Гундељ
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Гундељ | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врсте | |
|
M. melolontha (Linnaeus, 1758) | |
Гундељ, познат и под именима хрушт, кокица и мајска буба у јужнобачком округу и „челебугар” је заједнички назив три врсте инсекта из рода Melolontha и реда тврдокрилаца. Распрострањен је широм Европе. Велики број сродних врста насељава Северну Америку.
Средином 20. века гундељ је у великом делу Европе због велике употребе пестицида био на ивици изумирања. Од почетка 1980-их уводе се контроле пестицида, што доводи до обнављања популације гундеља.
Таксономија[уреди | уреди извор]
Постоје три врсте гундеља:
- обичан гундељ, Melolontha melolontha
- шумски гундељ, Melolontha hippocastani
- велики гундељ, Melolontha pectoralis (среће се само на југоистоку Немачке)
Опис[уреди | уреди извор]
Одрасли примерци обичног гундеља су дугачки 25-30 милиметара, док је шумски гундељ мало мањи (20-25 милиметара).[1] Обе врсте су браон боје. Мужјаци имају седам „листића“ на антенама, док их женке имају шест.
Све врсте гундеља хране се лишћем.
Животни циклус[уреди | уреди извор]
Одрасле јединке се појављују крајем априла или током маја и живе пет до седам недеља. Након друге недеље, женке почињу да полажу јаја, а јаја закопавају на дубину 10-20 центиметара (понекад и више пута).
Из јаја се развијају ларве, познате под именом „бели црви“, око шест недеља након полагања јаја.[2] Хране се корењем. Да би се развиле у одрасле јединке, треба им три до четири године (у хладнијим пределима понекад и пет година). За то време расту до дужине од 4-5 центиметара, а у касну јесен улазе у стадијум лутке, а након шест недеља развијају се одрасле јединке.
Због дугог ларвеног циклуса, гундељи се обично јављају на сваке три-четири године.
Контрола[уреди | уреди извор]
Због великог апетита, како одраслих гундеља, тако њихових ларви, људи су гундеље одувек сматрали штеточинама. У пре-индустријском друштву уобичајени метод борбе био је сакупљање и убијање одраслих јединки, што је, међутим, представљало само привремено и делимично решење.
Све до 20. века није било правог решења за проблем са гундељима. Тада су многи пашњаци претворени у обрадиво земљиште (а обични гундељ полаже јаја на пашњацима), што је утицало на смањење њиховог броја. 1970-их у неким деловима Европе гундељи су скоро изумрли. Са увођењем контрола употребе пестицида дошло је до обнављања броја гундеља.
Данас се за борбу користе искључиво биолошка средства: постоје гљивице које убијају ларве и те гљивице се „саде“ на тло.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Мајски гундељ”. Заштита воћа. Приступљено 20. 1. 2019.
- ^ а б „Гундењ, хрушт”. Агрономија. Приступљено 20. 1. 2019.
