Забрањени град

С Википедије, слободне енциклопедије
Забрањени град
Светска баштина Унеска
Званично имеЦарске палате Минг и Ћинг династија у Пекингу и Шенјангу
МестоКина Уреди на Википодацима
Координате39° 54′ 57″ С; 116° 23′ 27″ И / 39.9158° С; 116.3908° И / 39.9158; 116.3908
Површина72 ha (7.800.000 sq ft)
Укључује
  • Dong liu gong
  • Xi liu gong Edit this on Wikidata
Критеријумкултурна[1]: I, II, III, IV
Референца439
Упис1987. (11. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/439

Забрањени град (кин: 紫禁城) се налази у самом центру старог дела Пекинга. Некада је био царска палата кинеских династија Минг (1368—1644) и Ћинг (1644—1911), а данас је музеј, који се простире на више од 720.000 m² и састоји се од 800 зграда и има 9.999 просторија. Забрањени град, који се налази северно од трга Тјенанмен и до кога jе долази проласком кроз истоимену капију, УНЕСКО је уврстио на листу светске културне баштине 1987. године. Изградња Забрањеног града започета је 1406. године. Било је потребно 14 година и око 200.000 радника да би се комплекс завршио. Забрањени град, који је, током пет векова био седиште 24 владара — 14 из династије Минг и 10 из династије Ћинг, престао је да буде политички центар Кине 1912. године, када је последњи кинески цар Пу Ји абдицирао. Он је окружен бројним раскошним царским вртовима и храмовима, укључујући парк Џонгшан од 22 ha (54-acre), жртвени храм царских предака, Бејхај парк од 69 ha (171-acre) и парк Ђингшан од 23 ha (57-acre).[2]

Забрањени град је изграђен од 1406. до 1420. године и био је бивша кинеска царска палата и зимска резиденција цара Кине од династије Минг (од цара Јонгли) до краја династије Ћинг, између 1420. и 1924. године. Град је служио као дом кинеских царева и њихових домаћинстава и био је церемонијални и политички центар кинеске владе више од 500 година. Од 1925. године, Забрањени град је под надзором Музеја палате, чија је обимна збирка уметничких дела и артефаката изграђена на основу царских колекција династија Минг и Ћинг. Забрањени град је 1987. године проглашен за локалитет светске баштине.[3]

Комплекс се састоји од 980 зграда,[4] који обухватају 8.886 соба и покривају 720.000 квадратних метара (0,0720000 хектара)/178 акра.[5][6] Палата представља пример раскоши резиденција кинеског цара и традиционалне кинеске дворске архитектуре[3] и утицао је на културни и архитектонски развој у источној Азији и другде. Уврштен је на Унескову листу као највећа збирка очуваних древних дрвених конструкција на свету. Од 2012. године, Забрањени град је у просеку посетило 14 милиона посетилаца годишње, а примио је више од 19 милиона посетилаца у 2019. години.[7] У 2018, тржишна вредност Забрањеног града процењена је на 70 милијарди УСД, што га чини и највреднијом палатом на свету и највреднијим комадом некретнине било где у свету.[8]

Неки извори је описују као највећу палату на свету која још увек постоји,[9][10][11] али друге кинеске царске резиденције далеко је премашују по величини, наиме 6,1 km2 (610 ha) Џунгнанхај који се налази западно од Забрањеног града, Летња палата од 2,9 km2 (290 ha) у округу Хајдјен, Пекинг, и планинско одмаралиште Ченгде површине 5,6 km2 (560 ha) у Ченгдеу, провинција Хебеј.

Забрањени град у Пекингу једна је од највећих и најочуванијих древних дрвених грађевина на свету. Наведен је као прва група националних кључних културних реликвија 1961. године.[12]

Историја[уреди | уреди извор]

Забрањени град као што је приказано на слици династије Минг
Приказ Забрањеног града из немачког часописа Die Gartenlaube (1853)

Када је Хунг-вуов син Џу Ди постао цар Јонгли, он је преселио престоницу из Нанкинга у Пекинг, и изградња је почела 1406. године на оном што ће постати Забрањени град.[13]

Изградња је трајала 14 година и захтевала је више од милион радника.[14] Коришћени материјали укључују целе трупце драгоценог дрвета Phoebe zhennan () доступног у џунглама југозападне Кине, и велике блокове мермера из каменолома у близини Пекинга.[15] Подови великих хала били су поплочани „златним циглама“ (), специјално печеним циглама за поплочавање из Суџоуа.[14]

Од 1420. до 1644. године, Забрањени град је био седиште династије Минг. У априлу 1644. заузеле су га побуњеничке снаге предвођене Лијем Циченгом, који се прогласио за цара из династије Шуен.[16] Он је убрзо препобегао пред комбинованом војском бившег генерала Минга Ву Сангуија и манџурских снага, при чему је запалио делове Забрањеног града.[17]

До октобра, Манџурци су постигли превласт у северној Кини, а у Забрањеном граду је одржана церемонија проглашења младог цара Шуенџи за владара целе Кине под династијом Ћинг.[18] Владари Ћинга су променили имена на неким од главних грађевина, да би нагласили „хармонију“ уместо „превласти“,[19] они су плочице са именима учинили двојезичним (кинески и манџурски)[20] и увели су шаманистичке елементе у палату.[21]

Године 1860, током Другог опијумског рата, англо-француске снаге су преузеле контролу над Забрањеним градом и окупирале га до краја рата.[22] Године 1900. царица удовица Циси је побегла из Забрањеног града током Боксерске побуне, остављајући га да га окупирају снаге уговорних сила до следеће године.[22]

Након што је био дом 24 цара – 14 из династије Минг и 10 из династије Кинг – Забрањени град је престао да буде политички центар Кине 1912. абдикацијом Пу Јија, последњег цара Кине. Према споразуму са новом владом Републике Кине, Пу Ји је остао у Унутрашњем двору, док је Спољни суд био предат у јавну употребу,[23] све док није исељен након државног удара 1924. године.[24] Музеј палате је тада основан у Забрањеном граду 1925. године.[25] Године 1933, јапанска инвазија на Кину је приморала евакуацију националног блага из Забрањеног града.[26] Део колекције је враћен на крају Другог светског рата,[27] али је други део евакуисан на Тајван 1948. по наређењу Чанг Кај Шека, чији је Куоминтанг губио Кинески грађански рат. Ова релативно мала, али квалитетна збирка чувана је у складишту до 1965. године, када је поново постала јавна, као језгро Музеја Националне палате у Тајпеју.[28]

Након успостављања Народне Републике Кине 1949. године, Забрањеном граду је причињена извесна штета, јер је земља била захваћена револуционарним жаром.[29] Током Културне револуције, међутим, даље уништавање је спречено када је премијер Џоу Енлај послао војни батаљон да чува град.[30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ 故宫2017年接待观众逾1699万人次 创历史新纪录 (на језику: кинески). 31. 12. 2017. Приступљено 24. 3. 2018. 
  2. ^ „Symbolism in the Forbidden City: The Magnificent Design, Distinct Colors, and Lucky Numbers of China's Imperial Palace”. Association for Asian Studies (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-18. 
  3. ^ а б „UNESCO World Heritage List: Imperial Palaces of the Ming and Qing Dynasties in Beijing and Shenyang”. UNESCO. Приступљено 2007-05-04. 
  4. ^ 故宫到底有多少间房 [How many rooms in the Forbidden City] (на језику: кинески). Singtao Net. 2006-09-27. Архивирано из оригинала 18. 7. 2007. г. Приступљено 2007-07-05. 
  5. ^ Lu, Yongxiang (2014). A History of Chinese Science and Technology, Volume 3. New York: Springer. ISBN 978-3-662-44163-3. 
  6. ^ „Advisory Body Evaluation (1987)” (PDF). UNESCO. Приступљено 2016-02-25. 
  7. ^ „1900万！故宫年客流量创新高-新华网”. www.xinhuanet.com. Приступљено 2020-01-21. 
  8. ^ „How much the world's most valuable palaces are worth”. MSN.com. „Forbidden City, China – $69.66 billion+ (£54bn+). The crown jewel of Beijing, the Forbidden City was the residence of the Chinese emperors and the locus of government from 1420 to 1912. Now a museum, the complex was declared a UNESCO World Heritage Site in 1987.” 
  9. ^ Bhutoria, Sundeep (2019). China Diary. ISBN 9781529045284. 
  10. ^ Bushell, Stephen (2012). Chinese Art. стр. 41. ISBN 9781780429243. 
  11. ^ Bandarin, Francesco; van Oers, Ron (2012). The Historic Urban Landscape: Managing Heritage in an Urban Century. стр. 17. ISBN 9781119968092. 
  12. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Imperial Palaces of the Ming and Qing Dynasties in Beijing and Shenyang”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-01. 
  13. ^ p. 18, Yu, Zhuoyun (1984). Palaces of the Forbidden City. New York: Viking. ISBN 0-670-53721-7. 
  14. ^ а б p. 15, Yang, Xiagui (2003). The Invisible Palace. Li, Shaobai (photography); Chen, Huang (translation). Beijing: Foreign Language Press. ISBN 7-119-03432-4. 
  15. ^ China Central Television, The Palace Museum (2005). Gugong: "I. Building the Forbidden City" (Documentary). China: CCTV. 
  16. ^ p. 69, Yang (2003)
  17. ^ p. 3734, Wu, Han (1980). 朝鲜李朝实录中的中国史料 (Chinese historical material in the Annals of the Joseon Yi dynasty). Beijing: Zhonghua Book Company. CN / D829.312. 
  18. ^ Guo, Muoruo (1944-03-20). „甲申三百年祭 (Commemorating 300th anniversary of the Jia-Sheng Year)”. New China Daily (на језику: кинески). 
  19. ^ China Central Television, The Palace Museum (2005). Gugong: "II. Ridgeline of a Prosperous Age" (Documentary). China: CCTV. 
  20. ^ „故宫外朝宫殿为何无满文？ (Why is there no Manchu on the halls of the Outer Court?)”. People Net (на језику: кинески). 2006-06-16. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 2007-07-12. 
  21. ^ Zhou Suqin. „坤宁宫 (Palace of Earthly Tranquility)” (на језику: кинески). The Palace Museum. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 2007-07-12. 
  22. ^ а б China Central Television, The Palace Museum (2005). Gugong: "XI. Flight of the National Treasures" (Documentary). China: CCTV. 
  23. ^ p. 137, Yang (2003)
  24. ^ Yan, Chongnian (2004). „国民—战犯—公民 (National – War criminal – Citizen)”. 正说清朝十二帝 (True Stories of the Twelve Qing Emperors)Неопходна слободна регистрација (на језику: кинески). Beijing: Zhonghua Book Company. ISBN 7-101-04445-X. 
  25. ^ Cao Kun (2005-10-06). „故宫X档案: 开院门票 掏五毛钱可劲逛 (Forbidden City X-Files: Opening admission 50 cents)”. Beijing Legal Evening (на језику: кинески). People Net. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 2007-07-25. 
  26. ^ See map of the evacuation routes at: „National Palace Museum – Tradition & Continuity”. National Palace Museum. Архивирано из оригинала 20. 3. 2007. г. Приступљено 2007-05-01. 
  27. ^ „National Palace Museum – Tradition & Continuity”. National Palace Museum. Архивирано из оригинала 20. 3. 2007. г. Приступљено 2007-05-01. 
  28. ^ „三大院长南京说文物 (Three museum directors talk artefacts in Nanjing)”. Jiangnan Times (на језику: кинески). People Net. 2003-10-19. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 2007-07-05. 
  29. ^ Chen, Jie (2006-02-04). „故宫曾有多种可怕改造方案 (Several horrifying reconstruction proposals had been made for the Forbidden City)”. Yangcheng Evening News (на језику: кинески). Eastday. Архивирано из оригинала 27. 5. 2019. г. Приступљено 2007-05-01. 
  30. ^ Xie, Yinming; Qu, Wanlin (2006-11-07). „"文化大革命"中谁保护了故宫 (Who protected the Forbidden City in the Cultural Revolution?)”. CPC Documents (на језику: кинески). People Net. Архивирано из оригинала 2. 4. 2019. г. Приступљено 2007-07-25. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Забрањени град на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Забрањени_град&oldid=27682214”