Гвајанска висораван

С Википедије, слободне енциклопедије
Гвајанска висораван
Рораима, Венецуела
Географске карактеристике
Ндм. висина3.014 m
Геологија
Старост стенапрекамбрија
Врста планинегромадне

Гвајанска висораван (порт. Planalto das Guianas, енгл. Guiana Highlands, франц. Plateau des Guyanes, шп. Macizo Guayánico, хол. Hoogland van Guyana), (Гвајанска висија, Гвајански плато или Гвајанске планине) је висораван која се простире у северном и североисточном делу Јужне Америке. Захвата простор између 7° сгш на северу и екватора на југу, до приатлантских низија на истоку и љаноса на западу. Северна граница представљена је сливом реке Ориноко, а јужна левим притокама Амазона. Укупна површина висије је око 1,6 милиона километара квадратних и захвата највећи део државе Венецуеле, Гвајану, Суринам и Француску Гујану, као и крајње северне делове Бразила и исток Колумбије.

Геологија[уреди | уреди извор]

Гвајанска висораван је заравњен део Гвајанског штита, која је грађена од прекамбријских и камбријских стена — гнајс, кварцит и шкриљац. У западном делу је основа прекривена слојем кредних пешчара дебљине око 2.000 метара. Даље на западу се настављају кристаласта узвишења, која су на истоку прекривена водама Атлантског океана. Висораван је јако рашчлањена раседима у којима су се формирали речни токови, тако да је она попримила обрисе громадних планина. У осталим деловима јављају се мезозојски седименти који се веома еродирани услед влажне климе ових простора.

Географија[уреди | уреди извор]

Топографска мапа Гвајанске висије

У рељефу Гвајанских планина издвајају се три целине. Источна област обухвата просторе источно од реке Есекибо. Седиментне акумулације су у поптуности еродиране па је прекамбријска основа огољена. Овај део је низак и веома рашчлањена на бројне планинске масиве. Највиша тачка је планина Вилхелмина висине 1.280 метара. На северу је област засутама акумулација приатлантске низије, а на југу благо прелази у басен Амазона.

Централна област је највиша и најпространија. Пружа се измешу токова река Каура на западу и Есекибо на истоку. Радијаним покретима издигнут је северни део платоа, а јужни је благо спуштен. На северу се очувала седиментна серија кредних пешчара и конгломерата, пробијена магматитима. Ова серија позната је као „рораима“, дебљине до 600 метара. Просечна висина обе области је 1.000-1.500 метара, а истичу се планине Сера Пакарима, Сера Имери и највиша од свих Рораима — 2.810 метара. На југу висоравни, на простору Бразила, уз границу са Венецуелом издиже се Сера Неблина, са врхом Неблина (3.014 м), која је уједно највиша тачка Гвајанске висије и државе Бразил. Плато је добро рашчлањен клисурама и кањонима, а у овом делу се налази и највиши водопад на свету — Анђеоски водопад на реци Чурун.

Западна област има карактеристична обележја плоче. Пружа се западно од реке Каура. Прекамбријска основа је прекривена терцијарним седиментима, са по неким узвишењем од пешчара. Крајњи западни делови засути су акумулацијама са Анда и благо се спуштају ка басену реке Ориноко. Реке су усекле дубоке долине све до кристаласте основе. Највиша тачка је Сипапо 2.080 метара.

Геологија[уреди | уреди извор]

Најстарије стене у штиту се састоје од архејског комплекса Иматака, састављеног од кварц-фелдспат гнајса и подређеног мафичног гнајса. Гури расед означава јужну границу комплекса. Јужно од тог раседа су стене раног протерозоја које се састоје од метавулканске супергрупе Пастора и гранитног плутонског комплекса Супамо. Група Кучиверо се састоји од пепелног туфа и гранитних плутонских стена. Група Рорајма од раног до средњег протерозоја састоји се од континенталних кластичних седиментних стена. Ови прекамбријски седименти укључују кварцне пешчаре, кварците и конгломерате за које се претпоставља да су старости од 1,8 до 1,4 милијарди година.[1][2]

Геоморфологија[уреди | уреди извор]

Постоје три планинска подручја Гвајанског штита:

  • Гвајанско горје се делом налази у Венецуели источно од Оринока и простире се преко већег дела западно-централне Гвајане и до северне државе Рорајма у Бразилу.
  • Узвисине Тумукумакве које представљају низ централних масива у луку од планина Вилхелмина у јужном централном Суринама, дуж јужне границе Суринама и Гвајане, формирајући планине Акарај у држави Рорајма и планине Тумук-Хумак у државама Пара и Ампа Бразила. Од овог лука, јужне узвисине се лагано спуштају према реци Амазон, а северне узвисине благо се спуштају према Атлантику.
  • Висораван Чирибиквет је висораван са пешчаром са надморском висином од 900 m (2.953 ft) која чини западну ивицу штита. Висораван је од источних Анда одвојена дебелим неогеним седиментима Субандског корита које се протеже дуж северног и западног обода Гвајанског штита.

Северно-централним делом Гвајанске висоравни доминирају високи равни врхови звани тепуи, из супергрупе Рорајма и формације Квази-Рорајма, и заобљени гранитни врхови комплекса Паргуаза и Иматака на северним и југозападним ивицама области . Највиша тачка на штиту је Пико да Неблина у Бразилу на 2.995 m (9.826 ft).[3] Пико да Неблина је највиши врх већег масива Неблина, високо еродиране висоравни од пешчара која се простире на граници Венецуеле и Бразила и која је изгубила типичан облик стола као други тепуи у региону.

Екологија[уреди | уреди извор]

Heliamphora chimantensis, ендемска за масив Чиманта (венецуелански део Гвајанског штита).

Гвајански штит је један од региона највећег биодиверзитета на свету и има много ендемских врста. У региону живи преко 3000 врста кичмењака: 1168 слатководних риба, 269 водоземаца (54% ендема), 295 гмизаваца (29%), 1004 птице (7,7%) и 282 сисара (11%).[4][5][6] Разноврсност бескичмењака остаје углавном недокументована, али постоји неколико врста ендемских лептира и балегара.[7][8]

Биљни свет је подједнако богат и пронађено је 13.367 врста васкуларних биљака, од којих се приближно 40% сматра ендемским.[9] Штит је прекривен највећим пространством тропске шуме на било којој прекамбријској области штита на свету.[10] Кишна шума Гвајане је по природи слична амазонској кишној шуми, а позната заштићена подручја укључују шуму Ивокрама у централној Гвајани, Кајетеур, национални парк Кануку у јужној Гвајани, Унескову светску баштину, резерват природе Централни Суринам у Суринаму, Гвајански амазонски парк у Француској Гвајани и национални парк Тумукумакве у држави Ампа у Бразилу. У Венецуели су шуме заштићене националним парковима Канајма, Парима-Тапирапеко и Серанија де ла Неблина. Влада Колумбије је 2014. године одредила подручје од 250 хектара Гвајанског штита као Рамсарско мочварно подручје, чиме је постало заштићено подручје од међународног значаја у складу са Рамсарском конвенцијом.[11]

Према недавним истраживањима, иако екосистеми висоравни Гвајане остају живахни, документовани су проблеми који се појављују (укључујући „добро познату инвазивну биљку на другим местима“ Poa annua и „један од најагресивнијих корова“ Polypogon elongatus) и заразне фекалне бактерије Helicobacter pylori.[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Geology and Mineral Resource Assessment of the Venezuelan Guayana Shield, USGS Bulletin 2062. US Government Printing Office. 1993. стр. 10—15. 
  2. ^ Wray, Robert (2010). Migon, Piotr, ур. The Gran Sabana: The World's Finest Quartzite Karst?, in Geomorphological Landscapes of the World. Springer. стр. 80—81. ISBN 9789048130542. 
  3. ^ „Geociências: IBGE revê as altitudes de site Pontos culminates” [Geosciences: IBGE revises the altitude of seven high points] (Саопштење) (на језику: португалски). Brasília: Brazilian Institute of Geography and Statistics (IBGE). 2016-02-29. Приступљено 2016-03-02. 
  4. ^ Hollowell, T.; Reynolds, R.P. (2005). „Checklist of the Terrestrial Vertebrates of the Guiana Shield” (PDF). Bulletin of the Biological Society of Washington. 13. 
  5. ^ Stachowicz, Izabela; Ferrer Paris, José Rafael; Quiroga-Carmona, Marcial; Moran, Lisandro; Lozano, Cecilia (2020). „Baseline for monitoring and habitat use of medium to large non-volant mammals in Gran Sabana, Venezuela”. Therya. 11 (2): 169—179. doi:10.12933/therya-20-891 Слободан приступ. 
  6. ^ Vari, R.P.; Ferraris Jr., C.J.; Radosavljevic, A.; Funk, V.A. (2009). „Checklist of the freshwater fishes of the Guiana Shield” (PDF). Bulletin of the Biological Society of Washington. 17. 
  7. ^ Ferrer-Paris, José R; Lozano, Cecilia; Cardozo-Urdaneta, Arlene; Thomas Cabianca, Arianna (2016). „Indicative response of Oxysternon festivum Linné (Coleoptera: Scarabaidae) to vegetation condition in the basin of the Orinoco river, Venezuela”. Journal of Insect Conservation. 20 (3): 527—538. S2CID 17263106. doi:10.1007/s10841-016-9886-6. 
  8. ^ Costa, Mauro; Viloria, Ángel L.; Hubber, Otto; Attal, Stéphane; Orellana, Andrés (2013). „Lepidoptera del Pantepui. Parte I: Endemismo y caracterización biogeográfica”. Entomotropica. 28 (3): 193—217. Архивирано из оригинала 27. 8. 2016. г. Приступљено 25. 6. 2016. 
  9. ^ Funk, V.; Hollowell, T.; Berry, P.; Kelloff, C.; Alexander, S.N. (2007). „Checklist of the Plants of the Guiana Shield (Venezuela: Amazonas, Bolivar, Delta Amacuro; Guyana, Surinam, French Guiana)” (PDF). Contributions from the United States National Herbarium. 55. 
  10. ^ Hammond, David S. (ed.) (2005) Tropical Forests of the Guiana Shield CABI Publishing, Wallingford, UK, ISBN
  11. ^ „Colombia | Ramsar”. 
  12. ^ Rull, V.; Vegas-Vilarrúbia, T.; Safont, E. (2016). „The Lost World's pristinity at risk” (PDF). Diversity and Distributions. 22 (10): 995—999. S2CID 23002053. doi:10.1111/ddi.12469. hdl:10261/137349 Слободан приступ. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гвајанска_висораван&oldid=27557352”