Балалајка
Балалајка (рус. балала́йка) је руски народни музички, жичани инструмент троугаоног облика с три жице и с покретним праговима на врату.[1]
Појавила се око 1700. и заменила домру. Најпре је служила за пратњу певања и плеса. Постоји у шест величина (пиколо, прим, секунд, алт, бас, контрабас). Балалајка је најчешће повезана са својим препознатљивим троугластим обликом, али је одиграла главну улогу у музици Источне Европе. Најранији подаци сугеришу да се балон први пут појавио у централној Азији у два и шест жичаних облика. Балалајка је заправо руска гитара[тражи се извор]. Корене вуче из 12. века, када је врло сличила лутњи, али за стандардни облик и техничка побољшања заслужан је руски племић и свирач балалајке Вассили Вассилиевицх Андреиев, који је живео и радио крајем 19. века. Током 1880-их, Андрејев је направио стандардни балон заједно са виолинским градитељем В. Ивановим. Његова основна верзија балона препозната је по својој карактеристичној форми, са три стране проширене преко врата са стране[тражи се извор]. Касније је у Санкт-Петербургу, трговац Пасербски, направио балалајку са кроматским низом прагова и оркестралном величином која се угађала на исти начин као модерни инструменти. Најједноставнији модел је прим-балалајка, чије су двије жице подешене једнако али без обзира на то, тонски опсег глазбала је врло широк. Андрејев организује бројне традиционалне руске народне композиције, као и мелодије за оркестар, а такође саставља и ради. Андреиев уводи још једну новину, а то је могућност бирања величине глазбала, од пиццоло-балалајке до бас-балалајке, што обогаћује оснивање великих оркестара балалајке, врло често уз пратњу Бајана (руска хармоника), тамбурина, те различитих флаута и фрула.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 99. ISBN 86-331-2075-5.
