Аутономна покрајина Богенвил

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Бугенвил)

За друге употребе погледајте страницу Богенвил.
Не поистовећивати са Bougainvillea, Bougainvillia или острво Богенвил.
Аутономна покрајина Богенвил
Ток писин: Otonomos Region bilong Bogenvil
Застава
Застава
Грб Богенвила
Грб
Химна: „Мој Богенвил”
Положај Богенвила
Матична држава Папуа Нова Гвинеја
Административни
центар		Бука
Највећи градАрава
Службени језикНема
Владавина
Облик властиАутономна покрајина
 — Председник ПокрајинеИшмаел Тороама
 — Потпредседник ПокрајинеПатрик Нисира
Историја
‍
 — Аутономија25. јун 2002.
 — Изгласана независност7. децембар 2019.
Географија
Површина‍
 — укупно9 384 км2
Становништво‍
 — 2011.249 358
 — густина26,57 ст./км2
Економија
Остале информације
Временска зонаUTC +11

Богенвил (Ток писин: Bogenvil[1][2]), понекад називан погрешним именом Бугенвил, званично Аутономна покрајина Богенвил[3] (Ток писин: Otonomos Region bilong Bogenvil), је аутономна покрајина у Папуи Новој Гвинеји. Највеће острво је острво Богенвил, док регион такође обухвата острво Бука и низ околних острва и атола. Привремени главни град је Бука иако се он сматра привременим, а главни град ће се вероватно преселити ускоро. Једна од потенцијалих локација је Арава, претходна престоница која је оштећена током грађанског рата.

Процењено је да је 2011. покрајина имала популацију од 250.000 људи. Лингва франка Боганвила је креолски језик ток писин, док се говоре и разни аустронежански и неаустронежански језици. Покрајина обухвата неколико полинезијских крајева где се говоре и полинезијски језици. Географски, острва Боганвил и Бука су део архипелага Соломонских острва, али су политички одвојена од независне државе Соломонских острва. Историјски гледано, регион је био познат као Северни Соломони.

Богенвил је прву пут насељен од око 27.000 г.п.н.е. Током колонијалног периода регион је био окупиран и под управом Немачке, Аустралије, Јапана и Сједињених Држава у различитим периодима. Назив региона потиче од француског адмирала Луја Антоана де Бугенвила,[4] који га је открио 1768. године.

Богенвилски сепаратизам датира из 1960-их, а Република Северног Соломона је проглашена непосредно пре независности Папуе Нове Гвинеје 1975. године; наредне године је подведена у састав Папуе Нове Гвинеје. Сукоб око рудника Пангуна постао је главни покретач грађанског рата у Богенвилу (1988—1998), који је резултирао смрћу до 20.000 људи. Мировни споразум је резултирао стварањем аутономне боганвилске владе у саставу Папуе Нове Гвинеје.

Крајем 2019. одржан је необавезујући референдум о независности или већој аутономији као део Папуе Нове Гвинеје. На референдуму је 98,31% гласача подржало независност, док је 1,69% гласало за добијање проширене аутономије унутар Папуе Нове Гвинеје. Као резултат референдума, регионалне власти намеравају да постану независне до 2027.[5]

Историја[уреди | уреди извор]

Реплика традиционалног дворишта које су изградили мушкарци из Тобороија, са острва Боганвил

Праисторија[уреди | уреди извор]

Богенвил је насељен људима најмање 29.000 година, према доказима добијеним из пећине Килу на острву Бука.[6] До пре око 10.000 година, током последњег глацијалног максимума, регија је постојала као једно острво названо Велики Богенвил, које се простирало од северног врха острва Бука до острва Нгела северно од Гвадалканала.[7]

Први становници Богенвила били су Аустрало-Меланежани који су вероватно стигли на северне Соломоне са Бизмарковог архипелага.[8] Пре око 3000 година, аустронезијски народи су донели своју лапита културу на острва,[9] уводећи грнчарију, пољопривреду и припитомљене животиње као што су свиње, пси и кокошке.[10] И аустронезијски и неаустронезијски језици се говоре на острвима до данас, међутим дошло је до мешања међу популацијама до те мере да културне и генетске разлике више нису у корелацији са језиком.[11]

Колонијална историја[уреди | уреди извор]

Аустралијски војници дижу заставу Уједињеног Крањевства у Киети, у Боганвилу, након заузимања Немачке Нове Гвинеје 1914. године

Први Европљани који су угледали данашњи Богенвил су били холандски истраживачи Вилем Шоутен и Џејкоб ле Мер, који су 1616. године видели атол Таку и острво Нисан. Британски морнарички официр Филип Картерет видео је острво Бука 1767. године и такође је посетио острво које данас носи име по њему. 1768, француски адмирал Луј Антоан де Бугенвил је пловио дуж источне обале највећег острва покрајине које сада носи његово име.[9]

Немачко царство, које је већ започело операције у Новој Гвинеји, анектирало је данашњи Богенвил 1886. године, након договора са Уједињеним Краљевством да поделе архипелаг Соломонских острва између себе.[12] Касније те године успостављен је немачки протекторат над северним острвима, а протекторат Британских Соломонских острва није успостављен све до 1893. године[13] Првобитна граница између две територије била је много јужније, па су острва Лауру (Чојсол), Санта Изабел, Онтонг Јавом, острвима Шортленд и део Флоридских острва били у Немачком делу. Тренутна граница између Папуе Нове Гвинеје и Соломонових острва произилази из Тројне конвенције из 1899. године, према којој су та острва уступљена Уједињеном Краљевству.[14]

Немачка Соломонова острва су била под управом Немачке Нове Гвинеје, иако су биле потребне скоро две деценије да се успостави административно присуство Немаца. Немачкој управној станици на Киети, основаној 1905. године, је претходила је мисија Сестри мисионарки Маријиног друштва, које су већину острвљана превеле у католичанство. [15] Прва потпуно комерцијална плантажа основана је 1908. године, али немачка анексија је имала мали економски утицај.[16]

Аустралијске поморске и војне експедиционе снаге заузеле су Богенвил у децембру 1914, као део окупације Немачке Нове Гвинеје. Версајским споразумом из 1919, бивша колонија је стављена под управу Лиге народа, под управом Аустралија као део Територије Нове Гвинеје. Цивилна администрација је успостављена 1920. године, након чега су немачки држављани депортовани и њихова имовина експроприсана.[17] Одређени број казнених експедиција одржан је и током немачке и аустралијске администрације, у оквиру програма „пацификације”. Колонијални период је увео значајне промене у културу острвљана.[18]

Амерички бомбардери Б-25 Мичел из 42. групе за бомбардовање изнад богенвилског полуострва Селеј, 1944.

1942 године, Јапанско царство врши инвазију Богенвила обезбедили базу за подршку операцијама на другим местима у југозападном Пацифику. Контаинвазија савезничких трупа резултирала је великим губицима, почевши од 1943. године, а пуна контрола над острвима није поново успостављена све до 1945. године. Након рата, аустралијска влада укључила је Богенвил и остатак мандата у територију Папуе и Нове Гвинеје, непосредног претходника данашње државе Папуе Нове Гвинеје.

Модерна историја[уреди | уреди извор]

Папуа Нова Гвинеја је стекла независност од Аустралије 1975. године. Како је Богенвил богат бакром и златом, компанија Bougainville Copper Limited, подружница компаније Rio Tinto је почетком 1970-их отворила рудник. Спорови становника региона са компанијом око штетних утицаја на животну средину, мањак финансијских бенефиција и негативних друштвених промена које је донео рудник довели су до локалног оживљавања сецесионистичког покрета који је био неактиван. Активисти су прогласили независност Богенвила (Републике Северних Соломона) 1975. и 1990. године, али оба пута су владине снаге потиснуле сепаратисте.[тражи се извор]

Грађански рат[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Грађански рат у Богенвилу

Године 1988. Револуционарна армија Богенвила (РАБ) је значајно повећала своје активности. Премијер Папуе Нове Гвинеје сер Реби Намалиу је наредио Одбрамбеним снагама Папуе Нове Гвинеје (ОСПНГ) да угуше побуну, а сукоб је ескалирао у грађански рат. ОСПНГ се повукао са сталних позиција на Богенвилу 1990. године, али је наставио своје војне акције. Конфликт се водио између трупа које су се бориле за независност као и лојалисте и ОСПНГ. Процењено је да је рат однео између 15.000 и 20.000 живота.[19][20]

Године 1996, премијер сер Јулиус Чан направио је контроверзан потез да ангажује Sandline International, приватну војну компанију која је раније била укључена у снабдевање плаћеника у грађанском рату у Сијери Леоне, да угуше побуну.

Мировни споразум и аутономија[уреди | уреди извор]

HMAS Вевак истовара камион аустралијске војске током операције Бел Иси

Богенвилски сукоб је окончан 1997. године, након преговора уз посредовање Новог Зеланда. Мировни споразум је закључен 2000. године и заједно са разоружањем, предвиђао је успостављање аутономне владе Богенвила. Странке су се договориле да се у будућности одржи референдум о томе да ли острво треба да постане политички независно.[21]

Дана 25. јула 2005. вођа побуњеника Франсис Она је умро након кратке болести. Бивши геодет компаније Bougainville Copper Limited, био је била кључна фигура у сецесионистичком сукобу и одбио је да се званично придружи мировним преговорима.[тражи се извор]

Аустралија је 2015. најавила да ће по први пут успоставити дипломатско представништво у Богенвилу.[22] Године 2016. су ти планови отказани с обзиром да Аустралија није добила одобрење папуанске владе.[23]

Географија[уреди | уреди извор]

Покрајина Богенвил заузима север Соломонског архипелага. Острво Богенвил је највеће острво ове групе. Граница између Папуе Нове Гвинеје и Соломонових Острва лежи јужно у средини деветокилометарског мореуза који га одваја од Шортлендских острва. Соломонско острво Чојсол је 30 km јужније.[тражи се извор]

Острво Бука је северно од Богенвила, одвојено танким мореузом. Регион укључује друга мање или више удаљена острва и атоле:

Бело острво, Богенвил
  • Зелена острва са главним острвом Нисан ;
  • Острва Картерет;
  • Атол Таку;
  • Атол Нукуману;
  • Острва Нугурија, која су полинезијска ексклава.

Територија чини архипелаг у Тихом океану који има површину од 9384 квадратних километара.[тражи се извор]

Влада и политика[уреди | уреди извор]

Избори за прву аутономну владу одржани су у мају и јуну 2005. године; Џозеф Кабуи, лидер покрета за независност, изабран је за председника. Преминуо је на функцији 6. јуна 2008. године. Након избора за попуњавање преосталог мандата, Џон Момис је 2010. године изабран за председника на петогодишњи мандат. Он подржава аутономију у оквиру односа са националном владом Папуе Нове Гвинеје.[тражи се извор]

Устав Богенвила прецизира да се аутономна влада Богенвила састоји од три гране:[24]

  • Извршна власт: председник Аутономне покрајине Богенвил којим председава Извршни савет Богенвила .
  • Законодавна власт: Представнички дом Богенвила (39 изабраних чланова и два члана по службеној дужности).
  • Судски: судови у Богенвилу укључујући Врховни суд и Виши суд.

Главни град је Бука, који је постао центар власти након што је Арава оштећена током грађанског рата у Богенвилу. Статус Буке се сматра привременим, а Влада још увек одлучује о локацији сталне престонице.[25]

Референдум о независности 2019.[уреди | уреди извор]

Председник Џон Момис је 2013. потврдио да ће Богенвил одржати необавезујући референдум о независности 2019.[26] Владе Богенвила и Папуе Нове Гвинеје одржале су двонедељни референдумски период који је почео 23. новембра 2019. и затворен 7. децембра 2019. године, што је последњи корак у Богенвилском мировном споразуму.[27] Референдумско питање је било избор између веће аутономије унутар Папуе Нове Гвинеје или пуне независности. Преко 98% важећих гласачких листића је дато за независност, док је излазност била 87,59%.[28][29]

Ишмаел Тороама, бивши вођа побуњеника, изабран је за председника Богенвила 23. септембра 2020.[30]

Преговори између Папуе Нове Гвинеје и Богенвила почели су 17. маја 2021:[31] док је Тороама изјавио да жели да Богенвил постане независан до јуна 2025, премијер Папуе Нове Гвинеје Џејмс Марапе је упозорио да не треба да се поставља одређени временски рок.[32][33] 7. јула 2021. објављено је да ће Богенвил постати независан најкасније до краја 2027.[34][35]

Окрузи и области локалне самоуправе[уреди | уреди извор]

Мапа округа Аутономне покрајине Богенвил
Мапа околине острва Богенвил

Покрајина је подељена на три округа, који су даље подељени на области локалне самоуправе (ОЛС). За потребе пописа, ОЛС су подељене на одељења, а оне на пописне јединице.[36]

Округ Главни град округа Назив ОЛС-а
Централни богенвилски округ Арава-Киета Арава Рурал
Вакунаи Рурал
Северни богенвилски округ Бука Атол Рурал
Бука Рурал
Кунуа Рурал
Нисан Рурал
Селау-Сир Рурал
Тинпуц Рурал
Јужни богенвилски округ Буин Бана Рурал
Буин Рурал
Сивај Рурал
Торокина Рурал

Демографија[уреди | уреди извор]

Религија[уреди | уреди извор]

Велика већина становника Богенвила су хришћани, а процењује се да је 70% римокатолика, а значајна мањина припада Уједињеној протестантској цркви Папуе Нове Гвинеје основане 1968. Католичка црква има своју бискупију у региону (Богенвилска бискупија или Dioecesis Buganvillensis).[37] Саборна и главна црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице, која се налази на острву Бука. Некада је то била црква Светог Архангела Михаила у бившој мисији Тубијана. У покрајини постоје укупно 33 католичке жупе и једна мисија.[38]

Језици[уреди | уреди извор]

За општу комуникацију већина богенвиловаца користи Ток писин као лингву франку, а у приморским областима, Ток писин често уче деца у двојезичном окружењу.[тражи се извор] Устав Богенвила, написан на енглеском, не прецизира службени језик, али позива да се уставна литература преведе на Ток писин и на што више локалних језика, истовремено подстичући „развој, очување и обогаћивање свих богенвилских језика”.[39] Постоји много аутохтоних језика у аутономној покрајини Богенвил, који припадају трома језичким породицама. Ниједан од језика не говори више од 20% становништва, а већи језици као што су Насиои, Корокоро Мотуна, Тереи и Халиа су подељени на дијалекте који нису увек међусобно разумљиви.[тражи се извор]

Језици на северном крају острва Богенвил, а и неки раштркани по обали, припадају аустронезијској породици. Језици северно-централног и јужног дела острва припадају северно-богенвилским и јужно-богенвилским породицама.[тражи се извор] Најраспрострањенији аустронезијски језик је Халија и његови дијалекти, који се говоре на острву Бука и полуострву Селау у северном Богенвилу. Остали аустронезијски језици укључују Нехан, Петатс, Солос, Сапоса (Таиоф), Хахон и Тинпуц, који се сви говоре у северној четврти Богенвила, Буки и на околним острвима. Ови језици су блиско повезани. Банони и Торау су аустронезијски језици који нису блиско повезани са претходнима и говоре се у приобалним областима централног и јужног Богенвила. На оближњем атолу Таку се говори полинезијски језик, Таку.[40]

Папуански језици су присутни само на главном острву Богенвила. То укључује Ротокас, језик са веома малим инвентаром фонема, Еиво, Тереи, Кериака, Насиои (Киета), Наговиси, Сиваи (Мотуна), Баитси (понекад се сматра дијалектом Сиваи), Уисаи и неколико других. Они чине две језичке породице, Северно-богенвилски и Јужно-богенвилски.[тражи се извор]

Економија[уреди | уреди извор]

Пијаца на Буину, 1978

Мали проценат привреде региона је од рударства. Највећи удео у економскм расту долази од пољопривреде и аквакултуре. Биодиверзитет региона, који је један од најважнијих у Океанији, озбиљно је угрожен рударским активностима. Рударске активности изазвале су многе грађанске немире у региону више пута.[када?] ] Влада Папуе Нове Гвинеје је у јануару 2018. увела мораторијум на један рудник, у покушају да смири грађанске немире против рударства у региону.[41]

Богенвил је од 1972. до 1989. имао један од највећих отворених рудника бакра на свету, Pangunamine, који је дуги низ година чинио велики део бруто националног производа Папуе Нове Гвинеје. Рудником је управљала аустралијска компанија Bougainville Copper, подружница британско-аустралске рударске компаније Rio Tinto, која је имала већинску контролу над компанијом. Држава Папуа Нова Гвинеја (ПНГ) има 19,1% удела у Bougainville Copper-у.[тражи се извор]

Као резултат грађанског рата и затварања рудника под присилом побуњеника, државни приходи Папуе Нове Гвинеје су пали за 20%. Неки се надају евентуалном поновном отварању рудника Пангуна. Преговори о поновном отварању рудника Пангуна почели су почетком марта 2006. разговорима између бившег министра рударства ПНГ Сема Акоитаија и корпорације Рио Тинто у Лондону. Неки представници земљопоседника у области Пангуна у више наврата су пристајали да обнове рударске операције, али захтевају велике надокнаде од стране оператера рудника BLC.[тражи се извор]

Приноси од два главна извоза, какаоа и копре, вратили су се на нивое пре грађанског рата 2007. Велике плантаже којима су у великој меру управљали Европљани, Азијати, цркве и корпорације, које су биле одговорне за значајан удео производње пре грађанског рата, сада користе мањи локални оператери. Даљу прераду обављају мале сушаре за какао које промовише AusAid.[тражи се извор]

Култура[уреди | уреди извор]

Мушкарци из Соракена носе упе, покривач за главу који представља прелазак у одрасло доба, који је касније постао национални симбол Богенвила

Национални симболи[уреди | уреди извор]

Закон који је усвојила покрајинска скупштина — Закон о застави, грбу и химни (заштита) Богенвила из 2018. — потврдио је постојећи званични статус заставе Богенвила и амблема Богенвила. И застава и амблем садрже стилизоване приказе упеа, традиционалног покривача за главу који носе мушкарци у деловима Богенвила да симболизује њихов прелазак у одрасло доба. Закон је такође успоставио „Мој богенвил” као химну покрајуне.[42][43]

Спорт[уреди | уреди извор]

Рагби лигу у Богенвилу администрира Богенвилска рагби лига (БРЛ), која је повезана са Рагби фудбалском лигом Папуе Нове Гвинеје (РФЛПНГ).[44] Известан број Богенвилаца играо је за национални тим Папуе Нове Гвинеје у рагби лиги, укључујући Бернарда Вакација, Џоа Кација, Лауту Атоија и Криса Сириосија.[45]

ФК Богенвил игра у Националној фудбалској лиги од 2019. године, иако се налази у Порт Моресбију, а не у самом Богенвилу.[46] Претходно је тим из Богенвила освојио национално фудбалско првенство 1977. године, победивши Рабаул.[47] Историјски гледано, Богенвилско фудбалско удружење је долазило у сукоб са Фудбалским савезом Папуе Нове Гвинеје због разних ствари.[48]

Током 1970-их и 1980-их, тимови из Богенвила су играли против других региона ПНГ у националним првенствима за аустралијски фудбал,[49] крикет,[50] и хокеј на трави .[51]

Бокс је популаран у Богенвилу. Регион је освојио Државно првенство у боксу 2017. које је одржано у Арави.[52] Значајни боксери из региона су носилац титуле у боксерском савету Комонвелта Џони Аба и освајач златне медаље на Пацифичким играма Тадијус Катуа.[53]

Богенвилски нетбол играч Малета Робертс играо је професионално у Аустралији и представљао је нетбалл репрезентацију Папуе Нове Гвинеје на Играма Комонвелта.[54]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Bogenvil”. Tok Pisin English Dictionary. Архивирано из оригинала 25. 06. 2021. г. Приступљено 4. 12. 2019. 
  2. ^ „K20 milien bilong Bogenvil referendem”. Loop PNG. 6. 6. 2019. Архивирано из оригинала 29. 06. 2021. г. Приступљено 4. 12. 2019. 
  3. ^ „The Constitution of the Autonomous Region of Bougainville” (PDF). abg.gov.pg/key-documents. Autonomous Bougainville Government. стр. 28, S41. 
  4. ^ Dunmore, John (2005-03-01). Storms and Dreams: Louis de Bougainville: Soldier, Navigator, Statesmen (на језику: енглески). Exisle Publishing. ISBN 978-1-77559-236-5. 
  5. ^ „Bougainville sets 2027 deadline for independence from Papua New Guinea”. France 24 (на језику: енглески). 2021-07-06. Приступљено 2021-07-07. 
  6. ^ Spriggs, Matthew (2005). „Bougainville's early history: an archaeological perspective”. Ур.: Regan, Anthony; Griffin, Helga-Maria. Bougainville Before the Conflict. Stranger Journalism. стр. 1. ISBN 978-1-74076-138-3. 
  7. ^ Spriggs 2005, стр. 2–4.
  8. ^ Spriggs 2005, стр. 5.
  9. ^ а б Spriggs 2005, стр. 18.
  10. ^ Spriggs 2005, стр. 9.
  11. ^ Spriggs 2005, стр. 19.
  12. ^ Sack, Peter (2005). „German Colonial Rule in the Northern Solomons”. Ур.: Regan, Anthony; Griffin, Helga-Maria. Bougainville Before the Conflict. Stranger Journalism. стр. 77. ISBN 978-1-74076-138-3. 
  13. ^ Griffin, James (2005). „Origins of Bougainville's Boundaries”. Ур.: Regan, Anthony; Griffin, Helga-Maria. Bougainville Before the Conflict. Stranger Journalism. стр. 74. ISBN 978-1-74076-138-3. 
  14. ^ Griffin 2005, стр. 75.
  15. ^ Sack 2005, стр. 84.
  16. ^ Sack 2005, стр. 85–87.
  17. ^ Elder, Peter (2005). „Between the Waitman's Wars: 1914–42”. Ур.: Regan, Anthony; Griffin, Helga-Maria. Bougainville Before the Conflict. Stranger Journalism. стр. 146. ISBN 978-1-74076-138-3. 
  18. ^ Elder 2005, стр. 150.
  19. ^ Saovana-Spriggs, Ruth (2000). „Christianity and women in Bougainville” (PDF). Development Bulletin (51): 58—60. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-08-29. г. Приступљено 2007-10-11. 
  20. ^ „EU Relations with Papua New Guinea”. European Commission. Архивирано из оригинала 9. 10. 2007. г. Приступљено 2007-10-11. 
  21. ^ Will Marshall, „Papua New Guinea government obtains shaky weapons disposal pact in Bougainville”, World Socialist Web Site, May 23, 2001.
  22. ^ Medhora, Shalailah (3. 6. 2015). „Papua New Guinea not told of Australia's plans for new diplomatic post there”. The Guardian. Приступљено 4. 6. 2015. 
  23. ^ Canberra abandons Bougainville mission plan, Radio New Zealand, 8 May 2016
  24. ^ „The Constitution of the Autonomous Region of Bougainville” (PDF). abg.gov.pg/key-documents. Autonomous Bougainville Government. стр. 28, S41. 
  25. ^ „Bougainvilleans consulted on location for new capital”. RNZ. 27. 9. 2021. Приступљено 4. 10. 2021. 
  26. ^ „Bougainville confirms independence referendum before 2020”. Radio Australia. 24. 1. 2013. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 8. 3. 2016. 
  27. ^ „Ball rolling on Bougainville referendum”. Radio New Zealand. 22. 5. 2016. Приступљено 30. 5. 2016. 
  28. ^ „Bougainville voters back independence by landslide”. The Standard. 11. 12. 2019. Приступљено 31. 5. 2021. 
  29. ^ Yeung, Jessie; Watson, Angus (11. 12. 2019). „Bougainville independence vote delivers emphatic demand to become world's newest nation”. CNN. Приступљено 11. 12. 2019. 
  30. ^ Barrett, Jonathan (23. 9. 2020). „Bougainville elects former rebel commander as next president”. Reuters. Приступљено 31. 5. 2021. 
  31. ^ Mercer, Phil (17. 5. 2021). „Papua New Guinea Begins Breakaway Talks with Bougainville Leader”. Voice of America. Приступљено 31. 5. 2021. 
  32. ^ „Bougainville president wants independence from PNG by 2025”. ABC Online. 19. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  33. ^ „Bougainville's president seeks independence by 2025”. Radio New Zealand. 19. 5. 2021. Приступљено 31. 5. 2021. 
  34. ^ „Bougainville sets 2027 deadline for independence from Papua New Guinea”. France 24 (на језику: енглески). 2021-07-06. Приступљено 2021-07-07. 
  35. ^ „PNG, B'ville agree on latter's independence”. Post Courier (на језику: енглески). 2021-07-07. Приступљено 2021-07-07. 
  36. ^ „Pacific Regional Statistics – Secretariat of the Pacific Community”. Spc.int. 
  37. ^ „Bougainville (Diocese) [Catholic-Hierarchy]”. www.catholic-hierarchy.org. Приступљено 2021-09-15. 
  38. ^ „Diocese of Bougainville, Papua New Guinea”. GCatholic. Приступљено 2021-09-15. 
  39. ^ „The Constitution of the Autonomous Region of Bougainville” (PDF). abg.gov.pg/key-documents. Autonomous Bougainville Government. стр. 28, S41. 
  40. ^ Irwin, H. (1980).
  41. ^ Davidson, Helen (10. 1. 2018). „Bougainville imposes moratorium on Panguna mine over fears of civil unrest”. The Guardian. 
  42. ^ „BOUGAINVILLE FLAG, EMBLEM AND ANTHEM (PROTECTION) ACT 2018” (PDF). Autonomous Bougainville Government. Приступљено 8. 12. 2019. 
  43. ^ „Bougainville Flag, Emblem and Anthem (Protection) Bill 2018: Explanatory Note” (PDF). Autonomous Bougainville Government. Приступљено 8. 12. 2019. 
  44. ^ „New Executives Set To Revive Rugby League”. Papua New Guinea Post-Courier. 12. 6. 2018. Приступљено 9. 12. 2019. 
  45. ^ „League Bilong Laif program commences in Bougainville”. National Rugby League. 23. 3. 2015. Приступљено 9. 12. 2019. 
  46. ^ „Sport: Bougainville to make PNG National Soccer League debut”. Radio New Zealand. 24. 1. 2019. Приступљено 9. 12. 2019. 
  47. ^ „A soccer lesson from Bougainville”. Papua New Guinea Post-Courier. 14. 4. 1977. 
  48. ^ „Bougainville soccer issues a challenge”. Papua New Guinea Post-Courier. 10. 8. 1973. 
  49. ^ „Rabaul too fit for Bougainville”. Papua New Guinea Post-Courier. 21. 5. 1975. 
  50. ^ „Shield match in doubt”. Papua New Guinea Post-Courier. 15. 2. 1980. 
  51. ^ „Hockey booming in Bougainville”. Papua New Guinea Post-Courier. 27. 4. 1971. 
  52. ^ „Bougainville wins boxing title”. The National. 18. 9. 2017. Приступљено 9. 12. 2019. 
  53. ^ Belu, Simon. „Katua in Rio to chase Olympic dream”. Bougainville. Архивирано из оригинала 2016-08-25. г. Приступљено 2016-08-23. 
  54. ^ „Pride of a nation”. Bendigo Advertiser. 27. 12. 2013. Приступљено 9. 12. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аутономна_покрајина_Богенвил&oldid=26816017”