Демонстрације

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Демонстрација)
Демонстрације у понедељак у Источној Немачкој (1989–1991) помогле су у рушењу Берлинског зида.
Лењин говори пред људима

Демонстрација или митинг је јавни скуп више људи, који се крећу у групи. Настаје услед незадовољења њихових ставова. Настала је од грчке речи демос, што значи „народ“.

Демонстрације настају да се промени тачка виђења разлога због чега је настала (био он позитиван или негативан), нарочито се односи на социјалне проблеме. У социјалним наукама, демонстрација се односи на понашање са намером да се укаже како се нешто може урадити ефективно, нпр. када социјални радник показује клијенту како да боље комуницира са другима играњем улога („роле play“).[1]

Има неколико врста демонстрација:

  • Маршеви, у којима колона људи иде од једне локације до друге.
  • Окупљање, у којима се људи окупљају да слушају мишљења других људи или музичаре.
  • Стражарење, где су демонстранти постављени од стране синдиката испред предузећа где раде.
  • Заседање, у којима демонстранти окупирају место док им се тражени захтеви не испуне или на неки други начин нису натерани да напусте место.

Историја[уреди | уреди извор]

Термин је у употреби од средине 19. века, као и термин „састанак чудовишта“, који је првобитно скован у вези са огромним окупљањима демонстраната инспирисаних Данијелом О'Конелом (1775–1847) у Ирској.[2] Демонстрације су облик активизма, обично у облику јавног окупљања људи на митингу или шетње у маршу. Дакле, мишљење се демонстрира као значајно окупљање у гомили која је повезана са тим мишљењем.

Демонстрације могу промовисати становиште (било позитивно или негативно) у вези са јавним питањем, посебно у вези са уоченом притужбом или друштвеном неправдом. Демонстрација се обично сматра успешнијом ако учествује више људи. Истраживања показују да се антивладине демонстрације чешће дешавају у богатим земљама него у сиромашним.[3]

Историчар Ерик Хобсбаум је писао о демонстрацијама:

Поред секса, активност која у највећој мери комбинује телесно искуство и интензивне емоције је учешће у масовним демонстрацијама у време великог јавног усхићења. За разлику од секса, који је у суштини индивидуалан, демонтрирање је по својој природи колективно… као и секс подразумева неку физичку акцију – марширање, скандирање парола, певање – кроз које долази до спајања појединца у масу, што је суштина колективног искуства, налажење израза.[4]

Форме[уреди | уреди извор]

Владине демонстрације су демонстрације које организује влада. Исламска Република Иран,[5][6] Народна Република Кина,[7] Република Куба,[8] Совјетски Савез[9] и Аргентина,[10] између осталих нација, имале су демонстрације које је организовала влада.

Ненасиље или насиље[уреди | уреди извор]

Ненасилни протест на Новом Зеланду

Протестни маршеви и демонстрације су уобичајена ненасилна тактика. Они су стога једна од тактика доступна заговорницима стратешког ненасиља. Међутим, разлози за избегавање употребе насиља такође могу произилазити, не из опште доктрине ненасиља или пацифизма, већ из разматрања у вези са конкретном ситуацијом, укључујући њене правне, културне и политичке димензије: ово је било случај у многим кампањама грађанског отпора.[11]

Као познато средство за спречавање инфилтрације агената провокатора,[12] организатори великих или контроверзних окупљања могу распоредити и координирати демонстрационе маршале, такође зване редари.[13][14]

Закон по земљи[уреди | уреди извор]

Интернационално[уреди | уреди извор]

Право на мирне демонстрације загарантовано је међународним конвенцијама, посебно члановима 21. и 22. Међународног споразума о грађанским и политичким правима (право на мирно окупљање и право на удруживање). Његово спровођење прати специјални известилац Уједињених нација за право на мирно окупљање и удруживање. Годне 2019, његов извештај је изразио забринутост због ограничења слободе мирног окупљања.[15]

Русија[уреди | уреди извор]

Слобода окупљања у Руској Федерацији је дата чл. 31. Устава усвојеног 1993. године:

Грађани Руске Федерације имају право да се окупљају мирно, без оружја, и да одржавају митинге, релије, демонстрације, маршеве и пикете.[16]

Велика Британија[уреди | уреди извор]

Демонстрације испред Британског парламента

Према Закону о озбиљном организованом криминалу и полицији из 2005. и Закону о тероризму из 2006. године, постоје области означене као „заштићене локације“ у којима људима није дозвољено да иду. Раније су то биле војне базе и нуклеарне електране, али је закон промењен 2007. и обухвата друге, генерално политичке области, попут Даунинг стрита, Вестминстерске палате и седишта МИ5 и МИ6. Раније, ометачи ових подручја нису могли бити ухапшени ако нису починили неко друго кривично дело и пристали да буду спроведени, али је то промењено изменама закона.[17]

Групе за људска права страхују да би ова овлашћења могла да ометају мирне протесте. Ник Клег, тадашњи портпарол Либералних демократа за унутрашње послове, рекао је: „Нисам свестан огромне трупе преступника који желе да нападну МИ5 или МИ6, а још мање да се излажу безбедносним проверама у Вајтхолу и Вестминстеру да израли своје мишљење. То је маљ да се разбије орах“. Либерти, група која агитује за грађанске слободе, рекла је да је та мера „претерана“.[18]

Врховни суд Уједињеног Краљевства је 2021. пресудио да блокирање путева може бити законит начин демонстрација.[19]

Сједињене Државе[уреди | уреди извор]

Први амандман Устава Сједињених Држава изричито дозвољава слободу окупљања као део мере за олакшавање решавања таквих притужби. „Амандман I: Конгрес неће донети никакав закон... којим би се ограничило... право људи да се мирно окупљају и да поднесу петицију Влади за исправљање притужби."[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ Oxford English Dictionary
  3. ^ Shishkina, Alisa; Bilyuga, Stanislav; Korotayev, Andrey (2017). „GDP Per Capita and Protest Activity: A Quantitative Reanalysis”. Cross-Cultural Research (на језику: енглески). 52 (4): 106939711773232. ISSN 1069-3971. 
  4. ^ Hobsbawm, Eric (2003). Interesting Times: A Twentieth-Century Life. Random House Digital, Inc. стр. 73. ISBN 9780307426413. 
  5. ^ Analysis: Iran Sends Terror-Group Supporters To Arafat's Funeral Procession Архивирано 2004-11-14 на сајту Wayback Machine "...state-organized rallies..."
  6. ^ "Why Washington and Tehran are headed for a showdown" Архивирано 2020-10-28 на сајту Wayback Machine The Hedge Fund Journal 16 April 2006.
  7. ^ Global News, No. GL99-072 Архивирано 2021-04-23 на сајту Wayback Machine China News Digest, 3 June 1989.
  8. ^ Cubans ponder life without Fidel Архивирано 2007-03-12 на сајту Wayback Machine The Washington Times 2 August 2006.
  9. ^ "Democracy in the Former Soviet Union: 1991–2004" Архивирано септембар 27, 2007 на сајту Wayback Machine Power and Interest News Report 28 December 2004
  10. ^ Pizzi, Nicolás (2012-07-29). „Militancia todo terreno: Sacan a presos de la cárcel para actos del kirchnerismo” [All-terrain militants: Prisoners are taken out of jail to take part in Kirchnerist demonstrations] (на језику: шпански). Clarín. Приступљено 29. 7. 2012. 
  11. ^ Adam Roberts and Timothy Garton Ash (eds.), Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present, Oxford University Press, 2009, especially at pp. 14–20.[1] Includes chapters by specialists on the various movements.
  12. ^ Stratfor (2004) Radical, Anarchist Groups Pose Their Own Threat Архивирано 2012-03-07 на сајту Wayback Machine published by Stratfor, June 4, 2004 quote:

    Another common tactic is to infiltrate legitimate demonstrations in the attempt to stir widespread violence and rioting, seen most recently in a spring anti-Iraq war gathering in Vancouver, Canada. This has become so commonplace that sources within activist organizations have told STRATFOR they police their own demonstrations to prevent infiltration by fringe groups.

  13. ^ Belyaeva et al. (2007) Guidelines on Freedom of Peaceful Assembly Архивирано 2021-03-23 на сајту Wayback Machine, published by OSCE's Office for Democratic Institutions and Human Rights. Alternative version Архивирано 2010-06-25 на сајту Wayback Machine, Sections § 7–8, 156–162
  14. ^ Bryan, Dominic The Anthropology of Ritual: Monitoring and Stewarding Demonstrations in Northern Ireland Архивирано 2016-03-03 на сајту Wayback Machine, Anthropology in Action, Volume 13, Numbers 1–2, January 2006, pp. 22–31(10)
  15. ^ „Report of the Special Rapporteur on the rights to freedom of peaceful assembly and of association (Clément Nyaletsossi Voulé)”. undocs.org. 11. 9. 2019. стр. 13. Приступљено 16. 11. 2020. 
  16. ^ „Chapter 2 of the Constitution of the Russian Federation”. Архивирано из оригинала 2010-03-04. г. Приступљено 2012-07-17. 
  17. ^ Morris, Steven, "New powers against trespassers at key sites Архивирано 2021-03-31 на сајту Wayback Machine", The Guardian, 24 March 2007. Retrieved on 23 June 2007.
  18. ^ Brown, Colin, "No-go Britain: Royal Family and ministers protected from protesters by new laws Архивирано 2007-06-06 на сајту Wayback Machine", The Independent, 4 June 2007. Retrieved on 23 June 2007.
  19. ^ Dearden, Lizzie (25. 6. 2021). „Supreme Court backs protesters and rules blocking roads can be 'lawful' way to demonstrate”. The Independent. Приступљено 28. 6. 2021. 
  20. ^ „America's Founding Documents”. 30. 10. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]