Градимир Стојковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Градимир Стојковић
Пуно имеГрадимир Стојковић
Датум рођења(1947-03-03)3. март 1947. (77 год.)
Место рођењаМраморак, код Ковина, ФНР Југославија

Градимир Стојковић (Мраморак, код Ковина, 3. март 1947) српски је књижевник. Најчитанији је прозни дечји писац у последњих 30 година на просторима бивше Југославије. Све његове књиге су доживеле више издања ("Хајдук у Београду" преко двадесет, уз тираж преко 500.000 примерака). Његове песме и приче су превођене на енглески, француски, италијански, немачки, руски, словачки, бугарски, румунски, мађарски и македонски језик. Данас живи у Брестовику, београдска општина Гроцка.

Детињство[уреди | уреди извор]

Рођен је 3. марта 1947. године у банатском селу Мраморак као млађи син у породици учитеља, а касније директора сеоске основне школе, Боривоја Стојковића и Мирјане Стојковић, службенице у тадашњој сеоској општини. Стојковићи су, осим Градимира, имали и 4 године старијег сина Александра. Године 1953. Градимир полази у основну школу. Већ у трећем разреду осваја своју прву награду за књижевност, Змајеву награду за песму. На жалост, та песма је загубљена.[1]

Године 1957. породица Стојковић сели се у Вршац и Градимир се уписује у ОШ „Вук Караџић”, где наставља да осваја награде за своје прве песме, а једну објављује и локални лист. [1]

Прва објављена дела и прве награде[уреди | уреди извор]

Године 1961. завршава основну школу, породица Стојковић се сели у Панчево, а Градимир се уписује у Техничку школу „Никола Тесла”, електро смер. Исте године постаје члан панчевачког КУД „Атеље младих”, месту окупљања младих панчевачких глумаца, редитеља, сликара, музичара, књижевника, новинара и филмских стваралаца, што пресудно утиче на његов живот. Већ следеће године објављује први пут причу Повратак у Еден у београдском часопису Будућност. Године 1963. добија награду за песму на конкурсу поезије младих Војводине, који расписује панчевачка библиотека. У жирију су те године били Мирослав Антић, Ђорђе Влајић и Милош Николић. Први пут објављује песму у листу Панчевац. Исте године снима први аматерски филм, а наредних година још неколико, за које добија награде на фестивалима широм тадашње Југославије. У филмовима је најпре био сценариста и сниматељ. Добија другу, потом и прву награду за песму на Конкурсу поезије младих Војводине. Објављује песме по листовима и часописима тадашње Југославије. Почиње да пише за лист Панчевац.[1]

Студије[уреди | уреди извор]

Године 1965. уписује студије електроенергетике на Техничком факултету београдског Универзитета, које убрзо напушта. Исте године са две песме је заступљен у зборнику Осуђени на нежност, објављеном у Панчеву. Наредних година добија прве награде за песме на Конкурсу поезије младих Војводине. Снима и неколико ауторских аматерских филмова. Након три године, 1968. уписује се на Вишу педагошку школу у Београду, одсек општетехничког образовања. Ради и даље за лист Панчевац.[1]

Педагошки рад[уреди | уреди извор]

Вишу педагошку школу завршава 1970. и запошљава се у београдској ОШ „Ђура Даничић” као наставник основа технике. Почиње да се бави дечјим филмом и оснива Фото-кино клуб у школи, а потом и Атеље младих талената. Фотографије и филмови деце којима је ментор освајају бројне награде у Југославији и иностранству. Као наставник ради све до 1995. године. У међувремену, у тешким и суморним данима 1993-94. ради за УНИЦЕФ и ОKSФАМ програме за децу Хајде да се играмо по избегличким центрима Србије.[1]

По напуштању посла наставника накратко се запошљава у маркетингу компаније Бел Паџет, где оснива и уређује дечји часопис Деци Бел, али већ следеће године запошљава се у Библиотеци града Београда, у општинској библиотеци „Лаза Костић” на београдској општини Чукарици. Води трибине Бранко Ћопић (књижевност за децу) и Међу јавом и међ сном (књижевност за одрасле), све до њихових укидања 2004. године. У пензију одлази 2010. године. У међувремену ради на медијском описмењавању наставника у невладиној организацији Медијафокус. Одржава преко хиљаду књижевних сусрета са децом Србије, Црне Горе, Македоније, Хрватске, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Мађарске и Румуније.[1]

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Културно-просветна заједница Панчева објављује му, 1969. године, прву збирку песама Потомак равнице. Наставља са књижевним радом и у јануару 1973. бива примљен у Удружење књижевника Србије - Друштво књижевника Војводине. Године 1982. добија прву књижевну награду Драгојло Дудић за роман у рукопису Рат Новаков и мир, који следеће године објављује београдски издавач „Четврти јул”. Издавачка кућа „Вук Караџић” из Београда објављује 1985. године његов роман за младе Хајдук у Београду, који бива награђен наградом Политикин забавник. У наредним годинама овај роман доживљава бројна издања, тираж од неколико стотина хиљада примерака и бива више од петнаест година најчитанија књига за младе по библиотекама широм земље. Објављује бројне романе за младе, збирке песама и приповедака. Постаје један од најтиражнијих и најчитанијих писаца за младе. Добија бројне књижевне награде. Године 2017. брисан је са списка Удружења књижевника Србије.[1] Године 2022. постаје члан Српског књижевног друштва.

Од 2010. године, када је премијерно изведена, у Позоришту лутака у Нишу изводи се представа „Хајдук у Београду“, по тексту Градимира Стојковића, а у режији Милана Мађарева. У представи играју глумци Позоришта лутака.[2]

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Романи[уреди | уреди извор]

  • Рат Новаков и мир (1983; награда „Драгојло Дудић” за роман у рукопису 1982. године)
  • Хајдук у Београду (1985; награда за најбоље књижевно дело намењено младима „Политикин забавник” 1985. године)
  • Хајдук против ветрењача (1989)
  • Хајдук са друге стране (1991; награда за најбоље књижевно дело за децу „Невен” 1991. године)
  • Све моје глупости (1995; награда за најбоље књижевно дело за децу „Невен” 1995. године, награда дечјег жирија „Доситејево перо” за 1997. годину)
  • Желим (1996)
  • Буба (1997)
  • Копао сам дубок зденац (1997; награда дечјег жирија „Доситејево перо” за 1998. годину)
  • Хајдук на Дунаву (1998; награда дечјег жирија „Доситејево перо” за 1999. годину)
  • Први (1999)
  • Хајдук чува домовину (2000; награда дечјег жирија „Доситеј” за 2000. годину)
  • Хајдук остаје Хајдук (2001; награда дечјег жирија „Доситеј” за 2001. годину)
  • Хајдук у четири слике (2002; награда дечјег жирија „Доситејево перо” за 2002. годину)
  • Сан (2002; награда Вечерњих новости „Гордана Брајовић”за најбољу књигу намењену деци у 2002. години)
  • Хајдук из Београда (2003; награда дечјег жирија „Доситејево перо” за 2003. годину)
  • Хајдук по Хималаји (2005)
  • Маја у облацима (2005; награда Змајевих дечјих игара „Раде Обреновић” за најбољи роман намењен младима у 2005. години)
  • Радуј се, младићу (2008)
  • Свако мора једном (2010; 2. део романа Радуј се, младићу)
  • Ја као ти - ти као ја (2011)
  • Град (2013)
  • Посао за дечаке а понекад и за девојчице (2014)
  • Нико нас није хтео (2014; 3. део романа Радуј се, младићу)
  • На брегу кућа мала (2016,награда дечјег жирија „Доситеј” за 2017. годину )[3]
  • Пета девојчица, Марја (2018,награда дечјег жирија „Доситеј” за 2019. годину )
  • Не брините за сутра (2020)
  • Све моје лудости (2022)

Збирке приповедака[уреди | уреди извор]

  • Оно време (награда дечјег жирија „Доситеј”, 1997)
  • Саставни део живота (2004)
  • Три Езопове басне од Градимира Стојковића (2008)
  • Врло кратко: имам једну тајну (2010, плакета „Мали принц“ Тузла 2011. године)
  • Једном ја тако имам једну тајну (2011)
  • Езопове басне по новој моди (2013)[3]
  • И нико ни да примети (2021)

Књиге поезије[уреди | уреди извор]

  • Потомак равнице (1969)
  • Туђа врата (1972)
  • Скупо доба (1976)
  • Песме (1979)
  • У овом шашавом животу (1991)
  • Плава постеља (1997)
  • Ко се овде фолира (1998)
  • Потомак равнице - избор (2002)
  • Чардак без земље без неба (2017) (награда "Момчило Тешић" 2017)
  • Као што то обично бива (2020)

Избор поезије и прозе[уреди | уреди извор]

  • Боље вас нашли (заједно с Драгомиром Ћулафићем, 2002)
  • Једном ја тако/Главом кроз зид (2005)
  • (Не)успела шала („Сребрно Гашино перо” за најдуховитију књигу, 2005)
  • КБСЗ књига (2006)
  • Можда вечерас (2007)[3][4]

Приручници[уреди | уреди извор]

коаутор приручника:

  • Pars pro toto (медијска писменост за наставнике основних школа)
  • Читати медије (мултимедијални пројекат за медијско описмењавање)[5]

Награде[уреди | уреди извор]

Града поред своје лутке (Лазаревац, 29. Фестивал хумора, 13.09.2017.) добијене 1999. на Фестивалу хумора у Лазаревцу

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Стојковић, Градимир. „Градимир Стојковић - биографија (24. јул 2011.)”. Приступљено 27. 6. 2016. 
  2. ^ S., Lj. „"Hajduk u Beogradu" u Pozorištu lutaka”. Južne vesti. Приступљено 3. 7. 2016. 
  3. ^ а б в г „Биографија: књижевник Градимир Стојковић”. opusteno.rs. Опуштено. Приступљено 28. 6. 2016. [мртва веза]
  4. ^ „БИБЛИОТЕКАРИ СТВАРАОЦИ - Градимир Стојковић”. www.biblioteke.org.rs. Библиотеке вашег окружења. Архивирано из оригинала 12. 04. 2012. г. Приступљено 28. 6. 2016. 
  5. ^ а б Живковић, Бранкица. „Прича о хајдуку из Мраморка”. www.bastabalkana.com. Башта Балкана. Приступљено 28. 6. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Градимир Стојковић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Градимир_Стојковић&oldid=27686008”