Есад Беј

С Википедије, слободне енциклопедије
Есад Беј
Лични подаци
Датум рођења(1905-10-20)20. октобар 1905.
Место рођењаБаку,
Датум смрти27. август 1942.(1942-08-27) (36 год.)
Место смртиПозитано,

Есад Беј (Мухамед Есад Беј, Leo Nussinbaum; рођен као Лев Абрамович Нусинбаум) (1905. Баку, по другим изворима Кијев1942. Позитано, Италија) — писац, аутор кратког романа „Али и Нино“, класика азербејџанске књижевности. Између два светска рата је био изузетно популаран у Европи и САД. Аутор је више од 20 књига. Писао је на немачком језику.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се у породици јеврејских нафтних милионера. Његова мајка, Берта Слуцка, починила је самоубиство. Помагала је, по писању самог Беја, комунистике револуционаре, па и самог Стаљина за време његовог кратког боравка у Баку-у. После Октобарске револуције, 1917. године, бежи са оцем у средњу Азију, а затим после кратког боравка у Истанбулу и Паризу, скрашава се на дуже време у Берлину.

У Берлину је студирао на Фалуктету оријенталних језика, и тако је савладао пашту, турски, персијски и арапски језик.[1] Отада почиње његово интересовање исламом. Интересовање постепено прелази у верски занос па 1926. године у турској амбасади прима ислам, али никада неће бити у потпуности прихваћен од исламских кругова у Берлину.

Био је симпатизер десничарских радикала, а међу осталима и одређених руских емигрантских организација.

Његова дела су получила велики успех у Вајмарској Немачкој и САД, и преведена су на 12 европских језика.

После доласка нациста на власт одлази 1934. у САД са женом Ериком и тастом Левендејлом, познатим немачким Јеврејином и »краљем обућарске индустрије«. Брак ће убрзо пропасти а Беј се опет окреће десничарским и фашистичким круговима.

У Америци је био велика сензација, нешто попут Индијане Џонса свог времена.

Повезаност са фашистичким круговима одводи га у Италију, где ће доспети у кругове блиске Мусолинију. Приближавање фашистичке Италије Хитлеровој Немачкој доводи до увођења расних закона. Беј се тако повлачи из јавности и живи у италијанском градићу Позитану где и умире 1942. године од ретког обољења крви.

До краја живота неуморно пише. Иако му отац завршава живот у концлогору, Беј до краја остаје остаје веран својим десничарским и фашистичким идеалима.

Спорови око псеудонима[уреди | уреди извор]

У Азербејџану је распрострањена теорија о томе, како се иза псеудонима Курбан Саид јавља азербејџански књижевник, публициста и дипломата Јосиф Везир Чеменземинли.

Амерички новинар Том Рејс истраживао је више година наведену проблематику и доказао да је у питању Есад Беј. Резултате истраживања је објавио у књизи "The Orientalist: Solving the mystery of a strange and dangerous life by Tom Reiss". У Србији књига је објављена 2014. под називом "Оријенталиста - мистерија једног необичног и опасног живота".

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Крв и нафта Оријента (1930, ()
  • 12 тајни Кавказа (1930)
  • Сталин: каријера фанатика (1931)
  • Бела Русија. Људи без домовине (1932)
  • ОГПУ: завера против света (1932)
  • Николај II: заточеник пурпура (1935)
  • Алах је велик. Пропадање и нови полет ислама (1936) (са Волфгангом фон Вајзлом; српски превод 1940)
  • Мухамед (1936, (српски превод 1940, реиздање 1990)
  • Лењин (1937)
  • Али и Нино. Историја љубави (1937, (српски превод 2003)
  • Шах Реза (1938)
  • Девојка из Златног Рога (1938)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Беј, Есад. Али и Нино. Београд : Хоплит, 2017. стр. 213. ISBN 978-86-81168-00-4. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]