Икарус Курир
 Икарус Курир са Lycoming мотором | |
| Опште | |
|---|---|
| Димензије | |
| Маса | |
| Погон | |
| Перформансе | |
| Почетак производње | 1956. |
| Дужина | 9,5 |
| Размах крила | 14,4 |
| Висина | 2,48 |
| Површина крила | 27 |
| Празан | 980 |
| Нормална полетна | 1.464 |
| Макс. маса при узлетању | 1.464 kg |
| Клипно-елисни мотор | 1 x DM-6R / 1x Lycoming O-435-1 |
| Снага | 116 / 132 kW |
| Макс. брзина на Hопт | 147 km/h |
| Макс. брзина на H=0 | 180 km/h |
| Долет | 697 km |
| Плафон лета | 3.960 m |
| Брзина пењања | 216 m/min |
Икарус Курир је југословенски ваздухоплов развијен средином 1950их година за потребе ЈРВ и аеро-клубова[1][2].
Дизајн и развој[уреди | уреди извор]
Развој Курира започиње средином 50их година 20. века како би се заменили дотадашњи авиони типа Рода. Развијан је од стране дизајнерског тима Бориса Цијана а израђиван је у погонима Икаруса од 1958. — 1961. Основна намена Курира била је одржавање везе, превоз рањеника те вуча летелица; но касније се изразито често користио у аеро-клубовима те су из нега изведени бројни падобрански скокови. По изгледу, Курир је висококрилац с не увлачећим (фиксним) стајним трапом. Покреће га један Lycoming клипни мотор. Унутар кабине има три седишта, за пилота и два путника. Ваздухоплов је израђен од металне конструкције и платна.
20. септембра 1958. на Дунаву је тестирана и хидро-верзија Курира који је имао пловке уместо точкова но због недостатка средстава ова верзија никада није заживела. Исте године је започета и испорука ваздухоплова ваздухопловству. Након реорганизације ЈРВ 1961. све ескадриле за везу су биле опремљене овим ваздухопловом.
Технички опис[уреди | уреди извор]
Авион Курир је једномоторни, лаки, вишенаменски, троседи, једнокрилни авион мешовите конструкције.
Труп: Структура трупа је решеткаста конструкција од заварених танкозидих челичних цеви, предњи део трупа тј. мотор је обложени дуралуминијумским лимом, остали део трупа и репне површине су покривене платном. Кабина са три седишта у тандем распореду (једно иза другог) и бочним вратима, имала је велике прозоре и ветробран од плексигласа што је обезбеђивало добру прегледност из кабине. Кров кабине је такође био застакљен. Испод врата је постављен степеник у виду узенгије за лакши улазак посаде и путника у авион.
Погонска група: Овај авион је опреман са три врсте мотора. Најзаступљенији је био клипни мотор DM-6R 116 kW који се производио у фабрици "Двадесет први мај" из Раковице по лиценца Walter Minor, са двокраком елисом Змај-66, са променљивим кораком. Од 1971. године у недостатку ових мотора уграђивали су се мотори Lycoming O-435-1 132 kW са елисом T-1 фиксног корака. Хидроверзија авиона "Курир" је била опремљена клипним мотором Lycoming G-435-C2B снаге 260 kW.
Крило је било самоносеће правоугаоног облика са заобљеним крајевима. Носећа конструкција крила је била метална са две рамењаче а облога од импрегнираног платна. Хидроверзија "Курира" у односу на обичан имала је подупрто крило једном упорницом која се ослањала на труп авиона. Крила су била опремљена закрилцима и еленорима којима се управљало помоћу сајли које су биле провучене кроз конструкцију крила. Репне површине су биле као и крило, металне конструкције пресвучене импрегнираним платном. Вертикални и хоризонтални стабилизатори су са горње стране повезани крутим упорницама.
Стајни трап је фиксни (неувлачећи) класичан са две предње независне ноге везане за труп авиона и трећи точак се налази испод репа авиона. Носећа виљушка је везана за доњи део трупа а вертикални стуб (носач) је везан за горњи део трупа, у њему се налазни уљни амортизер. Точкови стајног трапа су опремљени хидрауличним кочницама и нископритисним (балон) гумама. Репни точак је управљив.
Опрема: Испод трупа авиона се налази један подвесни носач за који се може прикачити авио бомба тежине 50 kg, у основи овај носач је намењен за светлеће бомбе, контејнере за летке или материјал. Авион је био опремљен IFR инструментацијом, радио компасом и бравом за вучу једрилица.
Варијанте[уреди | уреди извор]
- Курир DM-6R - стандардни модел авиона Курир са мотором "Двадесет први мај" DM-6R лиценца Walter Minor, снага мотора 116 kW.
- Курир L - модел авиона Курир са Lycoming O-435-1 мотором снаге 132 kW .
- Курир H - хидроавион Курир са Lycoming G-435-C2B мотором снаге 260 kW .
Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]
Авион Икарус "Курир" се производио се у земунској фабрици Икарус од 1955. до 1962. године. Укупно је произведено 166 примерака овог авиона[3]. За потребе југословенског РВ и ПВО као замена за дотрајале авиона Fi 156 "Рода" произведено је 146 класичних авиона и 1 хидроавион[4]. Остали авиони су направљени за Ваздухопловни савез Југославије и били су распоређени по аероклубовима.
У наоружању РВ и ПВО, "Курир" је служио од 1955. до 1972. године. Сукцесивно се овај авион додељивао и Аеро клубовима Ваздухопловног савеза Југославије (ВСЈ) где се користио за вучу једрилица тренажу пилота и бацање падобранаца. Укупно је 118 авиона "Курир" и "Курир-Л" цивилно регистрован тј. коришћен у ВСЈ. За потребе ВСЈ, ВТРЗ "Јастреб" је модификовао 18 "Курира" када су истекли ресурси моторима DM-6R у "Курир-Л" заменивши моторе моторима Lycoming O-435-1.
Сачувани примерци[уреди | уреди извор]
_Kurir.jpg)
Три примерка авиона Икарус Курир се чувају као музејски примерци, два се чувају у депоу Музеја ваздухопловства у Београду на аеродрому "Никола Тесла", један "Курир" је са DM-6R (Walter) а други са Lycoming мотором, нажалост ни један од ових авиона се не налази у изложбеној поставци. Трећи Курир се чува у музеју Auto & Technik Museum, Sinsheim, у Немачкој. Обојен је и са ознакама као авион Рода за време Другог светског рата.
Неки од ових авиона се још чувају по Аеро клубовима у земљама каје су настале распадом Југославије.
Види још[уреди | уреди извор]
- Списак авиона произведених у Икарусу од 1946 до 1961.
- Борис Цијан
- Валтер Минор
- КБ 11А Фазан
- Fi 156 Рода
- Де Хевиланд DH.80A Puss Moth
- Рогожарски RWD-13
- Бикер Bü 181 Бестман
- Утва 56/60
- Spisak hidroaviona, letećih čamaca i amfibija
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 12. 2019. г. Приступљено 12. 11. 2020.
- ^ Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола.
- ^ Жутић, Н.; Бошковић, Л. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (Монографија 75 година Икаруса). Београд: Икарбус.
- ^ Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6.
Литература[уреди | уреди извор]
- Команда РВ и ПВО,Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
- Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6.
- Жутић, Н.; Бошковић, Л. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (Монографија 75 година Икаруса). Београд: Икарбус.
- Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола.
- Лекић, Миле (2007). Конструкција лаких авиона. Нови Сад: Лем Аеропром. ISBN 978-86-909363-2-8.
- Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
- Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068.
