Истарски егзодус

С Википедије, слободне енциклопедије
Италијани у Истри 1900—1910. године

Истарски егзодус или Истарско-далматински егзодус је израз који се користи за исељавања етничких Италијана са југословенске територије Истре, као и градова Задар и Ријека након Другог свјетског рата. Истра, Ријека и Задар биле су етничке мјешовите, са хрватском, италијанском и словеначком заједницом. Италија је послије Првог свјетског рата анектирала Истру, Ријеку и дијелове Далмације. На крају Другог свјетског рата бивше италијанске територије Истра и Далмација постале су дио Југославије према Мировном уговором са Италијом 1947. године, изузев округа Трст. Бивше територије које су постале дио Југославије, данас су дио Хрватске и Словеније.

Према различитим изворима, процјењује се да је током егзодуса између 230.000 и 350.000 људи (укључујући неколико хиљада Хрвата и Словенаца антикомуниста) напустило подручје након завршетка рата.[1][2] Егзодус је почео 1943, а потпуно је завршен тек 1960. године.

Историчари и даље истичу формалну одговорност југословенских власти за егзодус, али у многим случајевима притисак на етничке Италијане (убиства и погубљења током првих година егзодуса, замијењени су након 1947. године мање насилним облицима застрашивања као што су национализација, експропријација и дискриминаторно опорезивање)[3] давао је мале могућности осим емиграције.[4][5][6]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Thammy Evans & Rudolf Abraham. Istria. стр. 11. 
  2. ^ James M. Markham (6. 6. 1987). „ELECTION OPENS OLD WOUNDS IN TRIESTE”. The New York Times. Приступљено 9. 6. 2016. 
  3. ^ Pamela Ballinger. Genocide: Truth, Memory, and Representation. стр. 295. Приступљено 30. 12. 2015. 
  4. ^ Ethnic Cleansing and the European Union - Page 136, Lynn Tesser. 
  5. ^ History in Exile: Memory and Identity at the Borders of the Balkans - Page 103, Pamela Ballinger, Princetown University Press, UK: 2003. 
  6. ^ Anna C. Bramwell (1988). Refugees in the Age of Total War. University of Oxford, UK. стр. 139, 143.