Brescia, magie in coppia con Baggio” (на језику: Italian). Sky Sport. Архивирано из оригинала 9. 6. 2015. г. Приступљено 22. 1. 2016. 
  29. ^ а б „Roberto Baggio: "Pirlo è un fuoriclasse"”. TUTTOmercatoWEB.com (на језику: Italian). Приступљено 3. 2. 2015. 
  30. ^ „Pirlo: "Tra tutti i trofei vinti scelgo assolutamente il Mondiale!"” (на језику: Italian). Italian Football Federation. Приступљено 3. 2. 2015. 
  31. ^ а б Christian Giordano (13. 8. 2008). „Da Tardelli a Desailly, cambiare serve”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 3. 2. 2015. 
  32. ^ Gianni Piva (2. 3. 2001). „Baggio, i gol per un sogno "Il Mondiale, poi smetto"”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 22. 1. 2016. 
  33. ^ „Mazzone fa il capolavoro Brescia settimo in classifica”. la Repubblica (на језику: Italian). 17. 6. 2001. Приступљено 22. 1. 2016. 
  34. ^ „La vendetta di Baggio Juve, scudetto lontano”. la Repubblica (на језику: Italian). 1. 4. 2001. Приступљено 3. 2. 2015. 
  35. ^ Roberto Perrone; Guido Vaciago (2. 4. 2001). „Baggio taglia la strada alla Juve”. Corriere della Sera (на језику: Italian). Приступљено 22. 1. 2016. 
  36. ^ FC Internazionale Milano SpA bilancio (financial report and accounts) on 30 June 2001, PDF purchased from Italian C.C.I.A.A. (на италијанском)
  37. ^ „L'Inter ha ceduto pirlo al Milan” (на језику: италијански). Inter Milan. 30. 6. 2001. Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 3. 2. 2010. 
  38. ^ F.C. Internazionale Milano SpA Report and Accounts on 30 June 2002 (на италијанском), CCIAA
  39. ^ A.C. Milan SpA Report and Accounts on 30 June 2002 (на италијанском)
  40. ^ Malagutti Vittorio (6. 11. 2002). „Va di moda il calciatore salvabilanci”. Corriere della Sera (на језику: Italian). Приступљено 31. 3. 2010. 
  41. ^ „Milan e Inter, plusvalenze incrociate con la vendita dei calciatori” (PDF). l'Unità (на језику: италијански). 8. 3. 2003. стр. 22. Приступљено 31. 3. 2010. 
  42. ^ Gen Gladwell (4. 5. 2015). „Real Madrid boss Carlo Ancelotti 'changed my career' – Andrea Pirlo”. ESPN FC. Приступљено 8. 10. 2017. 
  43. ^ „Pirlo al Brescia trova Baggio”. Corriere della Sera (на језику: Italian). 27. 1. 2001. Приступљено 3. 2. 2015. 
  44. ^ „L'albero di Natale di Ancelotti”. Архивирано из оригинала 10. 8. 2014. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  45. ^ а б „Andrea Pirlo Topics Page”. USA Today. 6. 2. 2008. Архивирано из оригинала 15. 9. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2012. 
  46. ^ а б Matthew Scianitti (18. 5. 2010). „Andrea Pirlo: The Metronome”. CBC Sports. Приступљено 22. 1. 2016. 
  47. ^ Blair Newman (24. 4. 2015). „The relationship between a player's age and their position on a football pitch”. The Guardian. Приступљено 15. 1. 2018. 
  48. ^ „BATE-Milan (0–2)”. UEFA. Архивирано из оригинала 27. 6. 2014. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  49. ^ „Pirlo e doppietta di Inzaghi il Milan scavalca il Chievo”. la Repubblica. Приступљено 4. 2. 2015. 
  50. ^ „Al Milan anche la Coppa Italia”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 4. 2. 2015. 
  51. ^ „Milan vince 3–2 ai rigori” (на језику: Italian). UEFA. Архивирано из оригинала 16. 8. 2017. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  52. ^ „Grande Dida, coppa al Milan ma la Juve piange se stessa”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 4. 2. 2015. 
  53. ^ „Supercoppa, il Milan fa il bis in Europa”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 4. 2. 2015. 
  54. ^ „2003, Milan ko: alla Juve va la Supercoppa italiana”. Corriere dello Sport (на језику: Italian). 3. 8. 2003. Архивирано из оригинала 27. 7. 2014. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  55. ^ „Intercontinental Club Cup 2003”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 3. 2. 2015. 
  56. ^ „2003, Il Milan ko ai rigori addio Coppa Intercontinentale”. Corriere dello Sport (на језику: Italian). 14. 12. 2003. Архивирано из оригинала 27. 7. 2014. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  57. ^ „Milan, troppi errori dal dischetto l'Intercontinentale al Boca”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 4. 2. 2015. 
  58. ^ „Kakà e Shevchenko d'applausi”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). Приступљено 22. 1. 2016. 
  59. ^ „Il Milan stravince la Supercoppa italiana”. Corriere della Sera (на језику: Italian). 21. 8. 2001. Приступљено 22. 1. 2016. 
  60. ^ „UEFA Champions League 2004/05 Statistics: Assists”. UEFA. Архивирано из оригинала 1. 10. 2015. г. Приступљено 19. 6. 2015. 
  61. ^ „Uefa Champions League 2004–05 Statistics”. Архивирано из оригинала 26. 12. 2010. г. Приступљено 22. 7. 2012. 
  62. ^ „2004/05: Il Liverpool beffa il Milan” (на језику: Italian). UEFA. Архивирано из оригинала 6. 2. 2015. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  63. ^ „Liverpool triumph in Turkey”. UEFA. 25. 5. 2005. Архивирано из оригинала 31. 12. 2010. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  64. ^ „Pirlo e il passato: "All’Inter Hodgson mi chiamava Pirla. Volevo smettere dopo Istanbul"”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 15. 4. 2014. Приступљено 4. 2. 2015. 
  65. ^ „2005–06 UEFA Champions League” (на језику: Italian). UEFA. Приступљено 3. 2. 2015. 
  66. ^ а б „Cannavaro mister Pallone d'Oro”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 11. 11. 2006. Приступљено 4. 2. 2015. 
  67. ^ „Un Milan stellare batte il Manchester I rossoneri volano in finale”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). Приступљено 4. 2. 2015. 
  68. ^ „Inzaghi su Pirlo: "Indimenticabile il suo assist involontario ad Atene"” (на језику: Italian). Milan News. Архивирано из оригинала 4. 2. 2015. г. Приступљено 3. 2. 2015. 
  69. ^ „2006–07 UEFA Champions League: AC Milan” (на језику: Italian). UEFA. Приступљено 3. 2. 2015. 
  70. ^ „Champions, il Milan sul tetto dell'Europa Inzaghi cancella l'incubo di Istanbul”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 3. 2. 2015. 
  71. ^ „2007: Milan overcome sombre Sevilla”. UEFA. Приступљено 7. 7. 2015. 
  72. ^ а б „2009 UEFA Super Cup Match Press Kit” (PDF). UEFA. 28. 8. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 3. 2016. г. Приступљено 4. 12. 2015. 
  73. ^ Scott Murray (7. 7. 2015). „A brief guide to … Andrea Pirlo, the ultimate hipster footballer”. The Guardian. Приступљено 7. 7. 2015. 
  74. ^ „World Player of the Year”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  75. ^ а б „European Footballer of the Year ("Ballon d'Or") 2007”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 4. 2. 2015. 
  76. ^ „THE WORLD'S BEST PLAYMAKER”. International Federation of Football History & Statistics. Архивирано из оригинала 15. 6. 2018. г. Приступљено 4. 2. 2015. 
  77. ^ Mark Ogden (1. 6. 2009). „Chelsea manager Carlo Ancelotti: Profile”. The Daily Telegraph. Приступљено 27. 4. 2016. 
  78. ^ а б „AC Milan”. UEFA. Приступљено 27. 4. 2016. 
  79. ^ „Coppa Italia, il Catania elimina il Milan Totti 200 volte in gol e la Roma va”. la Repubblica (на језику: Italian). 16. 1. 2008. Приступљено 27. 4. 2016. 
  80. ^ а б „Ancelotti lascia, Leonardo nuovo tecnico del Milan” (на језику: Italian). Il Sole 24 Ore. 31. 5. 2009. Приступљено 27. 4. 2016. 
  81. ^ Riccardo Pratesi (3. 12. 2008). „La Lazio caccia fuori il Milan”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). Приступљено 27. 4. 2016. 
  82. ^ „Unsettled Andrea Pirlo admits Milan squad have 'taken Kaka's exit badly'”. The Guardian. 10. 6. 2009. Приступљено 8. 5. 2015. 
  83. ^ „Milan Star Pirlo Pleased Chelsea Transfer Saga Is Over”. Goal.com. 5. 8. 2009. Приступљено 15. 5. 2012. 
  84. ^ Paolo Bandini (21. 10. 2009). „Champions League: Real Madrid v Milan – as it happened”. The Guardian. London. Приступљено 28. 6. 2012. 
  85. ^ Phil McNulty (10. 3. 2010). „Man Utd 4 - 0 AC Milan (agg 7 - 2)”. bbc.co.uk. Приступљено 22. 6. 2020. 
  86. ^ „Leonardo and AC Milan part company”. CNN. 14. 5. 2010. Приступљено 27. 4. 2016. 
  87. ^ „Report: AC Milan v Genoa – Italian Serie A”. ESPN Soccernet. 25. 9. 2010. Архивирано из оригинала 29. 09. 2010. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  88. ^ „Parma 0–1 AC Milan: Superb Andrea Pirlo strike sends Massimiliano Allegri's men top of Serie A”. Goal.com. 2. 10. 2010. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  89. ^ „Report: AC Milan v Cagliari – Italian Serie A”. ESPN Soccernet. 14. 5. 2011. Приступљено 28. 6. 2012. 
  90. ^ „Pirlo leaving Milan”. Sky Sports. 18. 5. 2011. Приступљено 18. 5. 2011. 
  91. ^ „Andrea Pirlo”. ESPN Soccernet. Архивирано из оригинала 13. 07. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  92. ^ „400 VOLTE ANDREA” (на језику: Italian). A.C. Milan. Приступљено 3. 2. 2015. 
  93. ^ „Buffon: Pirlo was signing of the century”. FIFA. Архивирано из оригинала 29. 09. 2014. г. Приступљено 29. 9. 2014. 
  94. ^ „Andrea Pirlo signs for Juventus”. Juventus F.C. 24. 5. 2010. Архивирано из оригинала 20. 10. 2012. г. Приступљено 24. 5. 2011. 
  95. ^ а б в г д ђ Adam Digby. „Andrea Pirlo still as good as ever”. Sports Illustrated. Приступљено 10. 6. 2016. 
  96. ^ „Pirlo outstanding on Juventus debut in Parma victory | Serie A News”. tribalfootball.com. Приступљено 28. 6. 2012. 
  97. ^ „Juventus pick off Parma, Palermo stun Inter”. UEFA.com. 11. 9. 2011. Приступљено 22. 8. 2019. 
  98. ^ „Juventus 4–1 Parma”. Sky Sports. 11. 9. 2011. Приступљено 22. 8. 2019. 
  99. ^ Chelston D'souza (4. 4. 2012). „Juventus’ Corner: Why Marchisio, Vidal And Pirlo Form Serie A's Best Midfield”. The Hard Tackle. Приступљено 15. 12. 2015. 
  100. ^ „Report: Juventus v Catania – Italian Serie A”. ESPN Soccernet. 18. 2. 2012. Архивирано из оригинала 15. 07. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  101. ^ „Juventus' Pirlo dedicates 5–0 victory against Fiorentina to Muamba”. Goal.com. 18. 3. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  102. ^ „Juventus are back, says Bonucci after clinching Serie A title”. Goal.com. 6. 5. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  103. ^ а б в „Serie A, giocatori, Assist”. Corriere dello Sport. Архивирано из оригинала 7. 7. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  104. ^ Sandro Scarpa (4. 5. 2012). „Elogio di Pirlo su Sports Illustrated: tutto merito di... Baggio” [Praise from Pirlo in Sports Illustrated: all of this was thanks to... Baggio]. TUTTOJUVE.com (на језику: Italian). Приступљено 7. 5. 2015. 
  105. ^ „Serie A Team of the Season: Pirlo, Ibrahimovic & Di Natale star in the 2011–12 campaign”. Goal.com. 14. 5. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  106. ^ „Juventus 0–2 Napoli: Cavani and Hamsik clinch Coppa Italia and dash double dreams of Turin giants”. Goal.com. 20. 5. 2012. 
  107. ^ а б „Eén landgenoot in ESM Elftal van het Seizoen” (на језику: Dutch). ElfVoetbal.nl. Приступљено 5. 6. 2012. 
  108. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Andrea Pirlo”. UEFA. Приступљено 8. 5. 2015. 
  109. ^ „Juventus 4–2 Napoli (aet): Bianconeri sees off nine-man Partenopei in extra time”. Yahoo Sports. 11. 8. 2012. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 22. 06. 2020. 
  110. ^ „Juventus 2–0 Parma: Pirlo free-kick seals opening-day win for champions”. Goal.com. 25. 8. 2012. 
  111. ^ „Udinese 1–4 Juventus: Giovinco double helps sink 10-man hosts”. Yahoo!. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 2. 9. 2012. 
  112. ^ „Juventus 4–1 Roma”. ESPN FC. 29. 9. 2012. 
  113. ^ „Ballon d'Or 2013: Nominees List”. Juventus F.C. 29. 10. 2012. Приступљено 6. 12. 2012. 
  114. ^ „Shaktar Donetsk vs Juventus: 0–1”. Eurosport. Приступљено 6. 12. 2012. 
  115. ^ „Pirlo – Pallone Azzurro” (на језику: Italian). Italian Football Federation. Архивирано из оригинала 13. 12. 2013. г. Приступљено 30. 1. 2013. 
  116. ^ „IFFHS World's Best Playmaker 2012”. International Federation of Football History & Statistics. Приступљено 30. 1. 2013. 
  117. ^ а б „FIFA Ballon d'Or 2012 – voting results” (PDF). FIFA. 7. 1. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 01. 2013. г. Приступљено 7. 1. 2013. 
  118. ^ „FC Bayern München – UEFA Champions League 2012/13”. UEFA. Приступљено 27. 4. 2016. 
  119. ^ „Coppa Italia, Juve-Lazio LIVE Pogba e Llorente dal 1'”. Tuttosport (на језику: италијански). 20. 5. 2015. Приступљено 27. 4. 2016. 
  120. ^ „Juventus vs. Lazio: 4–0”. Goal.com. Приступљено 29. 8. 2013. 
  121. ^ „Juventus delighted for Conte, Pirlo over Ballon d'Or nominations”. Приступљено 10. 12. 2013. 
  122. ^ „Andrea Pirlo out for over a month”. ESPN FC. Приступљено 10. 12. 2013. 
  123. ^ „Juve-Pirlo, il matrimonio continua, Andrea dice ancora sì fino al 2016”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 12. 1. 2014. Приступљено 13. 1. 2014. 
  124. ^ „Oscar del calcio: Vidal e Pirlo sono il top. La Juve è la più forte d'Italia”. Tuttosport (на језику: Italian). 27. 1. 2014. Архивирано из оригинала 20. 6. 2015. г. Приступљено 19. 6. 2015. 
  125. ^ „Fiorentina vs Juventus 2014 Europa League Second Leg 0–1 Highlights Pirlo Free kick Goal Video”. soccer-blogger.com. 21. 3. 2013. Приступљено 19. 5. 2014. 
  126. ^ „UEFA Europa League squad of the season”. UEFA. Приступљено 3. 5. 2014. 
  127. ^ „Andrea Pirlo signs new two-year deal at Juventus ahed 35”. BBC Sport. 11. 6. 2014. Приступљено 11. 6. 2014. 
  128. ^ „Leonardo Bonucci's spectacular late volley gave Juventus victory in a fiery encounter with title rivals Roma.”. BBC Sport. Приступљено 9. 10. 2014. 
  129. ^ „Serie A: Juventus beat Empoli 2–0 to move three points clear”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2014. г. Приступљено 6. 11. 2014. 
  130. ^ „Pogba caps Juventus recovery against Olympiacos”. UEFA. 4. 11. 2014. Приступљено 5. 11. 2014. 
  131. ^ „Buffon miglior portiere. Prima uscita con la D'Amico”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 15. 12. 2014. Приступљено 15. 12. 2014. 
  132. ^ „Juventus' Andrea Pirlo out three weeks with ankle injury”. ESPN FC. 26. 2. 2015. Приступљено 13. 3. 2015. 
  133. ^ Ben Gladwell (7. 4. 2015). „Claudio Marchisio and Andrea Pirlo returns delight Juve coach Allegri”. ESPN FC. Приступљено 20. 1. 2016. 
  134. ^ Jacopo Gerna (14. 4. 2015). „Juventus-Monaco 1–0: Vidal su rigore fa godere Allegri e lo Stadium”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). Приступљено 14. 4. 2015. 
  135. ^ а б „Pirlo raggiunge Mihajlovic a quota 28”. TUTTOJUVE.com (на језику: Italian). 26. 4. 2015. Приступљено 27. 4. 2015. 
  136. ^ Jacopo Gerna (20. 5. 2015). „Juve infinita, vince la 10ª Coppa Italia: Matri piega la Lazio ai supplementari” [An infinite Juve wins the 10th Coppa Italia: Matri sinks Lazio in extra-time]. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). Приступљено 21. 5. 2015. 
  137. ^ „Barcelona see off Juventus to claim fifth title”. UEFA. 6. 6. 2015. Приступљено 6. 6. 2015. 
  138. ^ а б „UEFA Champions League squad of the season”. UEFA. 9. 6. 2015. Приступљено 9. 6. 2015. 
  139. ^ а б в „Thanks for everything, Maestro”. Juventus F.C. 6. 7. 2015. Приступљено 6. 7. 2015. 
  140. ^ „Andrea Pirlo: New York City sign Juventus midfielder”. BBC Sport. 6. 7. 2015. Приступљено 6. 7. 2015. 
  141. ^ „Andrea Pirlo to Join New York City FC as Third Designated Player”. New York City FC. 6. 7. 2015. Приступљено 7. 7. 2015. 
  142. ^ „Pellè completes move to Shandong Luneng”. Southampton F.C. 11. 7. 2016. Архивирано из оригинала 11. 7. 2016. г. Приступљено 11. 7. 2016. 
  143. ^ Bryan Graham (26. 7. 2015). „New York City FC v Orlando City SC”. The Guardian. Приступљено 26. 7. 2015. 
  144. ^ Tim Hill (1. 8. 2015). „New York City FC 2–3 Montreal Impact – as it happened”. The Guardian. Приступљено 4. 8. 2015. 
  145. ^ „David Villa nets winner as NYCFC snap skid, surge past DC United”. ESPN FC. 13. 8. 2013. Приступљено 14. 8. 2015. 
  146. ^ Michael Butler (2. 10. 2015). „2015 Ballon d'Or longlist: Lionel Messi named alongside David Ospina – report”. The Guardian. Приступљено 26. 10. 2015. 
  147. ^ а б в г д „Andrea Pirlo”. Major League Soccer. Приступљено 26. 10. 2015. 
  148. ^ Eoin O'Callaghan (17. 10. 2015). „The MLS dream-team with Lampard, Pirlo & Villa is nothing short of a New York nightmare now”. The 42. Приступљено 26. 10. 2015. 
  149. ^ Graham Ruthven; Graham Parker (7. 3. 2016). „Patrick Vieira is the new NYC FC coach but Andrea Pirlo still has problems”. The Guardian. Приступљено 1. 6. 2016. 
  150. ^ „New York City FC midfielder Andrea Pirlo becomes first MLS player named to FIFA FIFPro World XI shortlist”. Major League Soccer. 27. 11. 2015. Приступљено 1. 6. 2016. 
  151. ^ „Villa strikes twice as NYCFC downs 'Caps”. TSN. 30. 4. 2016. Приступљено 2. 5. 2016. 
  152. ^ „Frank Lampard, David Villa and Andrea Pirlo score in NYCFC's win over Union”. ESPN FC. 18. 6. 2016. Приступљено 18. 6. 2016. 
  153. ^ а б „Villa, Pirlo and Kaka headline MLS All-Star squad to face Arsenal”. FourFourTwo. 17. 7. 2016. Приступљено 18. 7. 2016. 
  154. ^ Mark Booth (24. 10. 2016). „Playoffs: All You Need to Know”. New York City FC. Приступљено 1. 11. 2016. 
  155. ^ David Shoalts (30. 10. 2016). „Toronto FC tops New York City FC 2–0 after first leg of semi-final”. The Globe and Mail. Приступљено 1. 11. 2016. 
  156. ^ Graham Parker (6. 11. 2016). „Toronto exploits New York City FC's tactics in 5–0 rout at Yankee Stadium”. ESPN FC. Приступљено 7. 11. 2016. 
  157. ^ „New York City's Andrea Pirlo to retire at end of MLS season”. ESPN FC. 8. 10. 2017. Приступљено 8. 10. 2017. 
  158. ^ „Timbers fall as Toronto, Columbus edge through”. beIN Sports. 5. 11. 2017. Приступљено 6. 11. 2017. 
  159. ^ „Pirlo to hang up his boots”. Football Italia. Tiro Media. 6. 11. 2017. 
  160. ^ „Official: Pirlo confirms retirement”. Football Italia. Tiro Media. 6. 11. 2017. 
  161. ^ „Inzaghi hat-trick in Pirlo testimonial”. Football Italia. Tiro Media. 21. 5. 2018. Приступљено 22. 5. 2018. 
  162. ^ „FIFA World Cup: Gianluigi Buffon, Andrea Pirlo Still Hungry for Italian Job”. NDTV Sports. 8. 6. 2014. Архивирано из оригинала 9. 6. 2014. г. Приступљено 9. 6. 2014. 
  163. ^ „The Pirlo Dilemma”. Postmatch. 27. 6. 2013. Архивирано из оригинала 30. 6. 2013. г. Приступљено 9. 6. 2014. 
  164. ^ Andrea Pirlo a giant of his generation, ESPN, 25 October 2011.
  165. ^ „Olympic Football Tournaments, Sydney 2000 – Men: Australia – Italy (0–1)”. FIFA. 13. 9. 2000. Приступљено 27. 5. 2015. 
  166. ^ „Italia, Del Piero e pochi lampi ma comincia con una vittoria”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 11. 10. 2014. 
  167. ^ Mirko Graziano (10. 9. 2012). „Pirlo come Del Piero 91 volte con l'Italia”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). Приступљено 25. 7. 2017. 
  168. ^ „La nuova Italia bella a metà Vieri evita la sconfitta”. la Repubblica (на језику: Italian). 20. 11. 2002. Приступљено 25. 7. 2017. 
  169. ^ „I debuttanti del gol fanno bella l'Italia”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 11. 10. 2014. 
  170. ^ „2006 FIFA World Cup Germany™”. FIFA. Архивирано из оригинала 25. 06. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  171. ^ „Silent but deadly: Italian midfield maestro's skills do talking for him”. The Irish Times. Архивирано из оригинала 02. 07. 2012. г. Приступљено 31. 8. 2012. 
  172. ^ „Italy 2—0 Scotland”. BBC Sport. 26. 3. 2005. Приступљено 3. 11. 2017. 
  173. ^ „Lippi ha fiducia, nonostante tutto Convocato Buffon: "E' sereno"”. la Repubblica (на језику: Italian). 15. 5. 2006. Приступљено 20. 1. 2017. 
  174. ^ а б Antonio Sansonetti (6. 6. 2014). „Home Sport Italia 2006: campioni del mondo. Grosso jolly, Cannavaro e Buffon muro: voto simpatia 7,5”. Blitz Quotidiano (на језику: Italian). Приступљено 3. 7. 2016. 
  175. ^ „Italy 2–0 Ghana”. BBC Sport. 12. 6. 2006. Приступљено 28. 6. 2012. 
  176. ^ „Italy 1–1 USA”. BBC Sport. 17. 6. 2006. Приступљено 28. 6. 2012. 
  177. ^ „Last-gasp Italy knock Germany out”. BBC Sport. 4. 7. 2006. Приступљено 28. 6. 2012. 
  178. ^ Stevenson, Jonathan (9. 7. 2006). „Zidane off as Italy win World Cup”. BBC Sport. Приступљено 28. 6. 2012. 
  179. ^ „2006 FIFA World Cup Germany”. FIFA. Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  180. ^ „Speciale Mondiali 2006: Italia (Gruppo E)” (на језику: Italian). Tiscali. Архивирано из оригинала 26. 6. 2008. г. Приступљено 13. 1. 2015. 
  181. ^ Ty Duffy (25. 2. 2012). „AC Milan Meets Juventus in Potential Scudetto Decider”. The Big Lead. Gannett. Архивирано из оригинала 29. 02. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  182. ^ „'I don't feel pressure – I don't give a toss about it' – The best quotes by and about Andrea Pirlo”. Goal.com. 6. 7. 2015. Приступљено 4. 8. 2016. 
  183. ^ „Full-time report Italy-Romania” (PDF). UEFA. 13. 6. 2008. Приступљено 22. 11. 2016. 
  184. ^ McNulty, Phil (17. 6. 2008). „France 0–2 Italy”. BBC Sport. Приступљено 28. 6. 2012. 
  185. ^ „Spain 0–0 Italy”. ESPN Soccernet. 22. 6. 2008. Архивирано из оригинала 28. 06. 2008. г. Приступљено 15. 6. 2010. 
  186. ^ „Casillas' saves put Spain in semis”. UEFA. 22. 6. 2008. Архивирано из оригинала 25. 5. 2010. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  187. ^ Richard Aikman (19. 6. 2008). „Can Azzurri cope without suspended duo?”. UEFA. Приступљено 19. 5. 2016. 
  188. ^ „2009 FIFA Confederations Cup: Italy vs. USA: 3–1”. United States Soccer Federation. Архивирано из оригинала 12. 5. 2013. г. Приступљено 18. 6. 2013. 
  189. ^ „Irresistible Brazil eliminate Italy”. FIFA. 21. 6. 2009. Архивирано из оригинала 05. 05. 2015. г. Приступљено 4. 5. 2015. 
  190. ^ Paul Wilson at Soccer City (24. 6. 2010). „Slovakia 3–2 Italy”. The Guardian. London. Приступљено 28. 6. 2012. 
  191. ^ „UEFA EURO – Italy –”. UEFA. 20. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  192. ^ Italy (7. 9. 2010). „Italy 5 Faroe Islands 0: match report”. The Daily Telegraph. London. Приступљено 28. 6. 2012. 
  193. ^ „Euro 2012: Italy team profile”. BBC Sport. 9. 5. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  194. ^ „Di Natale recalled for provisional Italy squad –”. UEFA. 13. 5. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  195. ^ Smith, Ben (10. 6. 2012). „Euro 2012: Spain 1–1 Italy”. BBC Sport. Приступљено 28. 6. 2012. 
  196. ^ „Euro 2012: Day seven as it happened”. BBC Sport. 14. 6. 2012. Архивирано из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  197. ^ „Italy vs. Croatia (1–1)” (PDF). UEFA. 14. 6. 2012. Приступљено 27. 5. 2015. 
  198. ^ „Match Report: Italy 2–0 Republic of Ireland”. Goal.com. 19. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  199. ^ Republic of Ireland (18. 6. 2012). „Italy 2 Republic of Ireland 0: match report”. The Daily Telegraph. London. Приступљено 28. 6. 2012. 
  200. ^ „Euro 2012: Italy deserved winner over England”. ESPN FC. 24. 6. 2012. Архивирано из оригинала 28. 6. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  201. ^ а б „Euro 2012 analysis: Peerless Pirlo exposes England”. BBC Sport. 24. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  202. ^ „calcio without citizenship: Azzurri: Eloquent, Decisive, and Devastating”. not even an oriundo. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. Приступљено 28. 6. 2012. 
  203. ^ „Pirlo: 'Why I chipped Hart'”. Football Italia. Tiro Media. 24. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012. 
  204. ^ Phil McNulty (24. 6. 2012). „England 0–0 Italy (2–4 on penalties)”. BBC Sport. Приступљено 7. 5. 2015. 
  205. ^ Moretti, Alvaro (1. 7. 2012). „L'Italia crolla in finale. Spagna campione d'Europa” [Italy collapses in the final. Spain champions of Europe]. Tuttosport (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 30. 3. 2015. г. Приступљено 15. 3. 2015. 
  206. ^ „UEFA EURO 2012 Team of the Tournament”. UEFA. 2. 7. 2012. 
  207. ^ „Italy name Confederations Cup squad: Ogbonna and Ranocchia miss out”. La Gazzetta dello Sport. 4. 6. 2013. Архивирано из оригинала 11. 6. 2013. г. Приступљено 8. 6. 2013. 
  208. ^ „Mexico v Italy – Man of the Match”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. 16. 6. 2013. Архивирано из оригинала 17. 06. 2013. г. Приступљено 13. 1. 2021. 
  209. ^ „Heroes & Villains”. World Soccer. лето 2013. стр. 9. 
  210. ^ „FIFA Confederations Cup 2013 – Italy vs Japan: 4–3”. La Gazzetta dello Sport. 20. 6. 2013. Архивирано из оригинала 24. 6. 2013. г. Приступљено 24. 6. 2013. 
  211. ^ „Injured Pirlo Not to Play Against Brazil”. The Hindu. Chennai, India. 21. 6. 2013. Приступљено 24. 6. 2013. 
  212. ^ „Spain edge dramatic shootout to reach Final”. FIFA. 27. 6. 2013. Архивирано из оригинала 18. 4. 2015. г. Приступљено 27. 5. 2015. 
  213. ^ а б „2013 FIFA Confederations Cup Dream Team”. FIFA. Архивирано из оригинала 27. 05. 2015. г. Приступљено 27. 5. 2015. 
  214. ^ „Adidas Golden Ball Shortlist”. FIFA. Архивирано из оригинала 13. 04. 2014. г. Приступљено 1. 7. 2013. 
  215. ^ а б „Zico: Italy pay price for over-reliance on Andrea Pirlo and must rebuild”. The Guardian. 25. 6. 2014. Приступљено 26. 6. 2014. 
  216. ^ „Resolute Italy head off Armenia challenge”. UEFA. 12. 10. 2012. Приступљено 12. 6. 2014. 
  217. ^ „Italy squad for 2014 World Cup: the 23 chosen by Cesare Prandelli”. The Guardian. 5. 6. 2014. Приступљено 12. 6. 2014. 
  218. ^ „Pirlo to quit Italy after World Cup”. ESPN FC. 12. 6. 2014. Приступљено 12. 6. 2014. 
  219. ^ „England's World Cup rivals Italy livid they are in Group of Death that also includes Uruguay”. Daily Mirror. Приступљено 26. 6. 2014. 
  220. ^ „Inghilterra-Italia 1–2: gol di Marchisio, Sturridge e Balotelli”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 15. 6. 2014. Приступљено 16. 5. 2014. 
  221. ^ „Pirlo: Se il nuovo ct vuole resto in azzurro”. La Stampa (на језику: Italian). 26. 6. 2014. Архивирано из оригинала 27. 6. 2014. г. Приступљено 26. 6. 2014. 
  222. ^ „Andrea Pirlo Returns to Italy Squad Following Giacomo Bonaventura's Injury”. Bleacher Report. Turner. 6. 10. 2014. Приступљено 30. 11. 2014. 
  223. ^ „Qualificazioni Euro 2016 – Pirlo supera Zoff: 113 presenze in Nazionale” (на језику: Italian). Eurosport. 10. 10. 2014. Архивирано из оригинала 19. 11. 2015. г. Приступљено 1. 6. 2016. 
  224. ^ „Pirlo shows he is too good to retire as Chiellini rescues Italy”. Goal.com. 10. 10. 2014. Приступљено 11. 10. 2014. 
  225. ^ „Verratti and Pirlo against Malta?”. Football Italia. Tiro Media. 2. 9. 2015. Приступљено 3. 9. 2015. 
  226. ^ „Italy keep pace in Euro Qualifying after lackluster win over Malta”. Fox Sports. 3. 9. 2015. Приступљено 3. 9. 2015. 
  227. ^ а б в „Nazionale in Cifre – FIGC: Pirlo, Andrea” (на језику: Italian). Italian Football Federation. Приступљено 17. 4. 2015. 
  228. ^ „Italy beats Azerbaijan to qualify for Euro 2016”. Sportsnet. 10. 10. 2015. Приступљено 4. 1. 2016. 
  229. ^ Ben Gladwell (24. 5. 2016). „MLS play cost Andrea Pirlo, Sebastian Giovinco their Italy chance – Conte”. ESPN FC. Приступљено 27. 5. 2016. 
  230. ^ Allan Valente (30. 5. 2016). „Andrea Pirlo accepts Antonio Conte's Italy snub for Euro 2016”. Sky Sports. Приступљено 1. 6. 2016. 
  231. ^ Roberto Di Maggio; José Luis Pierrend (14. 9. 2017). „Appearances for Italy National Team”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 7. 11. 2017. 
  232. ^ а б „Buffon reveals ‘greatest Italians’”. fantasista10. Приступљено 29. 9. 2014. 
  233. ^ Carlo Ancelotti (4. 6. 2016). „Andrea Pirlo spots a pass in a split second that others wait a lifetime to see”. The Daily Telegraph. Приступљено 6. 6. 2016. 
  234. ^ Kris Voakes; Ben Hayward (2. 6. 2015). „Pirlo, Xavi make their claim of being the best midfielder in the modern era”. Fox Sports. Приступљено 9. 6. 2016. 
  235. ^ Mark Booth (6. 11. 2017). „Vieira: Pirlo Changed Football Forever”. New York City FC. Приступљено 22. 5. 2018. 
  236. ^ Tighe, Sam (19. 3. 2013). „50 Greatest Midfielders in the History of World Football”. Bleacher Report. Приступљено 16. 3. 2019. 
  237. ^ „Mazzone manda in campo un Brescia spavaldo: due punte e Pirlo rifinitore E Baggio vuole farsi rimpiangere”. Il Tirreno (на језику: Italian). 24. 2. 2001. Архивирано из оригинала 01. 11. 2014. г. Приступљено 29. 9. 2014. 
  238. ^ „Boninsegna: "Pirlo è il nuovo Rivera"”. Tutto Nazionali (на језику: Italian). Приступљено 29. 9. 2014. 
  239. ^ „Adelio Moro: "Pirlo, come lui solo Rivera. Mazzone lo ha plasmato..."”. TUTTOmercatoWEB.com (на језику: Italian). Приступљено 29. 9. 2014. 
  240. ^ „Mazzone: "Il ruolo di Pirlo? Una mia intuizione"”. TUTTOmercatoWEB.com (на језику: Italian). Приступљено 29. 9. 2014. 
  241. ^ „The Resurgence of the Deep Lying Playmaker-Part 1”. The False 9. Приступљено 29. 9. 2014. 
  242. ^ Michael Cox (19. 3. 2012). „Paul Scholes, Xavi and Andrea Pirlo revive the deep-lying playmaker”. The Guardian. Приступљено 29. 9. 2014. 
  243. ^ „Allegri e Pirlo, storia di un rapporto impossibile”. Panorama (на језику: Italian). Приступљено 29. 9. 2014. 
  244. ^ „Euro 2012: Why Andrea Pirlo Is the Most Valuable Player of the Tournament”. Bleacher Report. Turner. Приступљено 29. 9. 2014. 
  245. ^ Armen Bedakian (26. 7. 2015). „VIDEO: Andrea Pirlo makes New York City FC debut against Orlando City”. theScore Inc. Приступљено 30. 1. 2017. 
  246. ^ „The Champions: Andrea Pirlo”. Juventus F.C. 13. 6. 2013. Приступљено 30. 1. 2017. 
  247. ^ Matthew Scianitti (1. 7. 2012). „Euro 2012 wrap: Spain comes together to make history”. National Post. Приступљено 30. 1. 2017. 
  248. ^ а б Jim White (4. 3. 2014). „Italy's Andrea Pirlo is old, slow, rarely sprints and is just not the player he was – because he is even better”. The Daily Telegraph. Приступљено 30. 1. 2017. 
  249. ^ а б „Andrea Pirlo”. BBC Sport. 25. 5. 2004. Приступљено 30. 1. 2017. 
  250. ^ а б Michael Cox (12. 5. 2015). „Champions League semis showcase changing role of deep-lying midfielder”. ESPN FC. Приступљено 30. 1. 2017. 
  251. ^ а б Mike Henson (7. 11. 2017). „Andrea Pirlo: The football genius who defied the number crunchers”. BBC Sport. Приступљено 7. 11. 2017. 
  252. ^ „Pirlo: Allegri didn't want me”. Football Italia. Tiro Media. 11. 5. 2012. Приступљено 15. 4. 2016. 
  253. ^ а б в г „Andrea Pirlo”. la Repubblica (на језику: Italian). 23. 5. 2008. Приступљено 29. 9. 2014. 
  254. ^ Zito Madu (23. 6. 2015). „In remembrance of the fully featured version of Andrea Pirlo”. SB Nation. Vox Media. Приступљено 13. 6. 2016. 
  255. ^ а б Mario Sconcerti (6. 7. 2015). „L'addio (contemporaneo) al grande calcio di Pirlo e Xavi. E il loro posto nella grande storia del calcio”. Corriere della Sera (на језику: Italian). Приступљено 30. 1. 2017. 
  256. ^ а б Trevor Marshallsea (8. 2. 2016). „Six superstars shaking up the world game with the magic in their boots”. Fox Sports. Приступљено 30. 1. 2017. 
  257. ^ а б в Morrissy-Swan, Tomé (7. 11. 2017). „Happy retirement, Andrea Pirlo: 12 times the midfield philosopher proved himself to be a cut above”. The Telegraph. Приступљено 4. 9. 2019. 
  258. ^ Angelo Carotenuto (2. 3. 2017). „Se ti viene la pelle d'oca hai scovato un campione”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 13. 9. 2018. 
  259. ^ а б в г д ђ Dampf, Andrew (29. 5. 2008). „Totti is gone, Pirlo becomes the pacesetter for Italy”. USA Today. Приступљено 15. 5. 2012. 
  260. ^ „Andrea Pirlo”. ESPN Soccernet. Архивирано из оригинала 13. 07. 2012. г. Приступљено 25. 7. 2012. 
  261. ^ а б Jason De Vos (28. 6. 2012). „DE VOS: THOUGHTS ON BALOTELLI, PIRLO, PRANDELLI AND MORE”. The Sports Network. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2017. 
  262. ^ Owen Gibson (15. 6. 2014). „Andrea Pirlo the pass master stars in his own film to hurt England”. The Guardian. Приступљено 30. 1. 2017. 
  263. ^ а б Miguel Delaney (23. 6. 2012). „The Pirlo King”. The Independent. Приступљено 30. 1. 2017. 
  264. ^ а б Sam Cooper (26. 5. 2015). „The Role of Xavi and Pirlo”. Sport.net. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2017. 
  265. ^ а б в Giuseppe Muro (27. 6. 2012). „Joachim Low: It's idiotic to man-mark Pirlo”. London Evening Standard. Приступљено 30. 1. 2017. 
  266. ^ „Tanti esperimenti e studio alla tv Ecco il segreto delle magie di Pirlo”. La Stampa (на језику: Italian). 12. 11. 2013. Приступљено 31. 1. 2017. 
  267. ^ „Key battles”. Sky Sports. 30. 6. 2012. Приступљено 30. 1. 2017. 
  268. ^ Max Towle (9. 5. 2013). „25 Most Skilled Passers in World Football History”. Bleacher Report. Turner. Приступљено 10. 10. 2018. 
  269. ^ Antonio Guerra (17. 3. 2015). „Tuttosport – La Juve e il tiro dalla distanza. Nei campionati europei i bianconeri segnano più di tutti da lontano”. TUTTOJUVE.com (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 5. 7. 2015. г. Приступљено 5. 7. 2015. 
  270. ^ а б в „Pirlo e le punizioni da Diavolo: "Ho imparato studiando Baggio"”. il Giornale (на језику: Italian). Приступљено 29. 9. 2014. 
  271. ^ „Calcio, Milan: Pirlo entra per battere rigore e segna”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 29. 9. 2014. 
  272. ^ „De Rossi: "Pirlo come Totti" "Il rigore? L'ho visto carico"”. la Repubblica (на језику: Italian). 24. 6. 2012. Приступљено 29. 9. 2014. 
  273. ^ „Kings of the free-kick”. FIFA. 2. 12. 2011. Архивирано из оригинала 12. 05. 2015. г. Приступљено 13. 3. 2015. 
  274. ^ Roger Bennett (27. 6. 2012). „Ageless Pirlo continues to produce”. ESPN FC. Приступљено 30. 1. 2017. 
  275. ^ „Alessio: Pirlo is world's best free-kick taker”. FourFourTwo. 20. 3. 2014. Приступљено 5. 7. 2015. 
  276. ^ „Free-kick master Pirlo”. Football Italia. Tiro Media. 19. 3. 2014. Приступљено 19. 7. 2015. 
  277. ^ Currò, Enrico (29. 3. 2005). „Pirlo l'uomo nuovo "Ho imparato guardando Baggio"”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 16. 5. 2012. 
  278. ^ Cetta, Luca (19. 3. 2014). „Free-kick master Pirlo”. Football Italia. Приступљено 8. 4. 2020. 
  279. ^ „Juventus: Pirlo, ma che punizione hai tirato? La maledetta che sfida la fisica”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 11. 11. 2013. Приступљено 29. 9. 2014. 
  280. ^ „Belle e "maledette": vi spiego io le parabole di Pirlo” (на језику: Italian). Sky Sport. 21. 1. 2012. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. Приступљено 29. 9. 2014. 
  281. ^ „Pirlo surpasses Del Piero in Serie A Free Kick Ranking”. Goal.com. 31. 10. 2013. Приступљено 1. 11. 2014. 
  282. ^ „Pirlo: I have all I need here”. FIFA. Архивирано из оригинала 23. 06. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2012. 
  283. ^ „Pirlo's Corner: Taking in a Yankees Game”. New York City FC. 19. 8. 2016. Приступљено 30. 1. 2017. 
  284. ^ а б Jeff Oloizia (29. 2. 2016). „On New York's Bustling Streets, a Soccer Megastar Roams Freely”. The New York Times. Приступљено 30. 1. 2017. 
  285. ^ „Grazie Campioni – Andrea "Mozart" Pirlo”. SpazioJuve.it. 26. 5. 2012. Архивирано из оригинала 28. 5. 2012. г. Приступљено 9. 3. 2013. 
  286. ^ „Due o tre cose su Demetrio Albertini, il vecchio Pirlo” (на језику: Italian). Приступљено 20. 10. 2014. 
  287. ^ а б „Legend of Calcio: Demetrio Albertini”. Приступљено 29. 9. 2014. 
  288. ^ Paddy Agnew Euroscene (28. 10. 2003). „Metronome isn't marking time”. The Irish Times. Приступљено 22. 1. 2016. 
  289. ^ Richard Williams (14. 5. 2012). „Andrea Pirlo's peerless pass-mastery could lift even the Trentside fog”. The Guardian. Приступљено 30. 1. 2017. 
  290. ^ „Pirlo & Toni begin Pro courses”. Football Italia. 23. 8. 2019. Приступљено 30. 10. 2019. 
  291. ^ „Andrea Pirlo is the new Under 23 Coach!”. Juventus.com. 30. 7. 2020. Приступљено 9. 8. 2020. 
  292. ^ „Andrea Pirlo je novi trener Juventusa!”. B92. 8. 8. 2020. Приступљено 9. 8. 2020. 
  293. ^ „Andrea Pirlo is the new coach of the First Team”. Juventus.com. 8. 8. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  294. ^ „Settore Tecnico i nuovi allenatori con la qualifica UEFA Pro” (на језику: италијански). Football Italia. 16. 9. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  295. ^ „Pirlo, ecco la sua tesi: "Il calcio che vorrei"”. Tuttosport (на језику: италијански). 16. 9. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  296. ^ Badolato, Daniele (16. 9. 2020). „Juventus boss Pirlo gets coaching license in time for new season”. theScore.com. Приступљено 5. 1. 2021. 
  297. ^ „Pirlo parte bene: Juventus-Sampdoria 3-0”. la Repubblica (на језику: италијански). 20. 9. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  298. ^ „Champions, Dinamo Kiev-Juve 0-2: decide tutto una doppietta di Morata” (на језику: италијански). Sportmediaset.it. 20. 10. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  299. ^ „Champions, Dinamo Kiev-Juve 0-2: Morata apre e chiude, festa Pirlo”. corrieredellosport.it (на језику: италијански). 20. 10. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  300. ^ Jake Lofdahl; Oliver Pickup (24. 6. 2009). „Andrea Pirlo profile: 10 Things you need to know about the Chelsea target”. Daily Mirror. Приступљено 4. 10. 2010. 
  301. ^ di Gianfrancesco Turano (14. 5. 2012). „La vera storia di Pirlo lo 'zingaro' – l'Espresso”. la Repubblica (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 28. 08. 2013. г. Приступљено 20. 1. 2016. 
  302. ^ „Dedicato a chi mi chiama "zingaro"”. AndreaPirlo.net. 28. 5. 2012. Архивирано из оригинала 5. 11. 2014. г. Приступљено 20. 1. 2016. 
  303. ^ „As Goetze heads to Bayern, Pirlo describes Guardiola's allure”. ESPN FC. 30. 4. 2013. 
  304. ^ „Pirlo: 'Milan, Juve and Conte'”. Football Italia. Tiro Media. 20. 4. 2013. 
  305. ^ „Pirlo: 'Liverpool drank our blood... they mentally destroyed us'”. Irish Independent. 15. 4. 2014. Приступљено 15. 4. 2014. 
  306. ^ „Interreligious Match for Peace: 1/9/2014”. .matchforpeace.org. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 1. 9. 2014. 
  307. ^ „Il Papa a Maradona: "Ti aspettavo". Diego show con Baggio, poi si infuria: "Icardi non doveva giocare"”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 1. 9. 2014. Приступљено 1. 9. 2014. 
  308. ^ De Felice, Alessandro (16. 6. 2014). „Pirlo: “Matthaus e Baggio idoli. Tifavo Inter ma non ha funzionato perchè…”” (на језику: Italian). F.C. Inter. Приступљено 16. 5. 2020. 
  309. ^ „New York City FC's Andrea Pirlo tops MLS shirt sales for 2016”. Sky Sports. 15. 7. 2016. Приступљено 18. 7. 2016. 
  310. ^ „Pirlo welcomes twins and Italy return”. Football Italia. Tiro Media. 9. 8. 2017. 
  311. ^ „Pirlo di nuovo papà: mamma Valentina nel suo blog annuncia i due gemelli”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 9. 8. 2017. Приступљено 9. 8. 2017. 
  312. ^ „FIFA 20 FUT Icons”. EA.com. Приступљено 19. 3. 2020. 
  313. ^ а б в г д „A. Pirlo: Summary”. Soccerway. Perform Group. Приступљено 21. 1. 2019. 
  314. ^ „Andrea Pirlo”. TuttoCalciatori.Net (на језику: Italian). Приступљено 8. 10. 2017. 
  315. ^ „Andrea Pirlo”. New York City FC. Архивирано из оригинала 29. 4. 2016. г. Приступљено 27. 4. 2016. 
  316. ^ „Andrea Pirlo”. national-football-teams.com. Приступљено 15. 5. 2012. 
  317. ^ а б „Andrea Pirlo”. Eurosport. Приступљено 8. 5. 2015. 
  318. ^ „Top 10: Players of Germany 2006”. FourFourTwo. 10. 6. 2014. Архивирано из оригинала 22. 3. 2016. г. Приступљено 11. 7. 2015. 
  319. ^ „The World's best Playmaker 2006”. International Federation of Football History & Statistics. Архивирано из оригинала 11. 6. 2009. г. Приступљено 26. 5. 2017. 
  320. ^ „2007 IFFHS World's Best Playmaker”. International Federation of Football History & Statistics. Приступљено 31. 8. 2012. 
  321. ^ „The World's best Playmaker 2009”. International Federation of Football History & Statistics. Приступљено 26. 5. 2017. 
  322. ^ „Iniesta named World's Best Playmaker in 2012”. FC Barcelona. 15. 1. 2013. Приступљено 26. 5. 2017. 
  323. ^ „THE WORLD'S BEST PLAYMAKER 2013”. International Federation of Football History & Statistics. 20. 1. 2014. Архивирано из оригинала 25. 07. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2017. 
  324. ^ „Leo Messi and Luis Enrique honoured by IFFHS”. FC Barcelona. Приступљено 4. 1. 2016. 
  325. ^ „The World's Best Playmaker 2015”. International Federation of Football History & Statistics. 4. 1. 2016. Архивирано из оригинала 28. 12. 2019. г. Приступљено 26. 5. 2017. 
  326. ^ „FifPro announces reserve Teams of the Year – but Luis Suarez and Arjen Robben won't be laughing while Iker Casillas is somehow named the second best goalkeeper of 2013”. The Independent. 15. 1. 2014. Приступљено 1. 10. 2017. 
  327. ^ „FIFA FIFPro World XI: the reserve teams – FIFPro World Players' Union”. FIFPro. 15. 1. 2015. Архивирано из оригинала 14. 4. 2019. г. Приступљено 1. 10. 2017. 
  328. ^ José Luis Pierrend (3. 1. 2007). „European Footballer of the Year ("Ballon d'Or") 2006”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 8. 11. 2017. 
  329. ^ Luigi Panella (7. 1. 2013). „Pallone d'Oro, Messi fa poker ed entra nella storia”. la Repubblica (на језику: Italian). Приступљено 8. 11. 2017. 
  330. ^ Brewin, John (25. 12. 2009). „World Team of the Decade”. ESPN FC. Приступљено 29. 1. 2018. 
  331. ^ „Pallone d'argento 2011–12” (на језику: италијански). Associazione Italiana per la Ricerca sul Cancro. 13. 5. 2012. Приступљено 30. 5. 2015. 
  332. ^ „Pirlo è il Pallone Azzurro 2012” (на језику: Italian). Italian Football Federation. Приступљено 6. 2. 2015. 
  333. ^ „Italy – Footballer of the Year”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 21. 1. 2015. г. Приступљено 6. 2. 2015. 
  334. ^ „Gran Galà del Calcio Aic. E' Pirlo il migliore del 2012”. Tuttosport (на језику: Italian). 27. 1. 2013. Архивирано из оригинала 24. 6. 2015. г. Приступљено 1. 6. 2015. 
  335. ^ а б в „Pirlo completes hat-trick of Italian player awards”. FIFA. 16. 12. 2014. Архивирано из оригинала 18. 05. 2015. г. Приступљено 8. 5. 2015. 
  336. ^ „Serie A, Gran Galà del Calcio Aic. Tutte le frasi e i premi” [Serie A, Gran Galà del Calcio Aic. All the quotes and awards]. Tuttosport (на језику: Italian). 15. 12. 2014. Архивирано из оригинала 15. 4. 2015. г. Приступљено 11. 1. 2016. 
  337. ^ „Oscar del Calcio, dominio Juve. Buffon: "Donnarumma ha doti da grande"” [Serie A Oscars, Juve dominate. Buffon: "Donnarumma has the characteristics to be great"]. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 14. 12. 2015. Приступљено 14. 12. 2015. 
  338. ^ „Ad Andrea Pirlo il premio Scirea”. ansa.it (на језику: Italian). 26. 7. 2013. Приступљено 21. 1. 2015. 
  339. ^ „Castrol Index Top 11”. FIFA. Архивирано из оригинала 21. 7. 2014. г. Приступљено 19. 7. 2014. 
  340. ^ „La squadra della stagione di UEFA Europa League” [UEFA Europa League Team of the Season] (на језику: Italian). UEFA. Приступљено 28. 9. 2014. 
  341. ^ „Our all-time Under-21 EURO dream team”. UEFA. 17. 6. 2015. Приступљено 19. 6. 2015. 
  342. ^ „Frank Lampard finally finding form, scoring touch with NYCFC”. Daily News. New York. 22. 9. 2015. Приступљено 23. 9. 2015. 
  343. ^ „Wall of Fame”. Globe Soccer.com. Приступљено 28. 12. 2015. 
  344. ^ „Your All-time EURO 11 revealed”. UEFA. 7. 6. 2016. Приступљено 8. 6. 2016. 
  345. ^ „#JUVE120 team announced”. Juventus F.C. 24. 11. 2017. Архивирано из оригинала 27. 5. 2018. г. Приступљено 29. 5. 2018. 
  346. ^ „Premio Facchetti ad Andrea Pirlo. Ecco come partecipare alla cerimonia”. La Gazzetta dello Sport (на језику: Italian). 4. 5. 2018. Приступљено 8. 9. 2018. 
  347. ^ „Il Golden Foot 2018 è Edinson Cavani” (на језику: Italian). Radio Monte Carlo. Приступљено 6. 12. 2018. 
  348. ^ „Pirlo, Mazzone, Boniek in Hall of Fame”. Football Italia. 5. 2. 2020. Приступљено 7. 2. 2020. 
  349. ^ „The other two Ballon d'Or Dream Team XIs: Zidane, Cruyff, Iniesta, Di Stefano... but no Casillas”. marca.com. 15. 12. 2020. Приступљено 5. 1. 2021. 
  350. ^ „Coni: Consegna dei Collari d’Oro e dei Diplomi d’Onore. Premia il Presidente del Consiglio Romano Prodi. Diretta Tv su Rai 2” (на језику: Italian). Italian National Olympic Committee. 16. 10. 2006. Архивирано из оригинала 24. 12. 2016. г. Приступљено 23. 12. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Alessandro Alciato, Andrea Pirlo, Penso quindi gioco, Milan, Mondadori, . 2013. ISBN 88-04628-69-3.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) (I Think Therefore I Play). (на италијанском)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреа_Пирло&oldid=27343952”