Ауто-пут

С Википедије, слободне енциклопедије
Раскрсница између УС 131, М-6 и 68. улице у Виомингу у Мичигену, Сједињене Државе, показује многе карактеристике ауто-путева са контролисаним приступом: супротстављени саобраћај на одвојеним коловозима, одсуство укрштања на истом нивоу и нема директног приступа околним некретнинама.
Ауто-пут Београд–Нови Сад, код петље Инђија.

Ауто-пут представља највишу саобраћајну класу путева. То је пут намењен искључиво брзом моторном саобраћају који се обавља по физички раздвојеним једносмерним коловозима, односно коловозним тракама уобичајене ширине 27,5 метар, са најмање две саобраћајне траке за сваки смер вожње и по једном зауставном. На њима влада режим непрекинутих токова. Овај режим, са високим степеном безбедности, удобности и брзине, остварује се комфорним, пројектним и конструктивним решењима, уз обавезну примену денивелисаних укрштања.

За разлику од других путева, раскрснице на ауто-путу су углавном ван нивоа. Тако нпр. прелаз са једног ауто-пута на другог одређује се мостовима и подвожњацима. Прелазе на подређене класе путева зову се петље. Свака петља има одређене и посебне траке за убрзавање (улаз) или успоравање (излаз) са ауто-пута. Тако је омогућен сигуран прометни ток возила брзином од најмање 80 km/h.

На већини ауто-путева постоје одмаралишта или бензинске пумпе, да би задовољили потребе корисника ауто-пута и њему пружали прилику да се опорави. Често постоје тамо атракције и игралишта за деце. Поред тога, заустављање или паркирање возила на зауставној траци је забрањено. Изузетке чине возила које се налазе у квару.

Обавезно ограничење брзине на ауто-путевима у Србији је 130 km/h. У осталим земљама је максимална дозвољена брзина различита нпр. Немачка нема ограничење брзине на ауто-путевима.

Историја[уреди | уреди извор]

Историјска карта оригиналног ауто-пута А8-А9, Италија, првог ауто-пута икад изграђеног у свету, отворен је 21. септембра 1924. године.

Прва верзија савременог ауто-пута са контролисаним приступом еволуирала је током прве половине 20. века. Моторни ауто-пут Лонг Ајленда на Лонг Ајленду у Њујорку, отворен 1908. године, као приватни подухват, био је први пут на свету са ограниченим приступом. Он је имао многе модерне карактеристике, укључујући завоје под нагибом,[1] заштитне ограде и армирано-бетонске површине.[2]

Први дуални ауто-пут отворен је у Италији 1924. године, између Милана и Вареза, а сада чини делове ауто-путева А8 и А9. Овај ауто-пут, иако подељен, садржавао је само једну траку у сваком правцу и није имао петље. Убрзо након тога, у Њујорку 1924. године, отворен је саобраћај Бронкс ривер парквеј.[3].[4] То био је први пут у Северној Америци који је користио средњу траку за одвајање трака са саобраћајем у супротном смеру, који је изграђен кроз парк и који су укрштајуће улице прелазиле преко мостова.[5][6] Јужни државни парквеј отворен је 1927. године, док је Моторни ауто-пут Лонг Ајленда затворен 1937. године и заменио га је Северни државни парквеј (отворен 1931. године) и суседни Гранд централ парквеј (отворен 1936. године). У Немачкој је градња аутобана Бон-Келн започела 1929. године, а отворио га је 1932. градоначелник Келна.[7]

У Канади, први прекурзор са полуконтролисаним приступом био је Средишњи пут између Хамилтона и Торонта, који је имао средњи разделник између супротног протока саобраћаја, као и прву петљу у земљи. Овај ауто-пут се развио у Пут краљице Елизабете, који је имао петљу и надвожњак кад је отворен 1937. године, а до Другог светског рата био је најдужи осветљени део изграђеног пута.[8] Деценијама касније отворен је први део Ауто-пута 401, на бази ранијег пројекта. Од тада је постао најпрометнији ауто-пут на свету.[9][10]

Реч ауто-пут (енгл. freeway) је први употребио Едвард М. Басет у фебруару 1930.[11][12][13]

Ауто-путеви у земљама бивше Југославије[уреди | уреди извор]

Србија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Државни путеви IА реда

У Србији се ауто-путеви пружају трасом Паневропског коридора 10 (тј. трасом некадашњег Ауто-пута братства и јединства) и његових кракова. Мада су сви ауто-путеви у Србији међусобно повезани, према означавању путева у Србији, могло би се рећи да у Србији постоје три ауто-пута - један на траси ауто-пута А1 (и Коридора 10, односно његовог Крака B) Хоргош - Нови Сад - Београд - Ниш - Грделичка клисура, односно Лесковац (ка Македонији), други на траси ауто-пута А3 (и Коридора 10) између Хрватске границе и Београда, и трећи на траси ауто-пута А4 (и Крака C, Коридора 10) Ниш - Сићевачка клисура (ка Бугарској). У току је изградња ауто-пута од Београда кроз Шумадију (што одговара траси планираног ауто-пута А2), и биће најкраћа веза са Црном Гором. Тренутно је у употреби деоница од Београда до Чачка.

Први ауто-пут ("аутострада") грађен је од Београда до Авале.[14], радови су почели у пролеће 1939. крчењем дела општинског расадника. Профил је био: две "пруге" од по 7,5 метара са осам метар зеленила између, плус коњичка, бициклистичка и пешачка стаза од 4, 3 и 2,5 метра, укупно 32,5 метра.[15]

Босна и Херцеговина[уреди | уреди извор]

Република Српска је изградила 105 километара ауто-пута што је више од Федерације БиХ која има 95 километара што значи да Босна и Херцеговина има изграђеног 200 километара ауто-пута. У Босни и Херцеговини изграђени су ауто-путеви Сарајево - Какањ у Федерацији БиХ и ауто-пут Градишка — Бања Лука и ауто-пут Бања Лука — Добој у Републици Српској. У плану је изградња ауто-пута на коридору 5ц, који ће ићи од реке Саве, преко Добоја, Сарајева и Мостара до Јадранског мора.

Хрватска[уреди | уреди извор]

Динамика изградња ауто-путева у Хрватској последњих деценија

Хрватска је последњих неколико година изградила већи број ауто-путева, тако да данас постоје ауто-путеви:

У плану је и наставак ауто-пута А1 до Дубровника, као и изградња ауто-путева од Загреба до Копривнице и Бјеловара.

Правила саобраћаја[уреди | уреди извор]

Саобраћајни знак за правила у саобраћају (Луксембург).

Из разлога безбедности саобраћаја и заштите животне средине, многе земље имају ограничења брзине од 110 - 130 km/h за ауто-путеве. Поред тога, брзина на ауто-путу мора да се прилагођују саобраћају, као и видљивости и временским услова (као што су снег или магла). Такође брзина треба да се прилагоди својој личној способност и карактеристике возила и терета.

Возила, која не могу достићи максималну брзину од 80 km/h, су искључени из употребе ауто-пута. Ово се дешава да би спорије возило не ометало проток саобраћаја, и тако повећава ризик од несрећа.

Заустављање, се окренути као и вожња на неозначеним излазима/улазима на ауто-путу је забрањено. Изузеци заустављање чине одмаралишта и бензинске пумпе. Учесници саобраћаја, чији ауто се налази у квару, чекају на десној ивици пута (или на зауставној траци, ако је на располагању).

Ознаке[уреди | уреди извор]

Да би се олакшала оријентација учеснику саобраћају, знакови за брже путеве добиле су карактеристичне сигнале, која указују на значај и симболику боја на путу. Познати „ауто-пут знак“ се користи од стране многих земаља, иако је јасна разлика ауто-пута, и структурно сличним бржим путевима између две земље није могуће. Углавном се разликује између знакова у зеленој и плавој боји. Обе боје су дозвољене у складу са Бечком конвенцијом о друмском саобраћају из 1968. године.

Државе са плавим знаковима[уреди | уреди извор]

*) Знакови који показују пут за ауто-пут су зелене.

Државе са зеленим знаковима[уреди | уреди извор]

*) Само на градским ауто-путевима.

Путарина[уреди | уреди извор]

Мађарска је увела вињете на својим ауто-путевима, да би се убрзао проток саобраћаја[16].

У већини земаља, постоји путарина за употребу ауто-путева. Она се плаћа преко једне налепнице као у Швајцарској, Словенији и у Аустрији или преко путарине као у Италији, Француској, Шпанији, Португалу, Србији и у Хрватској. Посебан случај је Немачка, где се путарине не наплаћују.

Ауто-путеви у свету[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ D.W. Harwood, et al., Prediction of the Expected Safety Performance of Rural Two-Lane Highways, Turner-Fairbank Highway Research Center, McLean, Virginia, December 2000, page 39, http://www.fhwa.dot.gov/publications/research/safety/99207/99207.pdf
  2. ^ Patton, Phil (9. 10. 2008). „A 100-Year-Old Dream: A Road Just for Cars”. The New York Times. 
  3. ^ „Bronx River Parkway Reservation”. Westchester County Department of Parks. 2008. Приступљено 6. 11. 2010. 
  4. ^ „Bronx River Parkway Exit List (Sound View to Bronxville)”. nycroads.com. Eastern Roads, Inc. Архивирано из оригинала 1. 11. 2014. г. Приступљено 24. 9. 2014. 
  5. ^ „Built to Meander, Parkway Fights to Keep Measured Pace”. The New York Times. 6. 6. 1995. Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2010. 
  6. ^ Hershenson, Roberta (18. 6. 1995). „Bronx River Parkway On an Endangered List”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2010. 
  7. ^ „German Myth 8 Hitler and the Autobahn”. German.about.com. Архивирано из оригинала 08. 05. 2006. г. Приступљено 08. 03. 2020. 
  8. ^ Shragge, John & Bagnato, Sharon (1984). From Footpaths to Freeways. Ontario Ministry of Transportation and Communications, Historical Committee. стр. 55. ISBN 978-0-7743-9388-1. 
  9. ^ Canadian NewsWire (6. 8. 2002). Ontario government investing $401 million to upgrade Highway 401 (Извештај). Ministry of Transportation of Ontario. „Highway 401 is one of the busiest highways in the world and represents a vital link in Ontario's transportation infrastructure, carrying more than 400,000 vehicles per day through Toronto.” 
  10. ^ Thün, Geoffrey; Velikov, Kathy. „The Post-Carbon Highway”. Alphabet City. Архивирано из оригинала 5. 7. 2010. г. Приступљено 2. 1. 2012. „It is North America's busiest highway, and one of the busiest in the world. The section of Highway 401 that cuts across the northern part of Toronto has been expanded to eighteen lanes, and typically carries 420,000 vehicles a day, rising to 500,000 at peak times, as compared to 380,000 on the I-405 in Los Angeles or 350,000 on the I-75 in Atlanta (Gray).” 
  11. ^ Karnes, Thomas L. (2009). Asphalt and Politics: A History of the American Highway System. Jefferson, NC: McFarland & Co. стр. 131. 
  12. ^ Korr, Jeremy (2008). „Physical and Social Constructions of the Capital Beltway”. Ур.: Mauch, Christof & Zeller, Thomas. 'The World Beyond the Windshield: Roads and Landscapes in the United States and Europe. Athens: Ohio University Press. стр. 195. 
  13. ^ Bassett, Edward M. (фебруар 1930). „The Freeway: A New Kind of Thoroughfare”. American City. 42: 95. 
  14. ^ Време, стр. 19. нов. 1938, стр. 8
  15. ^ "Време", 10. јул 1939
  16. ^ „autobahn.hu - E-Vign. & Gebühren”. Архивирано из оригинала 23. 1. 2012. г. Приступљено 15. 9. 2010. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ауто-пут&oldid=27549014”