Иконостас

С Википедије, слободне енциклопедије
Иконостас у храму Светог Саве у Београду

Иконостас (грч. εικονοστάσιο - иконо стазио - место за иконе) или олтарска преграда, одваја олтарски простор од наоса цркве. Основни елементи иконостаса су царска врата (двери) и иконе. Данас постоји само у православним црквама.

Обично се прави од дрвета, али може бити и од других материјала, као што су камен или мермера, а у новије доба чак и од инокса, као што је црква на Руднику). По правилу, на иконостасу постоје укупно троје врата, од toга се одступа у случају мањих цркaва. Број икона на иконостасу зависи од његове величине, a уграђују se по одређеним црквеним канонима.[1]

Иконостас се поставља у црквама не само ради украса, већ ради буђења побожности код верних. На иконостасу је представљен троструки позив Исуса Христа, приказана је историја Старог и Новог завета. Иконостас је, такорећи, отворена књига из које сваки човек може упознати најглавније догађаје и учење хришћанске вере.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Преграде сличне хришћанским су се користиле у грађевинама јавног, религијског и профаног карактера, у средини у којој се развило хришћанство. Преграде су постојале у судницама, на хиподромима, у храмовима, на местима где се појављивао цар пред народом. Те преграде су биле до висине струка, нису смањивале видљивост, већ су указивале народу на простор у који није требало да улази, а давао на значају онима који су били ограђени.[3]

Прве олтарске преграде, у ранохришћанским храмовима су биле ниске.[4] Облик и висина првобитних преграда су били различити. У неким случајевима то су били ниски зидићи, до висине човечјих груди, с вратима у облику решетака, са архитравом или без њега. Правиле су се од метала дрвета и камена и постојале су како на Истоку, тако и на Западу.[5]

Дрвене олтарске преграде су познате само на основу литерарних описа и ликовних представа на фресакама, мозаицима или са минијатура, као и са археолошких налазишта. Познато је да су у 3. веку, олтарске преграде имале решеткасте ограде од дрвета, које су с једне стране ограђивале Часну трпезу, а са друге посебан простор за епископа и презвитере.[6]

Познато је да су крајем 4. века олтарске ограде биле камене. Најчешће су прављене као посебне конструкције, одвојене од архитектонске грађевине. Постојао је само један улаз у олтарски простор, који се налазио у аксијалној оси базилике. Правили су се од стилобата, са малим каменим стубовима, украшеним с чеоне стране, као и парапетним плочама или транзенама између. На парапетним плочама обично су се клесала хришћанска знамења, најчешће крст или Христов монограм, а ређе вегетабилни мотиви. Испред улаза у олтарски простор се често налазио продужетак према средишњем делу наоса. У ширим продужецима (лат. schola cantorum - школа певања) су стајали певачи, за време одређених литургијских обреда.[4] Уз олтарски простор нису постојале пастрофије, а ђаконин и протезис су грађени уз бокове припрате.[7]

Временом, како би се олтарски простор одвојио од погледа верника, у 5. веку су уведене високе олтарске преграде, са горњом гредом епистилионом. Високе олтарске преграде су постале уобичајене у наредном веку и задржале су се током читавог средњег века. Најрепрезентативнија висока олтарска преграда се налазила у Светој Софији, чији су стубови били оплаћени чистим сребром.[7] Међутим, све до појаве цара Јустинијана, није постојао устаљен иконографски програм.[8]

Прерастање олтарске преграде у иконостас је започео веома рано. На архитраву је од самог почетка обично стајао крст. У време Јустинијана, у 6. веку, по угледу на Константина, у Светој Софији су на архитраву у рељефу постављени Христ, Мајка Божја, анђели, апостоли и пророци.[9] Нажалост, ни једна икона предиконоборачког периода за коју се извесно зна да је била постављена на олтарској прегради није сачувана.[10]

У периоду иконоборства, на целом простору Византије је дошло до извесног застоја у развоју уметничких представа на олтарским преградама. Противници поштовања икона или скулптуралних представа нису дозвољавали стављање било какавих ликовних представа на иконостасе. Иконе и скулптутре су сматрали сатанским чином материјализације светих ликова и почели су да уништавају иконе и фреске по зидовима цркава. Ипак, архитектонска конструкција и концепција олтарске преграде у периоду иконоборства није мењана, већ је само извршена извесна редукција икона на њој.[8]

Подстакнут иконоборачком кризом, Седми васељенски сабор у Никеји 787. године је истакао поштујући однос према иконама. Примена и присутност икона у изражавању и исповедању вере се све више ширио, проналазећи временом место и на олтарским преградама,[11] мада није могуће прецизно утврдити када су се иконе поново вратиле на олтарске преграде.[8] У првој фази (9–10. век), генерално није било сликаних покретних икона, само су клесане фигуре на мермерном архитраву.[12] Најранији почеци појављивања икона на олтарској греди, иако на основу малог броја извора, могу се лоцирати у 10. веку.[13]

У византијским црквама у периоду од 11. до 14. века иконостас је био портал са слободним простором између стубова без икаквих икона, осим на архитраву.[9] Монументалне иконе почеле су да се развијају најпре на зидовима који су се налазили са бочних страна иконостаса, а касније и на самом иконостасу, у слободном простору између стубова. Прве иконе су биле иконе Спаситеља, Пресвете Богородице и светитеља којима је црква посвећена. Изнад њих су постављане слике празника и минеја, а на архитараву Деизис.[9] Велики Деисис је већ у периоду 11–12. века, почео да се појављује на архитраву и то сам, у реду састављеном од одвојених икона.[14] На основу извора и са сачуваних епистилних греда зна се да серија од дванаест Господњих празника није постала општеприсутна пре 12. века. Велики празници: Благовести, Рођење Христово, Сретење Господње, Крштење Христово, Преображење, Васкрсење Лазара, Цвети (Улазак у Јерусалим), Распеће, Васкрсење, Вазнесење, Педесетница и Успење Пресвете Богородице, су били суштински елемент у литургијском календару византијским црквама и били су прослављани са посебном свечаношћу.[15] У време династије Палеолога иконостаси су постали виши, а од 14. века дошло је до замене мермерних иконостаса дрвеним.[16]

У раном средњем веку, ради литургијских обреда је био потребан само један, централни пролаз на олтарској прегради. Најстарије олтарске преграде нису имале врата, а централни пролаз је затваран завесом. Од 6. века увођењем проскомидије, на прегради је прављен други, северни пролаз, док је трећи, јужни пролаз настао доста касније.[17] У периоду иконоборства појавила су се прва ниска дрвена олтарска врата, која су састављена од два вратна крила.[18] Претпоставља се да су се прве двери појавиле најпре на репрезентативнијим црквама, у којима је владар присуствовао литургијским обредима. Најстарије познате су Андреашке двери из 14. века, са представом Благовести. Тек у 17. веку се појавио и трећи јужни пролаз за ђаконикан.[17] Пролазак кроз Царске двери, улазак у олтар и излазак из њега, дозвољава се свештеницима, који служе литургију и то само када се јасно предвиђа црквени поредак. У другим приликама свештеници пролазе кроз друга олтарска врата. Обично улазе у олтар на јужна, а излазе на северна.[19] На најстаријим ликовним представама олтарских врата, свако олтарско крило се делило у две зоне. На четири поља су приказана четири свештена лика са ореолима, очигледно четири јеванђелиста. Из каснијег периода најчешћа иконографска тема су Благовести.[20] Од друге половине 14. века као допуна иконе Благовести јавили су се ликови пророка.[21] У исто време су се појавили и првоврховни апостоли Петар и Павле, а касније и саслужујући јерарси у жељи да верни виде јерархе и док су олтарска врата затворена. Временом су јерарси на олтарским вратима мењани са другим светитељима.[21] Од 15. века су присутни биљни мотиви на олтарским вратима изрезбареним у дрвету. Биљни мотиви се повезују са рајским вртом, дрветом живота, са дрветом познања, те уопште са идејом о вечном животу.[22]

Византијске цркве нису садржале више од два до три реда икона. У том облику су се иконостаси од 14. века пренели и у Русију, где су редови икона били другачије распоређени, јер је ред празника, који се у Византији налазио испод архитрава, у Русији био на самом архитраву, обично изнад реда Деизиса.[23]

Висина иконостаса се повећавала услед промене распореда редова, али и због повећања димензија икона.[9] Андреј Рубљов и Теофан Грк су у Саборном храму Благовести у Москви осликали ликове из Деизисиса у пуној величини, висине икона су премашивале два метра, што је било сасвим неуобичајено за ту епоху. Године 1408. Андреј Рубљов и Данило Црни су за Саборни храм Успења Пресвете Богородице у Владимиру направили иконе из реда Деизиса у висини већој од 3 метра и уз њега додали ред пророка. У том периоду иконостас је постао један од суштинских елемената храма.[23] Иконостас је снажно утицао на руску литургијску традицију. Док је у византијском богослужењу постојало много више активних елемената, као што су вход свештеноуслужитеља кроз средину храма и велики вход кроз читав простор храма, у руским црквама је литургија постала статична, а улога народа пасивнија, што је довело до развоја нове врсте побожности.[24]

Почетком 16. века на иконостасу је додат ред пратиоца, чиме је обликован коначни класични модел иконостаса са пет редова.[23]

Поступним развојем, на Истоку је олтарска преграда постала зид, док је на Западу преграда нестала.[25] У римокатоличким црквама олтарске преграде су у потпуности уклањане након Тридентског сабора (1545—1562).[26]

Током 16. века појавили су се и додатни редови. Поједини иконостаси су прављени са седам редова, са редом серафима и херуфима, док је на врху уместо крста постављан Нерукотворени Образ или икона Свете Тројице. У другој половини 17. века, након Великог московског сабора (1666—1667), забрањено је приказивања Бога Оца. На врху иконостаста је постављан крст с приказом Распећа, док су бочно додавани Пресвета Богородица и Свети Јеванђелиста Јован, док су у појединим црквама редови серафима и херуфима су замењени сценама Страдања и готово истовремено и ред апостола, док је у богатијим црквама крајем 17. века додат и ред страдања апостола. Ови додатни редови су преоптерећивали иконостас, који је због нагомиланог садржаја губио јасноћу.[27]

Под руским утицајем, високи иконостаси су продрли на Свету Гору, а одатле се пренели и на остатак Балкана, који се налазио под турском влашћу.[27] Развој иконографског садржаја високих многоредних иконостаса завршио се почетком 18. века.[28]

Царске двери у цркви Св. Апостола у Пећкој патријаришији

У осталом делу православног света, све до краја 17. и почетка 18. века су постојале ниске олтарске преграде.[27] У српским средњовековним црквама до првих деценија 14. века нису сачуване првобитне олтарске преграде, нити су оне описане у историјским изворима. Најстарији сачувани делови олтарске преграде су пронађени у манастиру Студеници из 13. века, која је урађена по узору на византијске средњовековне цркве и од њих се разликује само у појединим детаљима.[29] Сачувани су и делови првобитних олтарских прегаде у цркви Светог Петра у Бијелом Пољу из готово истог периода,[30] спасовске цркве у Жичи из 13. века, цркве Вазнесења Христовог у Милешеви из 13. века, цркве Богородичног успења у Морачи из 13. века,[31] цркве Свете Тројице у Сопоћанима из 13. века,[32] Богородичној цркви у манастиру Градац из 13. века,[33] цркве Светог Ахилија у Ариљу из 13. века,[34] манастиру Светог Ђорђа у Наогоричину из 14. века,[35] црквама Пећке патријаршије из 14. века.[35] Једна од ретких каснијих сачуваних преграда је у цркви Марковог манастира из 14. века,[36] а међу најлепше делимично сачуване преграде спада она која се налази у цркви Константина и Јелене у Охриду.[36]

Старије преграде из рашког периода су у одређеним аспектима сродне романичком клесарском изразу. Током 13. века дошло је до усклађивања романичких облика, са византијским програмом. Разлике у преградама, настале су тек у 14. веку, од времена владавине краља Милутина, када су олтарске преграде добијале украсе уобичајене у византијским областима. оком 13. века били без икона, те да је у њима једино могла висити завеса. Такође, потпуно сачувана дечанска камена олтарска преграда из прве половине 14. века није била изворно предвиђена да се у њу поставе иконе. Променом плана, у периоду од изградње преграде до осликавања цркве, одлучено је да се у темплон поставе иконе. То су најстарије иконе на дрвету постављене у интерколумније у Србији за које се може тврдити да су од почетка на том месту. Старо Нагоричино је први пример српских задужбина из 14. века са фреско-иконама у доњој зони темплона.[37]

Редови на иконостасу[уреди | уреди извор]

Руски високи иконостаси се граде у редовима или чиновима, што представља хијерархију света. У српским црквама не постоји прави развијени иконостас.[38]

Први ред[уреди | уреди извор]

Први, најнижи ред садржи иконе које се поштују у одређеном месту. Овај ред се такође назива целивајућим редом и често је асиметричног облика.

У централном делу првог реда се налазе свете или царске двери, двокрилна врата на којима се приказују Благовести. Код развијених двери Благовести се приказују у две сцене. На једној је Богородица са арханђелом Гаврилом, а на другој четири јеванђелиста који најављују Царство божје. С обзиром да је у Русији раширена пракса да се током литургије царске двери затварају,[39] изнад двери се обично налазе представе Тајне вечере или причешћа апостола, како би се на неки начин обештетили верници и повезали с радњом на самом олтару, која им била заклоњена. На крилима царских двери, често се налазе иконе писаца литургија Василија Великог и Јована Златоустог.[39]

Десно од двери се налази икона Спаситеља, с књигом како благосиља и икона свеца или празника коме је храм посвећен,[38] а лево Богородица, обично са Христом у рукама.[39]

Други ред[уреди | уреди извор]

У другом реду су приказани празници. Иконе су мањих димензија и обично су представљене по редоследу црквене литургијске године.[40]

Трећи ред[уреди | уреди извор]

У трећем реду се налази композиција Деизиса, главна тема иконостаса. У његовом центру је приказана тема „Спас на силама”, односно „Други Христов долазак”, у сили и слави. Он седи као судија, спаситељ света, цар над царевима и господар над господарима. Крајем 17. века ову икону су често замењивали иконама „Спаситељ на престолу” или „Христ валики архијереј”.[40]

Са Христове десне и леве стране се налазе свети заступници људског рода, небеске силе и сви који долазе на Суд. Најближе Хрситу, с десне стране стоји Богородица, а са леве претеча Јован Крститељ.[40]

Сцени Деизиса се прикључују разни светитељски и небески чинови.[40] Насупрот Богородици, арханђел Гаврило, насупрот претечи арханђел Михаило, а за њима следе апостоли, Петар и Павле, свети оци Василије Велики, Јован Златоусти и остали представници цркве, у зависности од места и величине храма.[41]

У време патријарха Никона, деизисни чин је понекад замењиван апостолским, па су као учесници Суда приказивана дванаесторица апостола на престолима.[41]

Четврти ред[уреди | уреди извор]

Четврти ред је пророчки. У њега су укључени пророци из Старог завета, а у центру је Богородица и сцена Оваплоћења. Положај и гестови пророка, за разлику од Деизиса, су различити, јер сваки проповеда на свој начин.[42]

Пети ред[уреди | уреди извор]

У петом реду су приказани старозаветни праоци, односно оци вере: Аврам, Исак, Јаков, Ноје, Мелхиседек и други.[42]

Икона голготе[уреди | уреди извор]

Иконостас се завршава крстом са Христовим распећем, уз присуство Богородице и Јована Богослова.[42]

Целивајућа икона испред иконостаса[уреди | уреди извор]

Испред олтара на налоњу се постављају издвојене иконе за целивање. У историји је икона за целивања била централна икона ликовног програма и имала је разноврсне функције у богослужбеној употреби.[43]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Комлушки 2003.
  2. ^ Пантелић 2000, стр. 30.
  3. ^ Ракићевић 2013, стр. 59.
  4. ^ а б Димитријевић 2009, стр. 319.
  5. ^ Димитријевић 2009, стр. 322.
  6. ^ Ракићевић 2013, стр. 58.
  7. ^ а б Димитријевић 2009, стр. 320.
  8. ^ а б в Симпозијум 2007, стр. 165.
  9. ^ а б в г Димитријевић 2009, стр. 325.
  10. ^ Ракићевић 2013, стр. 64.
  11. ^ Маринковић 2011, стр. 82.
  12. ^ Ракићевић 2013, стр. 77.
  13. ^ Ракићевић 2013, стр. 101.
  14. ^ Ракићевић 2013, стр. 102.
  15. ^ Ракићевић 2013, стр. 105.
  16. ^ Ракићевић 2013, стр. 117.
  17. ^ а б Симпозијум 2007, стр. 82.
  18. ^ Ракићевић 2013, стр. 116.
  19. ^ Ракићевић 2013, стр. 119.
  20. ^ Ракићевић 2013, стр. 123.
  21. ^ а б Ракићевић 2013, стр. 125.
  22. ^ Ракићевић 2013, стр. 127.
  23. ^ а б в Димитријевић 2009, стр. 326.
  24. ^ Ракићевић 2010, стр. 307.
  25. ^ Димитријевић 2009, стр. 324.
  26. ^ Маринковић 2011, стр. 81.
  27. ^ а б в Димитријевић 2009, стр. 327.
  28. ^ Ракићевић 2013, стр. 223.
  29. ^ Симпозијум 2007, стр. 42.
  30. ^ Симпозијум 2007, стр. 43.
  31. ^ Симпозијум 2007, стр. 44.
  32. ^ Симпозијум 2007, стр. 45.
  33. ^ Симпозијум 2007, стр. 46.
  34. ^ Симпозијум 2007, стр. 47.
  35. ^ а б Симпозијум 2007, стр. 48.
  36. ^ а б Симпозијум 2007, стр. 49.
  37. ^ Ракићевић 2013, стр. 222.
  38. ^ а б Ракићевић 2010, стр. 311.
  39. ^ а б в Ракићевић 2010, стр. 312.
  40. ^ а б в г Ракићевић 2010, стр. 313.
  41. ^ а б Ракићевић 2010, стр. 314.
  42. ^ а б в Ракићевић 2010, стр. 315.
  43. ^ Ракићевић 2010, стр. 316.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Иконостас на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иконостас&oldid=26889810”