ДДТ

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са ДДТ)
DDT
Chemical structure of DDT
Називи
IUPAC назив
1,1,1-трихлоро-2,2-ди(4-хлорофенил)етан
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.000.023
KEGG[1]
UNII
  • InChI=1S/C14H9Cl5/c15-11-5-1-9(2-6-11)13(14(17,18)19)10-3-7-12(16)8-4-10/h1-8,13H ДаY
    Кључ: YVGGHNCTFXOJCH-UHFFFAOYSA-N ДаY
  • InChI=1/C14H9Cl5/c15-11-5-1-9(2-6-11)13(14(17,18)19)10-3-7-12(16)8-4-10/h1-8,13H
    Кључ: YVGGHNCTFXOJCH-UHFFFAOYAJ
  • Clc1ccc(cc1)C(c2ccc(Cl)cc2)C(Cl)(Cl)Cl
Својства
C
14
H
9
Cl
5
Моларна маса 354,49 g/mol
Густина 0,99 g/cm³[4]
Тачка топљења 108,5 °C
Тачка кључања 260 °C (разлаже се)
Опасности
Главне опасности T, N
Toxic T Dangerous for the Environment (Nature) N
R-ознаке R25 R40 R48/25 R50/53
S-ознаке (S1/2) S22 S36/37 S45 S60 S61
Смртоносна доза или концентрација (LD, LC):
113 mg/kg (пацов)
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

DDT или дидити (дихлор-дифенил-трихлоретан) назив је за познати и често коришћени инсектицид.

DDT је органско једињење које спада у класу угљоводоника алкана. Долази у облику безбојних кристала или белог праха; без мириса је или је слабог непродорног мириса. Тачка топљења је 108,5 до 109,0 °C; при даљем загревању се распада. Не раствара се у води. Раствара се у ацетону, етру, бензолу и керозину. На инсекте делује као контактни отров. Поседује високу биоакумулативну способност и таложи се у мишићима и костима.[5]

Добијање[уреди | уреди извор]

DDT је откривен 1874. од стране Отмара Зајдлера, али његове хемијске особине је открио тек 1939. године Пол Херман Милер.[6] DDT се добија реакцијом између хлорбензена (C6H5Cl) и трихлороетанола (C2H2Cl3OH).

2 C6H5Cl + C2H2Cl3OH → C14H9Cl5 + H2O.

Примена[уреди | уреди извор]

DDT је најпознатији инсектицид из групе хлорисаних угљоводоника. Имао је веома велику примену за време Другог светског рата[7] у борби против болести које преносе комарци (нпр. маларија). Захваљујући DDT-ју, маларија је у потпуности искорењена у Северној Америци и Европи. Поред овога, имао је примену и у уништаваљу штеточина у пољопривредној производњи.

Штетно дејство[уреди | уреди извор]

Кад је откривена његова штетност, употреба DDT-ја је забрањена, прво у САД-у, a затим у осталом делу света. Већ 1970-их употреба DDT-ја је забрањена у целом свету.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Toxicological Profile: for DDT, DDE, and DDE. Agency for Toxic Substances and Disease Registry, September 2002.
  5. ^ „DDT: The fallen angel” (PDF). web.archive.org. 3. 9. 2006. Архивирано из оригинала 03. 09. 2006. г. Приступљено 19. 1. 2021. 
  6. ^ NobelPrize.org: The Nobel Prize in Physiology of Medicine 1948 Accessed July 26, 2007.
  7. ^ Environmental Health Criteria 9: DDT and its derivatives, World Health Organization, 1979.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]