Давор Џалто

С Википедије, слободне енциклопедије
Давор Џалто (Davor Džalto)
Лични подаци
Датум рођења(1980-05-17)17. мај 1980.(43 год.)
Место рођењаТравник, СФРЈ

Давор Џалто (Травник, 17. мај 1980) српски је уметник, теоретичар уметности, филозоф и теолог. У академским круговима и широј јавности је познат и као православни филозоф либералне оријентације и један од најутицајнијих савремених православних мислилаца у свету.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 17. маја 1980. у Травнику. Завршио је средњу уметничку школу 'Ђорђе Крстић' у Нишу као студент генерације. Академску каријеру започиње у Београду где је дипломирао на Филозофском факултету као најбољи студент са темом Прелаз од модернистичких уметничких начела ка постмодерним концепцијама. Након дипломирања уписује постдипломске студије у Београду а затим и докторске студије на Универзитету у Фрајбургу (Немачка). 2006. је одбранио докторску тезу поставши најмлађи доктор хуманистичких наука у Србији и Немачкој. Као универзитетски професор предавао је на више америчких и европских универзитета и то из области историје и теорије уметности, политичке филозофије, теологије и естетике. Добитник је и престижне Фулбрајт стипендије америчке Владе.

Излагао слике, скулптуре, видео радове, перформансе, инсталације и интервенције у простору на низу изложби у Србији и другим земљама. Поред радова из историје уметности, објавио и низ чланака којима се дотиче друштвене теорије, филозофије и богословије. Главно поље истраживања је однос ауторства-личности-стваралаштва, са посебним освртом на савремени контекст и културу. Значајан допринос је дао анализи мисли руског религиозног филозофа Николаја Берђајева, као и савременог православног теолога Јована Зизиуласа. Оснивач је и уметнички директор групе Флексибилна уметничка мрежа и председник Института за студије културе и хришћанства из Београда. На месту потпредседника је дужи низ година водио Хришћански културни центар, заједно са проф. др Радованом Биговићем. За свој рад на пољу екуменског дијалога и помирења на простору бивше Југославије добио је више међународних признања.

Изабрани радови[уреди | уреди извор]

  • Вербално и визуелно маркирање простора - перформанс-инсталација (2000)
  • Сахрана аутора - видео-перформанс (2002)
  • Стварање... - видео (2003)
  • Црвена армија - видео (2003)
  • Иконе на Шварцвалду - акција (2004)
  • Медитација уз иконе и српску кафу у Јапанској башти (Фрајбург) - перформанс (2005)

Изабрани чланци[уреди | уреди извор]

  • Ко је аутор? (Studia Theologica 2003)
  • Who is an Author (Artist)? (2003)
  • Totalitarianism and Totalitarianisms on Serbian Way to European Union (2004)
  • Significance and Meaning of the Process of Global Integrations (2004)
  • On the Meaning of Church Art (2004)
  • Human Face between Mask and Person (2005)
  • On the Horrible Sin of Nationalism (2006)
  • A Comparative Research of the Space Issue on the Examples of the "Lamentation" Composition from Nerezi and Giotto's "Lamentation" from the Arena Chapel (2006)
  • Techne vs. Creatio: The Inner Conflict of Art (2010)
  • The (In)Stability of Memory (2012)
  • Beauty Will Destroy the Worl? (2012)
  • Religion, Politics, and Beyond: The Pussy Riot Case (2013)
  • Art: A Brief History of Absence (From the Conception and Birth, Life and Death, to the Living Deadness of Art) in Philosophy and Society (2015)
  • Otherness, Symbolism, and Modernism in Serbia: Leon Koen in: The Symbolist Roots of Modern Art (Edited by Michelle Facos and Thor J. Mednick) (2015
  • Screens and Screams. Icons Re: Framed” in: IKON, Journal of Iconographic Studies (2015)
  • The Logos as Reason and Love: A Response to ‘Tradition as Reason and Practice’ by A. Papnikolaou, in: St Vladimir’s Theological Quarterly (2015)
  • Izazov savremenosti: hrišćanski odgovor na problem ‚posteriornosti‘ i pluralizma, in: Teologija u javnoj sferi – zbornik radova (2015)
  • Icons – Between Images and Words. Modes of Representation or Modes of Being?, in: IKON, Journal of Iconographic Studies (2016)
  • The Challenge of ‘Posteriority’ and Pluralism, in: Edinost in dialog/Unity and Dialogue (2016)
  • Orthodox Christian Political Theology: An Anarchist Perspective, in: Political Theologies in Orthodox Christianity (Edited by Kristina Stoeckl et al.) (2017)
  • Orthodox Christianity and Contemporary Art: An (Un)Natural Alliance?, in: Journal of Eastern Christian Studies (2017)
  • The Aesthetic Face of the Sacred” in Religions (2019)
  • Orthodoxes Christentum und zeitgenössische Kunst,” in Religion und Geselschaft in Ost und West: Religion und Kunst (2019)
  • Что не так с ‘левым’ и ‘правыми’? Точка зрения православного христианина (What’s Wrong with the “Left” and the “Right”? An Orthodox Christian Perspective), in Политическое богословие (Edited by Aleksei Bodrov and Mikhail Tolstoluženko) (2019)
  • Freedom and Nothingness, between Theodicy and Anthropodicy: Lacan and (Un)Orthodox Perspectives, in Esoteric Lacan (Edited by Philipp Valentini and Mahdi Tourage) (2019)
  • Icons: the Orthodox Understanding of Images and the Influence on Western Art, in European History Online (EGO) (2019)

Књиге (избор)[уреди | уреди извор]

  • О писму као ликовном, историјском, друштвеном и културолошком феномену, Ниш: Уметничка школа „Ђорђе Крстић“ 1998.
  • The Role of the Artist in Self-Referent Art, Berlin: Dissertation.de 2007.
  • Сведочанство икона (енгл. The Testimony of Icons; нем. Ikonen legen Zeugnis ab), Београд - Таинах (Клагенфурт): Хришћански културни центар, Содалитас центар 2008.
  • Plus Ultra, Београд: Отачник 2010.
  • Res Publica, Београд-Пожаревац: Епархија Браничевска 2013.
  • The Human Work of Art, New York: SVS Press 2014.
  • Уметност као таутологија, Београд: Clio 2016.
  • Religion and Realism, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars 2016.
  • In Medias Res, Београд: Admiral Press 2017.
  • Yugoslavia: Peace, War, and Dissolution, (with Noam Chomsky), New York: PM Press 2018.
  • Anarchy and the Kingdom of God: From Eschatology to Orthodox Political Theology and Back, New York: Fordham University Press 2021.

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]