Корисник:Доматриос/Конопље

Четири века после византијског цара Маврикија (582.-602.), који је писао о Словенима на Балкану (а по Порфирогениту сеоба је била 640. г.!), о Словенима са севера је писао арапски путописац Ибрахим Ибн Јакуб (936.-973.), који је иначе био у дипломатској мисији на двору Отона Великог.

„Византијски цар Маврикије писао је у свом спису „О вештини командовања", XI., гл. 5., да Словени који су настањени на Балкану имају много разних животиња, жита које чувају у салашима и особито проса и лана."

Слично томе пише и арапски путописац о Словенима са севера. Словенски су преци гајили две индустријске биљке, лан и конопљe (множина женског рода, види доле), добијајући од њих влакна за тканине и конопце. Осим тога, од обе биљке су извлачили и уље, управо из њиховог семена. Лан гајен у Европи још од неолитског времена (од 10.000 година пне), и нађен je у прото-словенским несељима из почетка гвозденог доба. Исто тако, његово постојање је утврђено налазима у најстаријим слојевима Лепeнског Вира, Гњезна у Пољској и различитих утврђених места.

О конопљaмa пише Херодот, спомињући је као Κανναβις. О најстаријем налазишту у области Лужичких Срба, постоји извештај у „Verhandlung dеr Berlincr Anthropologischen Gesellschaft," од г. 1897., стр. 223.-227. По Јозефу Костржевском (Josef Kostrzewski, Les origines de la civilisation polonaise, prеhistoire - protohistoire, Paris, P. U. F., 1949.), Германи су знање о конопљама примили од Словена, управо као и њихово име, пре Христова рођења, направивши своје речи: Hanf Hanaf. Костржевски додаје, да је конопљано семе нађено у осмом и седмом слоју у Гњезну, а такође и у Опољу у Шлеској.

Херодот у књ. IV., гл. 74. пише:

,,Έοτι όε οφι καννβιις φυομενη εν τη χωρη, πλην παχντητος και μεγαθεος τω λινω εμφερεοτατη και αυτοηατη και οπερομενη φυεται. Και εξ αντην Θρηι — κες μεν και ειματα ποιεννται τοτοι λινεοιοι ομοιότατα."

У горњем тексту Херодот говори о Скитима и каже:

„У њиховој земљи расту конопље, најсличније лану, осим дебљине и висине. Конопље расту као дивље и као питоме. Од њих Трачани праве одела најсличнија ланеним."

На претходно Херодот надовезује једно накнадно објашњење о томе да су та одела Трачана од конопаља таква да њихову тканину може да разликује од ланене само неко, ко је добар познавалац...

Дакле, Херодотово обавештење се односи најпре на Ските, а онда на Трачане, што значи, да су ти антички балкански Срби, које су Грци најпре упознали, не само гајили конопље, већ су знали и да их прерађују на један савршен начин, што, несумњиво, служи као сведочанство о давнини гајења те биљке.

Адолф Пикте (Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs, par Adolphe Pictet, Tome premier, Paris, 1877., c. 386.-395.), у свом првом тому посвећује конопљама девет страна, будући да је то биљка коју су људи гајили од најранијих времена. Пикте уврштава, дакле, конопље у ону врсту култура које су, по њему, „битно аријевске", што ћемо изменити у индоевропске, стога, што конопље нису познавали, према Пиктеовој студији, ни Хебрејци ни Египћани." Како он мисли, Арапи су име конопље „позајмили или од Персијанаца или од Грка", од чега ово друго, тј. позајмица од Грка није вероватна из разлога што су и сами Грци ту реч, заједно са знањем о гајењу и употреби, узели од античких Срба. Пикте то не каже изричито, али оно што он пише може да нас доведе само до једног таквог закључка!

Пасиониран лингвистичким истраживањем, Пикте је покушао да што свестраније приђе свакој речи желећи да се кроз сваку од њих приближи крајњој истини коју је хтео да открије: који је народ међу Индоевропљанима говорио језиком Веда? Тако је он установио да конопље расту као дивља биљка у Сибиру, на југу Кавказа и у северној Индији. По њему, изгледа, да је умерена Азија око Каспијског језера била првобитна „отаџбина" конопаља. Сетимо се да је по неколицини писаца, Каспијско језеро, или Каспијско море, било у највећој давнини, управо као и Црно море, нека врста воденог базена, окруженог са свих страна Србима! Пре свега на његовом југу, према Апендинију, живео је „народ Сирбаци’’, одевен у коже од дивљих тигрова", који је под именом, како он каже, Серба напао Египат око 1400. г. пне!

Пошто је споменуо области, по којима су конопље првобитно расле, Пикте затим констатује да има једна ствар у вези с њима, која није јасна, а то је њихова етимологија. И у односу на порекло речи он је у неизвесности да ли су њу Грци и Римљани подарили осталим европским народима или су је пак ти народи донели из заједничке колевке? Пошто је затим цитирао двојицу филолога (Isidore; Benfey) који су покушали да етимологију конопаља објасне помоћу грчког језика, савесни и свестрани Пикте каже да то не изгледа могуће, јер се из Херодотових текстова види да тај Грк говори о овој биљци као о нечему, што је у његово доба било страно Грчкој.

Ту Пикте затим доноси француски превод напред наведеног Херодотовог сведочанства, коме „отац историје" додаје још једну „чудновату" и Грцима непознату ствар, а то је, да су Скити имали једну страст: да загревају конопљано семе дотле, док ово не почне да се дими, што је изазивало код њих физичку опијеност. Пикте каже, да се у грчкој књижевности име „канабис" тада јавља по први пут, а то је сигурно било и први пут да су Грци за њу дознали. Пикте затим пише:

„II est donc probable que ceux-ci l'ont regu de la Thrace, avec la plante ellememe, posterieuremcnt a l'ćpoque d'Herodote, et l'ont transmis aux Romains, dont le cannabis ou canabis a passe aux idiomes neolatins, pour se rencontrer de nouveau avec les termes slaves et germaniques, apportes sans doute directement de l'orient.

II est certain, en effct, que les peuples du Nord de l'Europe ont connu et employe le chanvrc trčs anciennement, et peut-etre avant les Grecs et les Romains. La comparaison de ses noms lithuan.-slaves n'in-dique point une provenance du grcc ou du latin. L'ancien slave Konoplia, ou Konople, russe Konopeli, illyrien (serbe) Konopglie, bohemien Konope, polonais Konop, lithuanicn Kanape, Knape, n'ont Aucunement L'Apparence D'Importation Classique; et bien moins encore l'ancien allemand Hanf, Hanuf, Hanif, l'anglo-saxon Haenep et le scandinave Hanpr... On peut ainsi conjecturer que le theme primitif a du etre Kanap-a, et c'est de ce theme qu'il faut partir pour se mettre en quete de l'etymologie probable du mot:

„Ici le sanscrit nous vient peut-etre en aide par un rapprochement curieux, саг on у trouve Kanapa, Kanapa, comme le nom d'une espece de lance ou de javelot. Or la lance, non moins souvent que la fleche, tire ses noms des bois ou des tiges vegetales qui servaient a la fabriquer... II est donc tres probable que nous possedons encore, dans Kanapa (le lithuan. Kanape, pol. Konop, etc.) I ancien nom arien du chanvre..."

Тврдећи, дакле, да су Грци први пут чули од Херодота за конопљу (пети век пре Христа), Пикте сматра:

„Да је вероватно, да су они то име примили од Трачана, скупа са самом биљком и то после Херодотовог времена. После тога, Грци су то име лренели као '’Каннабис’’, или '’Канабис’’ Римљанима, од којих је она ушла у новолатинске језике, да би се поново срела са словенским и германским речима, донетим, без сумње, непосредно са истока."

(У згради само мала напомена: Костржевски је јасно рекао и у томе се није преварио, да је назив конопаља био протословенски и да су га Немци, према томе, примили од Словена.) Пикте даље каже:

„Сигурно је, да су народи севера Европе познавали и употребљавали конопљe од веома давних времена и можда пре Грка и Римљана. Упоређење литванско-словенских назива ни у ком случају не указује на грчко или латинско порекло. Старо словенско ‘’Коноплиа’’, или ‘’Конопле’’, руско ‘’Конопели’’ (Пикте се преварио; Руси пишу ‘’Конопл’’, (илирски) наша надопуна - српски) ‘’Конопглие’’, а то је ‘’Конопље’’ написано на италијански начин, што је Пикте морао наћи у старим илирско-латинско-талијанским речницима! Он затим наводи чешко ‘’Конопе’’, пољско ‘’Коноп’’, литванско ‘’Канапе’’, ‘’Кнапе’’ и каже, да све то не личи на класичну позајмицу, а још мање старонемачко ‘’Ханф и ‘’Хануф’’, Ханиф, чему придружује енглеску изобличену реч и скандинавско ‘’Ханпр’’... Тако може да се претпостави, закључује Пикте, да је постојала једна првобитна реч ‘’Канап-а’’ и од те речи треба да се пође приликом истраживања вероватне етимологије.

Овде нам можда притиче у помоћ санскритски једним чудним упоређењем, јер, у њему се налази ‘’Канапа’’, ‘’Кањапа’’ као и име једне врсте копља. Зацело, копље, не мање често од стреле, носи име по дрвету, или по биљним стабљикама, које су служиле за његову израду... Према томе, веома је вероватно, да у речи ‘’Канапа’’ (литв. ‘’Канапе’’, пољски ‘’Коноп’’, итд.) још увек поседујемо стару аријску (одн. индоевропску) реч за ‘’Конопље’’..."

Додаћемо свему предњем Куново мишљење (Ernst Kuhn , немачки лингвиста и оријенталиста (1846.-1920.), да ‘’Канабис’’ није ни грчка, ни латинска реч. Па ипак, премда то тврди, он олако сматра, да је она од Грка и Римљана прешла Германима, можда само зато да као Немац не би дао у том погледу часно место које припада Србима као староседеоцима земље коју су Немци много касније освојили! Фик (August Fick, Vergleichendes Worterbuch der indo-germanischen Sprachen, Gottingen, 1874.) пак претпоставља да је постојала једна индоевропска реч ‘’Канапи’’, али је довољно не објашњава... Те тако сви редом, скупа са Костржевским, обилазе око Срба, али никако да језик узму у обзир...

Развијање ове теме би тек сада требало да отпочне уз консултовање Даничићевих „Коријена" с њиховим упоређењем са санскритским, уз разматрање свих изведеница на овој основи, као што, на пр., Вук наводи: ‘’коноп’’ уз неку стару народну изреку:

„Два пеливана (коња) не могу на једном конопу играти)";

‘’Конопар’’, ‘’конопац’’ (конопац је од конопљe и добро је усукан и само га конопари граде... С овим би требало размотрити оно што каже Даничић у „Коријенима", стр. 227:

„... овамо ће ићи у значењу од тискати прешлом у мотати:’’ канура’’, ‘’канчело’’, ‘’кантати’’ (= сукати’’), ‘’искантати’’, ‘’откантати’’."

Вук је чак забележио и женско име ‘’Конопља’’, што је посебно занимљиво и вредно анализе! Он потом спомиње ‘’Конопљиште’’, одн. ‘’конопљак’’, па придев ‘’конопљан’’, именицу ‘’конопље’’, уз коју прецизира, да се употребљава само у женском роду у множини, како је у овом делу ове расправе и наведено. Вук затим има ‘’конопљика’’, па уз то народно врло лепо упоређење: „’’Танка као конопљика’’." Он даје и аугментатив од конопљика, који гласи ‘’конопљичина’’, па онда и деминутив ‘’конопчић’’, који може да гласи и ‘’конопченце’’.

Међутим, све претходно би требало допунити облицима од ‘’канап’’, а у Босни се каже и ‘’канав’’, а понегде и ‘’канаф’’... У исту ову групу иде и ‘’кон-ац’’ и све изведенице... На овом примеру се јасно види каква треба да је метода „лингвистичке микроскопије" за одбрану сваке српске речи око чијег српског порекла европска наука обилази... У овом смислу драгоцени су стари речници! Ево, на пр. Вук наводи у вези с нашом последњом речју именицу ‘’кончање’’, која значи „плетење" и глагол ‘’кон-чати’’, са значењем „плести"...