Земља

Из Википедија

За остале употребе, погледајте Земља (вишезначна одредница).

Земља
Орбиталне карактеристике
Афел	152.097.701 km
Перихел	147.098.074 km
Орбита	924.375.700 km
Површина орбите	7,029 754 4 × 1016 км²
Ексцентрицитет	0,016 710 219
Физичке карактеристике
Елиптицитет	0,003 352 9
Радијус	6.372,797 km
Екваторијални радијус	6.378,137 km
Поларни радијус	6.356,752 km
Површина	510.065.600 km²
Површина копна	148.939.100 km² (29,2 %)
Водена површина	361.126.400 km² (70,8 %)
Запремина	1,083 207 3×1012 км³
Маса	5,9736×1024 кг
Густина	5.515,3 kg/m³
Карактеристике атмосфере
Притисак на површини	101,3 kPa (МСЛ)
Атмосферски састав	78,08% Н2 20,95% О2 0,93% Аргон 0,038% Угљен-диоксид Трагови водене паре (зависи од климе)

Земља је једна од осам планета у Сунчевом систему. Трећа је планета по удаљености од Сунца и највећа терестричка планета у Сунчевом систему. Планета Земља има један природни сателит, Месец. За сада је једина позната планета на којој има живота.

У геолошким наукама преовладава мишљење да је Земља стара око 4,6 милијарди година што је утврђено одређивањем времена полураспада урана и торијума. Време полураспада U²³⁸ је 4,51 x 10⁹ година, а Th²³² је 1,39 x 10¹⁰година.^[1]

Земља такође има магнетно поље које је заједно са атмосфером, штити од радијације, штетне по жива бића која насељавају планету. Атмосфера такође служи као штит за одбијање мањих метеора — пролазећи кроз атмосферу, они сагоре пре него што стигну до Земљине површине.

Земљин једини познати сателит, Месец, почео је да кружи око Земље пре 4,53 милијарди година. Данас, Земља се окрене око Сунца једном на сваких 366,26 кругова које направи око своје осе (што је једнако цифри од 365,26 соларних дана). Земљина оса се налази под углом од 23,5°^[2] чија је последица мењање годишњих доба на Земљиној површини.

Атмосферски услови су се значајно променили од како је настао живот, што ствара еколошку равнотежу која модификује услове на површини Земље. Око 71 % Земљине површине је покривено водом. Земља је једина планета Сунчевог система где вода може да опстане у течном стању. Осталих 29 % површине се састоји из континената и острва. Земљина спољна површина је издељена на неколико сегмената, тектонских плоча које постепено мигрирају током периода од много милиона година.

Земља такође реагује на спољни свет у одређеном степену. Њен релативно велики сателит, Месец, утиче на плиме и осеке, стабилизује промену нагиба Земљине осе, и такође постепено мења дужину ротационог периода Земље. Киша комета у раном периоду након настанка Земље је играла велику улогу у настанку океана. Касније, судари са астероидима су проузроковали знатне промене на површини Земље. Верује се да су периодичне промене у орбити планете довеле до појаве ледених доба током којих је знатан део Земљине површине био покривен ледом.

Садржај 1 Историја 2 Структура и састав Земље 2.1 Облик 2.2 Хемијски састав Земље 2.3 Атмосфера 2.3.1 Клима 2.4 Биосфера 2.5 Хидросфера 2.6 Унутрашња грађа Земље 2.6.1 Кора 2.6.1.1 Хемијски састав земљине коре 2.6.1.2 Петролошки састав земљине коре 2.6.2 Земљин омотач (мантл) 2.6.3 Језгро 2.7 Тектонске плоче 3 Земљина површина 4 Орбита и ротација 5 Магнетно поље 6 Гравитација 7 Природни ресурси и коришћење земљишта 8 Природне катастрофе 9 Референце 10 Спољашње везе

[уреди] Историја

Научници су успели да реконструишу детаљне информације о прошлости планете. Земља и друге планете Сунчевог система су се формирале пре 4,6 милијарди година ^[1] од соларне небуле, масе прашине и гаса облика диска који су заостали након формирања Сунца. Земља је првобитно била растопљена маса, да би се потом формирао спољни омотач планете Земље (Земљина кора) услед хлађења. Истовремено са формирањем коре почела се акумулирати вода у атмосфери. Месец је настао убрзо након тога, вероватно као резултат судара објекта величине Марса са масом величине 10 % масе Земље ^[3], познат као Теја.^[4] Нешто од масе се спојило са масом Земље а део је избачен у свемир, али довољно да би се формирао Месец.

Гасне и вулканске активности су произвеле првобитну атмосферу. Кондензовањем водене паре, уз лед који су донеле комете, настали су океани^[5]. Верује се да је високоенергетска хемијска реакција произвела самоудвајајуће молекуле пре око 4 милијарде година, и пола милијарде година касније, настали су први облици живота на Земљи^[6]

Развој фотосинтезе је омогућио животним формама да дирекно користе сунчеву енергију. Кисеоник који је настао у том процесу и који се акумулирао у атмосфери претворио се у озонски омотач у горњој атмосфери. Инкорпорација мањих ћелија у веће допринела је развоју комплексних ћелија које се зову еукариоте. Озонски омотач је абсорбовао штетне ултравиолетне зраке, што је омогућило даљи развој живих организама на Земљи^[7].

Земљина површина је стално мењала облик током стотина милиона година, континенти су се формирали и нестајали, мигрирали и повремено се спајали и формирали суперконтинент. Пре око 750 милиона година, најстарији познати суперконтинент, Родина, почео је да се дели на континенте, који су се опет пре око 600-540 милиона година прекомбиновани спојили у други, суперконтинент Панотију, да би коначно формирали Пангеу, која се распала пре око 180 милиона година^[8].

Почев од шездесетих година 20. века, претпоставља се да је постојала одређена ледничка активност између 750 и 580 милиона година, што је довело до прекривања Земљине површине слојем леда. Ова хипотеза се назвала "Снежна Земља" и веома је важна јер је претходила Камбријумској експлозији која је условила настанак вишећелијских организама^[9].

Након Камбријумске експлозије (наглог процвата живота током камбријума), било је пет масовних уништења^[10]. Последње уништење се десило пре 65 милиона година, када је метеорит ударио о Земљу и тиме изазвао нестанак диносауруса и других великих рептила, иако су неке мале животиње, као на пример, сисари, преживеле. Током протеклих 65 милиона година, сисари су се размножили и настале су многобројне врсте, а пре неколико милиона година, афрички мајмун је успео да стане на две ноге^[11]. Ово је омогућило коришћење оруђа и поспешило је развој комуникације која је утицала на стимулацију развоја већег мозга. Развитак пољопривреде а касније и цивилизације, омогућио је људима да утичу на Земљу у веома кратком периоду на начин на који није утицала ни један други облик живота^[12], утичући и на саму природу и на број и количину других животних форми.

[уреди] Структура и састав Земље

Земља је пета планета по величини у Сунчевом систему. За разлику од неких других планета, Земља није гасовити џин, каква је на пример планета Јупитер, већ је терестричка планета, односно планета која има чврсту површину. Термин терестрички потиче од грчке речи terra што значи земља. У сунчевом систему ако Земљу упоредимо са остале три терестричке планете, Меркуром, Венером и Марсом, она је највећа, са највећом густином, највећом силом гравитације и најјачим магнетним пољем. Генерално, Земља се састоји од атмосфере, биосфере, хидросфере и њене унутрашње грађе испод површине.

[уреди] Облик

Облик Земље је веома сличан облику спљоштеног сфероида. Ипак ово геометријско тело, које се до скора користило при интерпретацији не одговара у потпуности облику Земље, и њега је у научним круговима заменио нови приближнији облик - геоид. Маса Земље је приближно 5,98 × 10²⁴ кг.^[13]

Ротација Земље ствара екваторијална испупчења, тако да је екваторијални промер за 43 km ваћи од промера између полова^[14]. Највеће локалне девијације на стеновитој Земљиној површини су Монт Еверест (8.848 метара надморске висине), и Маријана Тренч (10.911 испод површине мора). Стога, у поређењу са савршеним елипсоидом, Земља има толеранцију од 1:584 или 0,17 %, што је за 0,22 % мање од толеранције дозвољене у једној лопти за билијар^[15]. Због испупчења, најудаљенија тачка од центра земље је у ствари планина Чимборазо у Еквадору^[16]

[уреди] Хемијски састав Земље

Земља, по хемијском саставу, је највећим делом сачињена од гвожђа (32,1 %), кисеоника (30,1 %), силицијума (15,1 %), магнезијума (13,9 %), сумпора (2,9 %), никла (1,8 %), калцијума (1,5 %) и алуминијума (1,4 %); са преосталих 1,2 % који чине количине осталих елемената у траговима. Пре сеграгације маса, верује се да су кору примарно чинили гвожђе (88,8 %), са мањим количинама никла (5,8 %), сумпора (4,5 %), а мање од 1 % чинили су остали хемијски елементи који су се јављали у траговима.^[17]

[уреди] Атмосфера

За више информација погледајте Земљина атмосфера.

Земљина атмосфера има вишеструку улогу. Она штити Земљу од мањих метеора тако што узрокује њихово потпуно сагоревање пре него што стигну до њене површине. Азот и кисеоник у атмосфери, удружени са Земљиним магнетним пољем, штите површину од радијације која би била погубна за живот. Земљина атмосфера нема тачно одређену границу, јер полако постаје све ређа и блеђа према свемиру.

Чини је више слојева, а протеже се више стотина километара изнад површине. Састављена је од 78% азота, 21% кисеоника, 0,93 % аргона, 0,03% угљен-диоксида, нешто водене паре и других гасова.^[18]

Слојеви атмосфере:

• тропосфера (до висине од око 12 km мнв) је најнижи и најгушћи део атмосфере у којем се догађају све временске појаве. У овом слоју температура опада с висином. Садржи велике количине водене паре.

• стратосфера (до око 50 km мнв) садржи озон који нас штити од штетног зрачења из свемира. Температура је у нижим слојевима стратосфере стална, а у вишим слојевима расте. Ветрови који дувају у стратосфери достижу брзине од неколико стотина км/ч.

• мезосфера (до око 85 km мнв) је слој у ком долази до наглог пада температуре.

• јоносфера или термосфера (до око 500 km мнв) садржи јоне, наелектрисане честице. У овом слоју се под утицајем сунчевог ветра ствара поларна светлост. Температура расте, све до висине 400 km.

• егзосфера је прелазно подручје према вакууму. Ово је слој с врло разређеним гасом, простире се изнад 500 km висине.

Прелазна подручја између слојева атмосфере су тропопауза, стратопауза и мезопауза.

[уреди] Клима

Најнижи слој атмосфере је тропосфера. Енергија Сунца загрева овај слој и Земљину површину изазивајући експанзију (ширење) ваздуха. Овај мање густи ваздух се потом подиже, и замењује са хладнијим, веће густине. Као резултат јавља се атмосферска циркулација (струјање) која омогућава климу и временске прилике редистрибуцијом топлоте.

Основни атмосферски циркулациони опсези се састоје од ветрова у екваторијалном појасу испод 30° географске ширине западно између 30° и 60° географске ширине. Ипак, океанске струје су такође значајни фактори у одређивању климе, нарочито термохалинска струја која дистрибуира топлу енергију екваторијалних океана ка поларним регионима.

Водена пара која се генерише преко површинске евапорације (испаравање) транспортује се кружним путањама у атмосферу. Када атмосферски услови дозволе подизање топлог, влажног ваздуха, ова се вода кондензује и враћа на површину путем падавина. Већина воде се потом транспортује на ниже висине путем речних система, све до океана или језера. Овај водени циклус је механизам од виталног значаја за опстанак живота на копну, и представља примарни фактор у процесима ерозије површине током дугих геолошких периода. Количина падавина варира зависно од подручја од неколико метара воде за годину дана до мање од милиметра за годину дана. Атмосферска циркулација, тополошки облици и разлике температуре директно утичу на количину просечних падавина у неком региону.

[уреди] Биосфера

За више информација погледајте Биосфера.

Колико је до сада познато, Земља је једино место на којем постоји живот. Животни облици чине биосферу планете. Сматра се да је развој биосфере на Земљи започео пре отприлике 3,5 милијарди година. Животне заједнице (биоми) настањују готово целу површину Земље, од малобројних на арктичким и антарктичким подручјима, до најбројнијих биодиверзитета у подручју око екватора.

Функционисање биосфере огледа се у узајамној повезаности њених различитих екосистема на принципима кружења материје и једносмерном протицању енергије у глобалним размерама. Основне елементе (C, О, Х, Н и др.) организми уграђују у органска једињења у свом телу. Органска материја пролази кроз ланце исхране и на крају се разлаже и минерализује. Тако се основни елементи враћају у спољашњу средину, одакле поново могу да се искористе. Овај пут основних елемената представља биогеохемијске циклусе материје на Земљи, који се могу утврдити за сваки елемент посебно.

[уреди] Хидросфера

За више информација погледајте Хидросфера.

Земља је једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. Вода покрива 71 % Земљине површине. Највећи део водених површина су морске (97 %), а мањи део чини слатка вода (3 %). Текућа вода постоји на површини Земље захваљујући споју одговарајућих погодних услова: орбите око Сунца, вулканизма, гравитације, ефекта стаклене баште, магнетног поља и атмосфере богате кисеоником.

Земљина орбита налази се изван подручја у којем је довољно топло да би се одржала текућа вода. Без малог ефекта стакленика који задржава топлоту у атмосфери, вода на Земљи би се заледила. Палеонтолошки налази упућују на раздобље у Земљиној историји у којем је привремено нестао ефекат стакленика, а површина се смрзнула током 10 до 100 милиона година.

На планетама попут Венере водена пара се под утицајем ултраљубичастог зрачења разлаже на водоник и кисеоник, водоник се јонизује и (деловањем сунчевог ветра) одлази из спољних слојева атмосфере. Ослобођени кисеоник се веже у минералне спојеве на површини. Овај процес је спор, али се сматра да је главни разлог због кога на Венери нема воде. На Земљи озонски омотач упија већину ултраљубичастог зрачења у вишим слојевима атмосфере и смањује описани процес. Осим тога, магнетосфера штити јоносферу од штетног утицаја сунчевог ветра.

Вулкански процеси стално избацују водену пару из унутрашњости. Процењено је да минерали у Земљином омотачу садрже 10 пута више воде него што је има у океанима, иако већина ње никада неће бити ослобођена.

[уреди] Унутрашња грађа Земље

За више информација погледајте Грађа Земље.

Слично као и код других терестричких планета, унутрашњост Земље је подељена у више слојева:

• спољашња крута кора
  • континентална
  • океанска
• Земљин омотач (мантл или плашт)
  • горњи део омотача
  • доњи део омотача
• језгро
  • спољашње језгро
  • унутрашње језгро (барисфера)

Горњи омотач заједно са кором назива се литосфера.

[уреди] Кора

За више информација погледајте Земљина кора.

Кора је спољашњи слој Земље, дубине 5 до 35 km. Састављена је од континенталне и океанске коре. На граници коре и омотача налази се Мохо-слој, познат и као Мохоровичићев дисконтинуитет. Материјал из унутрашњости стално излази на површину кроз вулканске отворе и пукотине на океанском дну. Већина Земљине површине је млађа од 100 милиона година, док су најстарији делови коре стари 4,4 милијарде година.

[уреди] Хемијски састав земљине коре

Земљина кора је по хемијском саставу сачињена највећим делом од следећих елемената:

Хемијски састав Земљине коре
кисеоник				47%
силицијум				28%
алуминијум				8%
гвожђе				4,5%
калцијум				3,5%
натријум				2,5%
калијум				2,5%
магнезијум				2,2%

[уреди] Петролошки састав земљине коре

За више информација погледајте Стене.

Земљина кора је претежно сачињена од лако топљивих стена, мале густине; Континентална кора је претежно садржи гранит док је океанска кора углавном сачињена од базалта и габра.

• Магматске стене су најраспрострањеније и стене на Земљи. Настају очвршћавањем под притиском растопљене масе — магме, различитог хемијског састава, при њеном продору из омотача језгра кроз Земљину кору. Магматске стене могу настати у дубинама Земљине коре, али и на самој површини Земље. Имају велику тврдоћу.
• Седиментне стене настају непосредно на површини Земље таложењем и збијањем остатака живог света (кречњак, креда, камени угаљ) и честица других распаднутих стена (глина, пешчар). Седиментним стенама је својствена слојевитост.
• Метаморфне стене настају од магматских и седиментних стена, под утицајем високих температура и притисака у унутрашњости Земље. На пример, мермер је настао метаморфозом кречњака.

[уреди] Земљин омотач (мантл)

Испод коре, до дубине 2900 km налази се омотач. Састоји се од слојева богатих гвожђем и магнезијумом, односно од стена веће густине него што су стене које већим делом граде кору. С дубином расте и притисак.

Горњи омотач, који се налази између астеносфере и Земљине коре састоји се од ултрабазичних стена — перидотита и еклогита. Астеносфера је пластична и дебела неколико стотина километара а карактеристична је по термодинамичким процесима који се одвијају у њој - тзв. конвекцијска струјања материјала мантла.

Доњи омотач је дебљине око 1900 km а геофизичким мерењима утврђене разлике у брзини простирања сеизмичких таласа указују на његову хетерогеност, односно да има разноврстан материјални састав.

[уреди] Језгро

Како је просечна густина Земље 5515 kg/m³, а густина материјала на површини само око 3000 kg/m³, очигледно се гушћи материјал мора налазити у језгру. У време настајања Земље, пре 4,5 милијарди година Земља је већином била растопљена. У процесу који називамо диференцијација тежи елементи су потонули према средишту, а лакши су се скупили уз површину. Зато је језгро састављено углавном од гвожђа (80 %), никла и силицијума.

Језгро делимо на два дела, унутрашње круто језгро полупречника око 1.250 km и спољашње (сматра се да је течно) језгро које се пружа до полупречника од 3.500 km. Сматра се да је унутрашње језгро у кристалном облику, а спољашње састављено од течног гвожђа и никла. Такође, сматра се да струјање овог растопљеног метала (и мешање које настаје због Земљине ротације) ствара земљино магнетно поље. О унутрашњости Земље много се сазнало проучавањем кретања сеизмичких таласа зашта је заслужна геофизика.

[уреди] Тектонске плоче

За више информација погледајте Тектонске плоче.

По теорији тектонике плоча, која је тренутно призната од готово свих научника који се баве изучавањем ове материје, омотач најближи површини Земље се састоји од два слоја: литосфере, укључујући и кору, и очврснути највиши део Земљиног омотача. Испод литосфере се налази астеносфера, која која представља унутрашњи део мантла. Астеносфера се понаша као суперзагрејана и екстремно вискозна течност.^[19]

Литосфера у суштини плута по астеносфери и разломљена је на тектонске плоче. Постоје две врсте плоча: океанске (нпр. Пацифичка плоча) и континенталне плоче. Ове плоче су сегменти који се крећу релативно једна у односу на другу и при томе могу формирати неку од следећих граница тектонских плоча: конвергентну, дивергентну и трансформну.^[20]

Највеће тектонске (геотектонске) плоче су:^[21]

Име плоче	Подручје		Покрива
	106 км²	106 ми²
Афричка плоча	61.3	23,7	Африка
Антарктичка плоча	60.9	23,5	Антарктик
Аустралијска плоча	47.2	18,2	Аустралија
Евроазијска плоча	67.8	26,2	Азија и Европа
Северноамеричка плоча	75.9	29,3	Северна Америка и североисточни Сибир
Јужноамеричка плоча	43.6	16,8	Јужна Америка
Пацифичка плоча	103.3	39,9	Пацифик

[уреди] Земљина површина

Облици земљине површине варирају, разликују се, од места до места. Око 70,8 % земљине површине налази се под водом, укључујући и већи део континенталног шелфа. Подводна површина има различите облике, планинске, укључујући и глобални ширећи средњеокеански гребенски систем, као и подморске вулкане, океанске ровове, подморске кањоне, океанске платое и абисалне равни. Преосталих 29,2 % земљине површине који нису покривени водом чине планине, пустиње, равнице, платои, и други геоморфолошки облици.

Површина планете је од настанка Земље током геолошког времена до данашњих дана у процесу сталног преобликовања и то под утицајем тектонских покрета и ерозије. Облици рељефа настали и мењани утицајем тектонике плоча стално су изложени утицају временских прилика и то падавинама, температурним променама, и хемијским утицајима. Глацијација, ерозија обала (маринска ерозија), настанак коралних гребена и удари великих метеора^[22] такође утичу на промену рељефа.

[уреди] Орбита и ротација

Слично Марсу, релативно мерено у односу на звезде, Земљи је потребно у просеку 23 часа, 56 минута и 4.091 секунди за ротацију око осе (ротациони период или звездани дан) која спаја северни и јужни пол.

Земља изврши једну револуцију, или један обилазак орбитом око Сунца за 365.2564 главних звезданих дана а на просечној удаљености од око 150 милиона километара (93.2 милиона миља)од Сунца. Смер револуције Земље око Сунца је супротан смеру казаљке на сату гледано од севера на доле, односно, смер кретања Земље око Сунца одговара смеру ротације Сунца око своје осе.

Померај од 23.5°, који се још назива инклинација, Земљине осе узрокује веће загревање и дуже трајање дана на једној или другој хемисфери током године што изазива цикличне смене годишњих доба.

Теорија Милутина Миланковића, Миланковићеви циклуси, показала је и значајније утицаје љуљања Земљине осе, тачније утицаја промене положаја осе ротације на климу. Својим прорачунима он је утврдио међусобну повезаност прецесије, односно револуцију Земљине осе ротације и појаву ледених доба.

[уреди] Магнетно поље

Земљино магнетно поље се може представити као магнетни дипол, са два магнетна пола. Јужни магнетни пол се налази на 73° северне географске ширине и 100° западне географске дужине, на острву Принца од Велса, док се северни магнетни пол налази на 70° јужне географске ширине и 148° источне географске дужине, на Антарктику - јужно од Новог Зеланда. Оса магнетних полова је нагнута у односу на осу географских полова за око 11°.

По динамо теорији, геомагнетно поље је генерисано унутар истопљеног језгра где топлота ствара конвекцијска кретања магнетних материјала који генеришу електричну струју. Конвекцијска кретања у језгру су хаотичне природе, и периодично се јавља промена смера кретања. Ово узрокује промену поларитета магнетног поља.

Земљино магнетно поље делује и на околни простор. Велики регион облика сузе назван магнетосфера настао је интеракцијом Земљиног поља и соларних ветрова. На растојању од око 65,000 km (40,000 миља) споља према Сунцу, притисак соларног ветра је балансиран захваљујући геомагнетном пољу. У питању је препрека соларном ветру, и току честица под набојем, или плазми, који се лучно савијају око Земље. Поларна светлост настаје интеракцијом соларног ветра и магнетосфере.

Теоретски гледано, током периода промене поларитета магнетног поља, што се дешавало више пута током земљине историје, у времену од престанка дејства једног до почетка дејства другог магнетног поља Земља није имала магнетно поље. Уколико би то било тачно Земља је у том времену била незаштићена од утицаја соларних ветрова, и наелектрисаних честица, које би иначе биле скренуте или сагорене, а које су тада могле допрети до површине Земље. Ово је могло изазвати, услед појаве радијације, мутацију живог света, појаву стерилитета и изумирање појединих врста. Ова теорија није доказана али указује на значај Земљиног магнетног поља као природног штита од спољашњих утицаја.^[23]

[уреди] Гравитација

Земљино гравитационо поље узрокује да тело које се нађе слободно у ваздуху почиње да се креће равномерно убрзано ка центру земље. Убрзање које се саопштава овом телу назива се гравитационо убрзање. Утврђено је геофизичким мерењима да гравитационо поље није исто на различитим местима на Земљиној површини. Разлика гравитационог убрзања која се јавља при мерењу на различитим местима на Земљи јавља се из три разлога:

• Зависи од надморске висине (алтитуде) - убрзање је обрнуто пропорционално квадрату растојања од центра Земље до места мерења;
• Земља није облика лопте - Земља је неправилног облика са спљоштеним делом на половима где је и гравитационо поље највеће;
• Земља ротира - при ротацији Земље јавља се центрифугална сила која је на екватору највећа те је и гравитациона сила ту најмања.

Иако је центрифугална сила која се јавља на екватору највећег интензитета она је и даље око 300 пута мања од силе привлачења.

Гравитационо убрзање може бити израчунато на следећи начин:

г=9,780318 [m/s²] × (1 + 5,3024×10^–3 × син²(Л) + 5,9×10^–6 × син²(2×L) – 3,15×10^–7 × х)

где је :

• L=географска ширина
• х=висина у метрима

У висини нивоа мора, х=0 м :

• на екватору(L=0°) : г=9,7803 m/s²
• за географску ширину (Л=45°) : г=9,8063 m/s²
• на половима (Л=90°) : г=9,8322 m/s²

Гравитациона сила задржава Месец (природни сателит) у орбити око Земље. Повратно Месец утиче на живот на Земљи утичући на појаве плиме и осеке.

[уреди] Природни ресурси и коришћење земљишта

На Земљи постоје ресурси који се експлоатишу од стране људи за различите намене. Неки од њих су необновљиви ресурси, као што су фосилна горива, која је немогуће обновити јер се она стварају током дугог геолошког времена од остатака биљака и животиња.

Велика лежишта фосилних горива се налазе у Земљиној кори, а састоје се од угља, петролеја, природног гаса и метана. Ова лежишта користе људи, за производњу енергије и као сировину у хемијској производњи. Минерална рудна тела су такође настала у Земљиној кори током процеса генезе руде, која је резултирала од ерозије и тектонике плоча.^[24] Ова рудна тела чине места са највећом концентрацијом многих метала и других корисних хемијских елемената.

Земљина биосфера производи многе корисне биолошке продукте за људе, укључујући (а не само њих) храну, дрво, лекове, кисеоник, и рециклажу (прераду) многих органских отпада. Копнени екосистеми зависе од површинског тла и свеже воде, а океански екосистеми зависе од растворених хранљивих материја који су доспели у њих спирањем са копна.^[25] Људи такође живе на копну користећи грађевинске материјале за изградњу склоништа. Подаци из 1993, показују употребу земљишта од стране људи:

Употреба земљишта	Перцентаге
Обрадива земља	13.13%[26]
Стални усеви	4.71%[27]
Стални пашњаци	26%
Шуме и прашуме	32%
Урбана подручја	1.5%
Остало	30%

Процењена количина земљишта које се наводњава 1993. била је 2,481,250 км².^[28]

[уреди] Природне катастрофе

За више информација погледајте Природне катастрофе.

Велика подручја су подложна изразито лошим временским условима као што су тропски циклони, урагани, или тајфуни који управљају животима у тим областима. Многа подручја су подложна честим земљотресима, клизиштима, цунамијима, вулканским ерупцијама, торнадима, вртложењу, снежним бурама, поплавама, сушама, и другим несрећама и катастрофама.

Многа ограничена подручја представљају загађена подручја затрованог ваздуха и воде, са киселим кишама и токсичним материјама, недостатком вегетације, губитком дивљих животиња, изумрлим врстама, деградираним тлом, испошћеном земљом, ерозијом, и најездом штеточина. Људске активности утичу и на дугорочну промену климе и то највише индустријском емисијом угљендиоксида. Очекиване промене услед овога су ширење озонске рупе, отапање ледника на Арктику, веће варијације температура, значајне промене климатских услова и глобални пораст нивоа мора.^[29]

[уреди] Референце

[