Кинески грађански рат

С Википедије, слободне енциклопедије

Кинески грађански рат

Одозго у смеру казаљке часовника: Комунистичке снаге у бици код Спинига, муслимански војници НРА, Мао Цедунг 1930-их, Чанг Кај Шек врши инспекцију војника, генерал КП Кине Су Ју дурбином проучава поље фронта пре почетка офанзиве Менглијангу.
Време
(Куоминтаншка исламска побуна против управе Народне Републике Кине наставила се у провинцијама Гансу, Ћингхај, Нингсја, Синкјанг, Јунан до 1958)
Место
Исход

Победа комуниста[4]

Сукобљене стране
 Република Кина
Куоминтанг
Национална револуционарна армија
• Господари рата
Комунистичка партија Кине
Народноослободилачка армија
Команданти и вође
Република Кина Чанг Кај Шек
Република Кина Бај Чонгши
Република Кина Чен Ченг
Република Кина Ли Цонгчен
Република Кина Јан Шишан
Република Кина Хе Јингћин
Мао Цедунг
Џу Де
Пенг Дехуај
Лин Бјао
Љу Боченг
Џоу Енлај
Јачина
4.300.000 (јул 1945)[5]
1.490.000 (јун 1949)[6][7][8]
1.200.000 (јул 1945)[5]
4.000.000 (јун 1949)[7][9]
Жртве и губици
око 1,5 милиона погинулих (1945—1949)[10][8] око 250.000 погинулих (1945—1949)[10][11]

Кинески грађански рат је био грађански рат између Куоминтанга (Кинеске националистичке партије) и Комунистичке партије Кине, који је трајао од априла 1927. до маја 1950. Рат је избио 1927. након Северне експедиције и последица је идеолошког разлаза између националиста које је подржавао Запад и комуниста које је подржавао Совјетски Савез.[12]

Грађански рат се водио непрекидно све до избијања Другог кинеско-јапанског рата, што је резултовало организованим и привременим кинеским отпором јапанској инвазији. Јапански напад и окупација су били успешни због кинеских унутрашњих превирања. Јапан је поражен са крајем Другог светског рата 1945, а грађански рат се наставио пуном жестином 1946. Непријатељства су се окончала 1950. након 23 године са незваничним прекидом већих непријатељстава. Комунисти су контролисали континентални део Кине и острво Хајнан, док се Куоминтанг повукао на Тајван. До данашњих дана званично примирје није потписано, иако две стране имају чврсте економске везе.[13]

Залеђина[уреди | уреди извор]

Након слома династије Ћинг и Револуције 1911, Сун Јат-сен је преузео председавање новоформираном Републиком Кином, а убрзо након тога наследио га је Јуан Шикај.[14] Јуан је био фрустриран у краткотрајном покушају да обнови монархију у Кини, а Кина је пала у борбу за власт након његове смрти 1916.

Куоминтанг (КМТ), предвођен Сун Јат-сеном, створио је нову владу у Гуангџоу како би се супротставио ратним војсковођама који су владали великим деловима Кине и спречавали формирање чврсте централне владе.[15] Након што су Сунови напори да добије помоћ од западних земаља игнорисани, он се обратио Совјетском Савезу. Године 1923, Сун и совјетски представник Адолф Јофе у Шангају обећали су совјетску помоћ уједињењу Кине у Сун-Јофеовом манифесту, декларацији о сарадњи.[16] Агент Коминтерне Михаил Бородин стигао је 1923. да помогне у реорганизацији и консолидацији по узору на Комунистичку партију Совјетског Савеза. КПК, која је у почетку била студијска група, и КМТ су заједно формирали Први уједињени фронт.[15][16]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сукоб није имао званични датум завршетка. Међутим, историчари се углавном слажу да је рат ослабио након што је Народна Република Кина заузела острвце Комарцев реп, последње острво које је држала Република Кина у Ваншанском архипелагу.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ China at War: An Encyclopedia. 2012. стр. 295. 
  2. ^ „China”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. 15. 11. 2012. 
  3. ^ Westad 2003, стр. 305 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFWestad2003 (help)
  4. ^ „Le Guomindang contre les communistes, 1927-1935”. www.lhistoire.fr (на језику: француски). Приступљено 5. 11. 2021. 
  5. ^ а б Hsiung 1992. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFHsiung1992 (help)
  6. ^ Li, Xiaobing (2007-06-01). A History of the Modern Chinese Army (на језику: енглески). University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-7224-8. 
  7. ^ а б Hsiung, James C. (1992). China's Bitter Victory: The War With Japan, 1937–1945. New York: M. E. Sharpe publishing. ISBN 1-56324-246-X. 
  8. ^ а б Sarker, Sunil Kumar (1994). The Rise and Fall of Communism (на језику: енглески). Atlantic Publishers & Dist. ISBN 9788171565153. 
  9. ^ 曹, 前发. „毛泽东的独创:"兵民是胜利之本". 中国共产党新闻网. 人民网-中国共产党新闻网. 
  10. ^ а б Lynch 2010, стр. 91. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFLynch2010 (help)
  11. ^ "The History of the Chinese People's Liberation Army." Beijing: People's Liberation Army Press. 1983.
  12. ^ Lew, Christopher R.; Leung, Pak-Wah, ур. (2013). Historical Dictionary of the Chinese Civil War. Lanham, Maryland: The Scarecrow Press, Inc. стр. 3. ISBN 9780810878730. 
  13. ^ Green, Leslie C. The Contemporary Law of Armed Conflict. стр. 79. 
  14. ^ So, Alvin Y.; Lin, Nan; Poston, Dudley, ур. (јул 2001). The Chinese Triangle of Mainland China, Taiwan, and Hong Kong: Comparative Institutional Analyses. Contributions in Sociology. 133. Westport, CT; London: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30869-7. ISSN 0084-9278. OCLC 45248282. 
  15. ^ а б „Milestones: 1945–1952 - Office of the Historian”. history.state.gov. Приступљено 2021-10-28. 
  16. ^ а б March, G. Patrick. Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific. [1996] (1996). Greenwood Publishing Group. ISBN 0-275-95566-4. стр. 205..

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]