Атомизам

Леукип, грчки филозоф који је први развио теорију атомизма.

У филозофији природе, атомизам је теорија према којој су сви објекти у свемиру састављени од веома малих, непропадљивих честица – атома. Тај појам потиче од грчке речи ἄτομος (= недељив, који се не може разделити на мање делове). Утемељитељима античког атомизма сматрају се грчки филозофи Леукип и Демокрит.

За филозофски концепт атомизма важна је чињеница да се за честице, које су хемичари и физичари почетком 19. века сматрали недељивим, па их стога, према дугој традицији, и назвали „атомима”, у 20. веку утврдило да се заправо састоје од још мањих елемената: електрона, неутрона и протона. Даљи су експерименти показали да се протони и неутрони састоје од још основнијих кваркова, за које тренутно нема експерименталних доказа да имају величину или подструктуру. Тенденција емпиријског доказивања све мањих податомских честица намеће питање о бесконачној дељивости материје. С обзиром на то да непостојање доказа није исто што и доказ о непостојању, на ово се питање не може одговорити експерименталним путем.

Стога, што се тиче кваркова, електрона и других фундаменталних лептона, не може се искључити могућност да су и они састављени од још мањих честица. Ипак, у међувремену, управо се ове честице (а не хемијски атоми) могу сматрати оним што се традиционално назива недјељивим елементима, којима се током историје бавила атомистичка теорија.

Атомизам у филозофији

Изведенице из речи „атом” могу се користити у два различита контекста: у смислу атома којима се баве природне науке и у смислу филозофске мисли. Појам „атомизам” традиционално је везан за подручје филозофије, односно за оне филозофске правце који су тврдили да су цели свемир и све у њему састављени од сићушних честица које немају физичких делова, не могу се разделити и које су или занемаривих димензија (тачкасти) или уопште немају величину. Атоми који, према овим теоријама, ипак поседују макар ту незнатну величину називају се демокритовским атомима, и то су атоми којима се бавила античка филозофија. Индијски будистички мислиоци, као што су Дхармакирти и други, такође су допринели развоју атомистичких теорија које се баве тренутним атомима, који се на тренутке појављују у егзистенцији и из ње нестају. Традиција атомизма довела је до става да постоје само атоми, а да објекти састављени од делова (људска тела, облаци, планете итд.) не постоје. О овој последици атомистичке теорије расправљали су атомисти, међу осталима Демокрит, Томас Хобс, а можда чак и Имануел Кант (постоји спор око тога да ли је Кант био атомист или није). Таква крајња последица атомизма убраја се у мереолошки нихилизам или метафизички нихилизам. У савременој филозофији овај крајње атомистички став више нема онолико присталица колико их је имао раније, јер многи сувремени филозофи нису спремни на то да заступају став да постоје само атоми, а да нема ствари као што су дрвеће итд. Атомистичке теорије блиске демокритовској и епикуровској (о томе да атоми учествују у структури других објеката) још су увек ипак присутне у сувременој филозофији, на пример у теорији о једноставном.

Уколико се, према атомизму, све може разделити на најмање честице које се даље не могу делити, онда се атомизам може по аналогији применити и на друштво или логику. Стога се с појмом „социјални атомизам” дефинише онај став који тврди да прави предмет анализе нису друштвене установе или заједничке вредности, већ појединци, с обзиром на то да све карактеристике установа и вредности произлазе управо из појединца. Бертранд Расел је такође развио логички атомизам у настојању да идентификује „атоме мишљења”, односно делове мисли који се не могу разделити на мање делове мисли.

Осим материје, постављена су и питања о бесконачној дељивости простора и времена. У њиховом савременом опису, описаном теоријом скупова, и простор и време су бесконачно дељиви континууми, у смислу што ће се између било које две тачке у простору увек налазити још једна тачка у простору. Неки савремени теоријски физичари сматрају да чак и простор и време, или простор-време могу бити коначни у смислу дискретне математике (Планково време и Планкова дужина). Занимљиво је да је још Зенон из Елеје тврдио да би у случају бесконачне дељивости простора, кретање било немогуће (али само ако би се време сматрало коначним).

Нови развој античке загонетке о дељивости материје потакнут је открићем квантне физике. До тада се није чинила никаква разлика између дељења материје и њеног „резања” на мање делове, па се грчка реч ἄτομος често схватала и у смислу онога што се не може поделити и у смислу онога што се не може одрезати. Иако данас знамо да је атом у бити дељив, није га могуће „резати”: не постоји таква дељивост простора чији би делови одговарали деловима атома.

Антички атомизам

Леукип и Демокрит

У 5. веку и почетком 4. века п.н.е. Леукип (5. век п.н.е) и Демокрит из Абдере (око 460 - око 370) су ширили мишљење да се сви физички објекти састоје од атома, а да насупрот њима постоји празни простор, или ништ(авило), а да конкретна реализација сваког појединог објекта зависи од распореда атома и простора у њему. Ни атоми, ни празнина нису настали: они су увек били, неуништиви су и вечни. Вероватно су говорили да постоји и потпуно ништа, или празнина, као супротност атомима, која је бесконачна и условно омогућује простор-време у коме се атоми појављују и на различите начине распоређују. Различите комбинације атома у простору чине објекте који се могу осетити, видети, јести, чути, мирисати и окусти у стварном свету. Премда се може осети топло и хладно, ове сензације заправо не постоје у смислу независног постојања: то су једноставно осећаји које код човека буде различити распореди атома у празнини који чине објект који се перципира као „хладан” или „топао”. Демокритово учење даље је развио Епикур са Самоса (око 340-270). Теорије атомиста о свету који је сачињен од атома и ништавила, који се крећу по њиховим законима, изложио је римски песник Лукреције у епу О природи (De rerum natura).

Античким материјалистичким атомистима близак је став да су људи створили богове, а не обратно. Секст Емпирик каже: „Неки мисле да смо на идеју о боговима дошли због изузетних појава које се догађају у свету. Демокрит каже да су људи у давно доба били уплашени догађајима на небу, као што су громови и муње те су мислили да њих узрокују богови”. Према Демокриту, све што се догађа у свету чисто је механичке природе и узроковано је кретањем, састављањем и растављањем атома у празном простору. До кретања атома долази детерминистички („по нужди”): атоми се спајају и растављају у складу с њиховом властитом „природом”.

Атоми и геометрија

Атом	Полиедар		Број страна	Број троуглова
Ватра	Тетраедар (Анимација)		4	24
Ваздух	Октаедар (Анимација)		8	48
Вода	Икосаедар (Анимација)		20	120
Земља	Коцка (Анимација)		6	24
Геометријски облик атома према Платону

Платон је изнео приговоре механицистичкој несврсисходности Демокритовог атомизма. Он је сматрао да само спајање атома не би могло да резултира љепотом и обликовањем структура које нас окружују. У Тимају (28б - 29а) Платон каже да свемир није вечан, већ да је настао, премда га је створитељ (демијург) обликовао према вечном и непроменљивом узору. Један део тог настанка чинили су атоми ватре, ваздуха, воде и земље. Платон, међутим, није сматрао атоме најелементарнијим ступњем стварности (праначелима), већ математичким начелима. Атоми су за Платона били геометријска тела, чије су стране пак сачињене од троуглова. Свака квадратна страна коцке састављена је од четири троугла, а свака троугласта страна тетраедра, октаедра и икосаедра састављена је од шест троуглова.

Платон је одредио и геометријску структуру атома четири основна елемента, како је приказано на слици десно. Коцка, са својом равном базом и стабилношћу, приписана је земљи; тетраедар је приписан ватри због тога што га његови шиљасти врхови и оштри рубови чине покретљивим. Врхови и рубови октаедра и икозаедра били су више тупи, те стога су стога ова мање покретљива тела приписана ваздуху, односно води. Пошто се атоми могу раставити на троуглове, а троуглови поново саставити у атоме других елемената, овај Платонов модел понудио је веројатно објашњење за промењивост основних елемената.

Побијање идеје атома

Аристотел је тврдио да елементи ватре, ваздуха, земље и воде нису сачињени од атома, већ да су у структуралном континуитету. Он је сматрао да је постојање празнине, која је неопходна за постојање атомистичких теорија, супротно принципима физике. По његовим тезама, до промене долази не због састављања и растављања атома, већ трансформацијом материје као пасивног принципа, као потенцијала (δύναμις) у конкретну појединачну ствар, у њену актуализацију (ἐντελέχεια). Према овој теорији, која се назива хиломорфизмом, комад влажне глине претвара свој потенцијал у актуализацију када на њу делује лончар, он тада постаје врч. Аристотел је често био критизиван због одбацивања атомизма, али треба имати на уму да су атомистичке теорије Демокрита, Платона и других у античкој Грчкој остале на нивоу чисте спекулације, које се нису могле ни потврдити ни оповргнути емпиријским поступком.

Атоми и етика

Епикур (341-270 пне) је филозоф који наставио да развија Демокритов атомизам. Иако је био уверен у постојање атома и празног простора, он није био потпуно сигуран да се овом теоријом може адекватно објаснити појединачне природне појаве као што су потрес, муња, комете, Месечеве мене итд. Од Епикурових дела сачувани су само фрагменти, а они указују на његово настојање да се атомистичка теорија примени на етику, у том смислу да се људи подстакну на преузмање одговорности за себе саме и за своју властиту срећу, с обзиром да не постоје богови и друга натприродна бића који би им могли помоћи. Одбацујући бесмртност, Епикур се надао да ће човека ослободити страха од смрти, јер зашто би се човек бојао смрти кад је она само растављање атома, након чега нестаје свака свест и осећај, кад нема никаквог страшног суда и кад никаква казна не чека човека на друом свету. „Смрт нас се ништа не тиче, јер оно што се распало, не осећа, а оно што не осећа, не тиче нас се.” (Diog. Laert. X, 139). Око тристо година касније Лукреције ће у својој епској песми О природи приказати Епикура као јунака који је сломио страшну религију поучавајући људе атомима, о томе шта је с обзиром на постојање атома могуће, а шта није.

Атомизам у исламу

Атомистичке филозофске торије могу се наћи у најранијем раздобљу ислама, а представљају синтезу грчких и индијских идеја. Као и грчке и индијске иначице, исламски је атомизам у себи имао потенцијал за сукоб с превладавајућим вјерским догмама. Показао се, међутим, као плодна и и прилагодљива идеја, те је, слично као и у Грчкој и Индији, просперирао у неким школама исламске мисли.

Најуспјешнији облик исламског атомизма се може наћи у ашаритској школи филозофије, највише у дјелима филозофа Ал Газалија (1058.-1111). У ашаритском атомизму, атоми су једине сталне, материјалне честице које постоје, а све остало у свијету је "случајно" што значи да траје у само једном тренутку. Ништа случајно не може бити извор свега осталог, осим опажања, јер траје на тренутак. Накнадни догађаји нису предмет природних физичких узрока, већ су израван резултат сталног Божјег уплива, без чега се ништа не може догодити. Тако је природа у потпуности овисна о Богу, што је повезано с другим ашаритским идејама о узроку, односно недостатку узрока (Гардет 2001).

Друге су исламске традиције одбациле атомизам ашарита, те се надовезале на многе грчке текстове, поготово оне везане уз Аристотела. Активна школа филозофа у Шпањолској, укључујући познатог коментатора Аверроеса (1126.-1198) експлицитно је одбацила мисли Ал Газалија и окренула се према проучавању Аристотелове мисли. Аверроес је детаљно коментирао Аристотелова дјела, а његови су коментари доста утјецали на накнадна тумачења Аристотела у жидовској и хршћанској сколастичкој мисли.

Види још

• Атомистика

Литература

• Цлерицузио, Антонио. Елементс, Принциплес, анд Цорпусцлес; а студy оф атомисм анд цхемистрy ин тхе севентеентх центурy. Дордрецхт; Бостон: Клуwер Ацадемиц Публисхерс, 2000.
• Цорнфорд, Францис МацДоналд. Плато'с Цосмологy: Тхе Тимаеус оф Плато. Неw Yорк: Либерал Артс Пресс, 1957.
• Дијкстерхуис, Е. (1969). Тхе Мецханизатион оф тхе Wорлд Пицтуре. Транс. бy C. Диксхоорн. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-691-02396-4. 
• Фиртх, Раyмонд (1996). Религион: А Хуманист Интерпретатион. Роутледге. ИСБН 0-415-12897-8. 
• Гангопадхyаyа, Мриналканти (1981). Индиан Атомисм: хисторy анд соурцес. Атлантиц Хигхландс, Неw Јерсеy: Хуманитиес Пресс. ИСБН 0-391-02177-X. 
• Гардет, L. "дјуз'" ин Енцyцлопаедиа оф Ислам CD-РОМ Едитион, в. 1.1. Леиден: Брилл, 2001.
• Грегорy, Јосхуа C. А Схорт Хисторy оф Атомисм. Лондон: А. анд C. Блацк, Лтд, 1981.
• Каргон, Роберт Хугх. Атомисм ин Енгланд фром Хариот то Неwтон. Оxфорд: Цларендон Пресс, 1966.
• Ллоyд, Г. Е. Р. (1968). Аристотле: Тхе Гроwтх анд Струцтуре оф хис Тхоугхт. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-09456-9. 
• Ллоyд, Г. Е. Р. (1973). Греек Сциенце Афтер Аристотле. Неw Yорк: W. W. Нортон. ИСБН 0-393-00780-4. 
• Мармара, Мицхаел Е. "Цаусатион ин Исламиц Тхоугхт." Дицтионарy оф тхе Хисторy оф Идеас. Неw Yорк: Цхарлес Сцрибнер'с Сонс, 1973-74. онлине ат тхе оф Виргиниа Елецтрониц Теxт Центер.
• МцЕвиллеy, Тхомас (2002). Тхе Схапе оф Анциент Тхоугхт: Цомпаративе Студиес ин Греек анд Индиан Пхилосопхиес. Неw Yорк: Аллwортх Цоммуницатионс Инц. ИСБН 1-58115-203-5. 
• Радхакрисхнан, Сарвепалли анд Мооре, Цхарлес (1957). А Соурце Боок ин Индиан Пхилосопхy. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-01958-1. 
• Редонди, Пиетро (1987). Галилео Херетиц. Транслатед бy Раyмонд Росентхал. Принцетон, Њ: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 0-691-02426-X. 
• Риепе, Дале (1964). Тхе Натуралистиц Традитион оф Индиан Тхоугхт (2нд изд.). Делхи: Мотилал Банарсидасс. 
• Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином. Београд. 

Спољашње везе

• Dictionary of the History of Ideas: Atomism: Antiquity to the Seventeenth Century
• Dictionary of the History of Ideas: Atomism in the Seventeenth Century
• Jonathan Schaffer, "Is There a Fundamental Level?" Nous 37 (2003): 498–517.[1] Article by a philosopher who opposes atomism
• Article on traditional Greek atomism
• Atomism from the 17th to the 20th Century at Stanford Encyclopedia of Philosophy