Корисник:Горан D. Рајовић

ЕКОЛОШКА СВЕСТ У СВЕТЛУ КОНЦЕПЦИЈЕ ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

ГОРАН РАЈОВИЋ

Садржај: Човечанство је данас конфротирано са мноштвом егзистенцијалних криза, међу којима еколошка криза заузима посебно место. До сада човек није био у стању да створи један идеалан систем цивилизације и да избегне кризна стања тог система. Еколошка свест представља неопходну основу даљег, одрживог развоја заштите животне средине. Заједно са знањима и вештинама обезбеђује основу за померање у веће системе, шире циљеве и софистицираније разумевање узрока, веза и последица који владају у животној средини.Заштита и унапређење човекове средине значајан је глобални проблем савременог друштва.Његово решавање иницира, између осталог и проналазак начина за рационално и комплексно коришћење природних ресурса, те начина за вођење активне демографске политике и развијење и унапређење међународне сарадње у области научних истраживања. Нови однос према животној средини, као и преображај духа савремене сфере рада постаје императив.Концепција одрживог развоја нуди могућност хармоничног развоја.

Кључне речи: еколошка свест, одрживи развој, животна средина.

1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Загађеност и заштита животне средине већ више деценија представљају веома значајан проблем човечанства, без обзира на тренутни степен развоја друштва и производних снага у појединим деловима наше планете. Постојећи проблеми се намећу науци и оперативи наглашеном актуелношћу и акутношћу, те све јасније долази до закључка да здраве животне средине нема превише, да су бројни елементи у њој угрожени, да је степен саморегулације неких објеката незнатан и да једном поремећени еколошки односи готово ничим и никада не могу бити доведени у првобитно стање. Без обзира на значајне регионалне разлике у степену угрожености животне средине, посебно њене природне компоненте, планови, програми и акције њене заштите и унапређења су глобални проблем. Савремено друштво мора брже и боље схватити упозорење научника и стручњака о стању животне средине, тј. чињенице да слободне, изворне и незагађене животне средине има све мање, а угрожене, деградиране и девастиране све више. Друга се шири на рачун прве брже него што се многима чини, брже него што је наука са краја нашег века то могла да утврди и прогнозира (Станковић M.С.,1995). Нарушавање еколошке равнотеже настаје као последица човекове радне делатности, којом човек „присваја“ природу, и ствара производе. При томе не долази само до поремећаја еколошке равнотеже и екосистема, већ и до угрожавања интегритета човека и његовог опстанка. У овом, XXI веку, друштво се суочава са следећим глобалним проблемима: - оштећењем биосфере и њеним екосистемима, - огромним бројем становника – преко 6 милијарди са прогнозом удвостручавања до 2020.године, - исцрпљивањем и умањеним количинама многих извора минералних и енергетских сировина, - загађењима и деградациом медијума ваздуха, воде, земљишта, - глобалним променама климе, - уништеним врстама биљног и животињског света и даљим угрожавањем биодиверзитета, - бескућништвом ¼ светског становништва, - оштећењима људског здравља и угрожавањима живота, - великим количинама отпада у сва три агрегатна стања и сл. Опстанак људских заједница је у прошлости веома често био угрожен природним катастрофама, епидемијама, ратовима, оскудицом хране и другим утицајима који су, међутим, увек били просторно ограничени. За разлику од егзистенцијалних криза прошлости, кризе данашњице не потичу од природних непогода које су прострорно ограничене, већ од глобалног несклада у идејно-материјалном смислу читаве индустријске цивилизације. До сада човек није био у стању да створи један идеалан систем цивилизације и да избегне кризна стања тог система. Приступи решавању овог проблема се разликују у науци. На неке од тих приступа указује А.Q. Јенсен: - преласку привредних система из перманентног раста у стационирано стање, - изградњи еколошке свести код људи, - увођење социјалних програма, - примени техничких мера (нпр.филтери, електрични аутомобили и сл.), - саморегулационој способности природе и инвентивној снази човека, који ће сваки проблем благовремено наћи и адекватно решити (Јенсен Q.А.,2002). За сада нема интегралних системских студија који би разјаснили праве димензије ових проблема као и реалне могућности њиховог решења. Идеје потрошачког друштва да производе што је јефтиније и што више, без обзира на примењене технологије, односно штетне последице које оне имају на животну средину и које доводе до већег загађивања. Овакав приступ намеће развој еколошке свести у светлу концепције заштите животне средине, чији су циљеви рационално трошење природних добара, налазишта и увођење мера заштите, што у крајњој линији само привидно поскупљују и ограничавају производњу, односно доводи до умањења профита.

2. ЖИВОТНА СРЕДИНА КАО СИСТЕМ

Животна средина као област истраживања на почетку XXI века, привлачи пажњу научника и практичара различитих струка. Они често до детаља истражују различите просторне подсистеме животне средине, које одсликавају и конкретизују размере и циљеве њиховог проучавања. Животна средина се разматра често као систем узајамно повезаних система: природна средина, социјална средина, стамбена средина, културна средина, информативна средина. У зависности од размера и циљева истраживања, могуће је посматрати животну средину појединог човека (нпр. кабине космонаута), породице (нпр. стан, кућа са припадајућим плацем), групе људе (нпр.становништво урбаног кварта), целокупног човечанства. Практична потреба да се посматрају и конкретизују размере и циљеве њиховог проучавања, А.Б.Иванов наводи: - Антропогену средину, која се посматра као природна средина са променама условљеним људским активностима, - Квазиприродну средину као систем преуређен од стране човека (културни), природни пејзаж које је створио човек, укључујући и засаде парковског типа, - Урбану средину као комбинацију природних услова и грађевинско архитектонских форми, која ствара претпоставке за привредну и животну активност човека и заједно са њом утичу на социјално организовање човека, - Стамбену средину коју чине услови живота у стамбеним просторијама, комплексни, који укључује физичке, хемијске, биолошке, социјалне и психолошке факторе. Она се формира спољним утицајем, у односу на просторију (саобраћајна бука, хемијски фон и сл.), утицаја грађевинских конструкција и њихове заштитне обраде, фактора животне активности и социјалних фактора (односи у породици, између суседа,станара и сл.), - Културну средину коју чине услови за постојање материјано-духовне сфере живота људи, која обухвата предметне разултате људске активности, националне и етничке особине формиране вековима, као и људске снаге и способности , која се испољава кроз људску активност, - Средину насељених места, урбану средину, градску и сеоску, као комбинацију вештачких створених животних услова: путеви, тротоари, куће, санитарна инфракструктура, мезоклима града и сл., - Радну средину коју чине физички, хемијски и биолошки услови у производним просторијама. Формирају је спољни природни и антропогени утицаји, утицаји целокупне индустријске зоне, саобраћаја и сл., услови на радном месту, услови у заједници са социјалном и психолошком средином у колективу, - Социјално-психолошку средину коју чине односи између људи, који обухватају и степен пажње један према другима, узајамно поштовање или, обрнуто, непоштовање, интерес или равнодушност у односу на заједничку ствар и према успесима сваког члана колектива, јединство или различитост укуса, тежњи, приоритета, - Социјално- економску средину коју чине односи међу људи (и њихових група), између њих и од њих створених материјалних и културних вредности, који утичу на човека. Она обухвата социјалне, психолошке, социолошке, демографске, културне, етничке, економске факторе и др.( Иванов Б.А.,1989). У процесу живота и рада човек мења средину у којој борави. Те промене се одвијају у два супротна смера: - Под утицајем активне стваралачке делатности антропогеног утицаја човека она се мења, услед чега долази до образовања ’’цивилизацијског склопа ‘’, који се стално усавршава, који штити човека од негативних спољних фактора (сурове климе, елементарних непогода, инфективних болести и сл.), - Непромљишљено, изазвано тренутним интересима појединих група људи, мешање у природне процесе; грађевинарство и функционисање индустријских објеката који угрожавају животну средину, доводи до деградације животне средине. Тај процес се испољава, не само у поремећају природних процеса, изумирању многих врста биљака и животиња, већ се негативно одржава на живот и рад људи (на њихово здравље, демографско понашање и др.). Негативне последице људског утицаја на животну средину превладале су у индустријском развоју толико да су створиле услове еколошке кризе која је у стању да природну средину учини непогодном за живот човека. Смена негативног утицаја човека на животну средину позитивним,данас је један од основних задатака за даљи одрживи развој човечанства. После почетка индустријске револуције, животна средина утиче на културу и облике социјалне организације у комбинацији са другим најважнијим факторима (формацијским нивоима друштва, конкретним историјским ситуацијама), и углавном посредно, преко њих. Постоји мишљење да, уколико је већи степен социјалног и економског развоја друштва, утолико је мања специфична тежина животне средине међу факторима, који одређују његову даљи судбину. У суштини, утицај животне средине се у тим случајевима, осећа на све сложенији начин, али никад није толико мали, да се неби узимао његов непролазни значај у свакој историско-културној анализи.

3. РАЗВОЈ ЕКОЛОШКЕ СВЕСТИ

Иако је брига о заштити природе одувек постојала, до развоја еколошке свести долази постављењем првих теорија о животној средини које се везују за другу половину XVIII века. Од тада до данас издвајамо следеће теорије о животној средини: теотија бентамиста, малтузијанства, границе раста глобалне равнотеже, органског раста, преображаја међународног поретка, постојаног стања, нивоа живота, постиндустријског доба, децентрализације друштвеног система, глобалног математичког модела (концептуалног модела) биосфере, еколошке политике, теоријске поставке еколошких димензија и многе друге. Теорија бентамиста заснивала се на тежњи за побољшањем хигијенских услова становања у радничким насељима, махом подигнута у близини индустријских погона и рударских копова. Недостатак теорије бентамиста огледао се у приступу обезбеђивања само што ефикаснијх услова рада. Теорија малтузијанства скренула је пажњу на проблем раста људске популације. Полазила је од констатације да се људска популација брже повећавала (геометријска прогресија), од производње средстава за живот (аритиметичка прогресија). Теорија је предлагала контролу рађања посебно сиромашних класа што је изазвало бројне полемике према малтизијанствима као крајње нехуманог односа према људској популацији. Тако се као противтежа развио покрет “неомалтузијанство“ штитећи права популације неразвијених и земаља у развоју. Деценије после теорије малтузијанства одликовала је појачана инстријализација и урбанизација, погоршана напретком технологије и демографским растом, који су довело до пораста потрошње енергије, природних ресурса и хране. Савлађивање природе резултирало је загађењем и деградацијом животне средине.Средина XX века одликује се даљим током интензивног индустријског развоја велоког броја земаља у свету, као и развоја индустријске и комуналне инфракструктуре. Тако је Р.Карсон покренула нови покрет за заштиту животне средине који је представљао апел човечанству да смањи употребу пестицида у пољопривреди. Међутим, Р.Карсон није уочила да глобални еколошки проблеми на које су указивале теорије седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, доживеле колминацију у развијеним земљама света (Петровић Н., 2006). Теорија границе раста глобалне равнотеже заснивала се на становништу да раст популације нужно води порасту производње и потрошње што резултира увећаном потрошњом природних ресурса, повећањем загађености и деградацији животне средине. У оквиру ове теорије развила се група научника, стручњака и индустријалаца окупљена око „Римског клуба“. Користећи Форестоерову методу динамике система, предложили су модел симулације алтернативних путева развоја света и њихових последица. Моделима су дали називе СВЕТ-1, СВЕТ-2 и СВЕТ-3. Резултати симулације добијени моделом СВЕТ-2 објављени су 1972.године као Први извештај римског клуба упућен светској јавности, под називом „Границе раста“. Основна порука извештаја сводила се у томе да није могуће остварити неограничен и бесконачан привредни раст с обзиром на ограниченост ресурса и простора планете Земље. Изнета је хитна потреба за заустављање раста популације до 2000.године и задржавање светске индустријске производње по глави становника из 1975.године (Петровић Н., 2006). Теорији „Границама раста“ било је замерено да се није базирала на довољном броју доказа, није предвиђала нова научна открића, нове технологије, имала став да само земље у развоју треба да ограниче свој развој и број становника. Али одређена тумачења имала су велики одјек широм света да: становништво има експоненцијални раст као и индустријска производња, да планета Земља је физички ограничена и да постоји временски размак између почетка предузимања мера и почетка њиховог деловања. Теорија границе раста сматра се најважнијом теоријом о заштити животне средине у XX веку, са акцентом на важност глобалног приступа (Петровић Н., 2006). Даљи развој теоретских мисли о заштити животне средине подстакао је рад међународних форума на глобалном нивоу. Прва конференција Уједињених Нација о животној средини одржана је у Стохлому 1972.године и представљала је прекретницу у односу на човечанство према животној средини. Донета је Штохломска декларација која је указала на алармантно стање квалитета животне средине и истакнута нужност праћења њеног квалитета, трошења ресурса, последица загађености на људско здравље, природу, биљни и животињски свет. Пети јун, као први дан одржавања Конференције у Штохлому, проглашен је Светским даном заштите животне средине (Група аутора.,1997). У периоду од 1972.године до деведесетих година XX века појавило се већи бој теорија и покрета о заштити животне средине које нису прешле оквир теорије границе раста и штохломске декларације. Наведимо неке: теорија органског раста, теорија преображаја међународног поретка, теорија постојаног стања, теорија нивоа живота, теорија постиндустријског доба, теорија децентрализације друштвеног система. Међутим, теорије из деведесетих година XX века направиле су помак у теоретском схватању заштите животне средине. У ове теорије убрајамо: глобални математички модел-концептуални модел боосфере, заснован на ставу да проблем у односу човека и животне средине је проблем биосфере. Еколошка политика представљала је идеју даљег развоја друштва у контексту са еколошким основама живота свих живих бића на Земљи и теоријске поставке “еколошких димензија“, које подразумевају примену свих мера заштите животне средине у циљу очувања животних услова (Група аутора.,1997). У мноштву ових теоретских приступа као најкомлекснији модел који демонстрира нову филозофију живота исказану кроз „стратегију социолошког оптимума“ у чијој основи лежи равнотежа између човека, друштва и природе јесте путоказ за прелаз из индустријског у еколошко друштво, а то је модел одрживог развоја. Концепција овог модела заснива се на принципу интергенерацијске правде и на задовољавању потреба садашњих генерација без умањења могућности да будуће генерације задовоље своје потребе. Светска комисија за животну средину је 1987.године презентовала јавности извештај ”Наша заједничка будућност” заснован на инергенерацијској и интрагенерацијској правди који задовољава потребе и обезбеђује добре услове живота земљама у развоју. Извештај се заснивао на новој концепцији светске економске и еколошке политике и чији је један од најзначајних резултата, донета “Пословна повеља за одрживи развој“ која индустријским предузећима даје упуства о основним компонентама еколошког управљања. Године 1992. одрзана је Конференција у Рио де Жанеиру, на коме је по први пут указано на повезаност развоја и заштите животне средине(www.екофорум.орг.yу ). Овде је свакако, важно поменути и акциони програм „Агенда 21” која даје препоруке за јачање предузећа у заштити животне средине и развојној политици, те “Уредбу Савета Европске заједнице“ број 1836/93 о добровољном учешћу индустријских предузећа у систему Европске заједнице за еколошко управљање и еколошку проверу. Технички комитет Међународне организације за стандардизацију број 207 урадио је стандардне серије ИСО 14000 за системе еколошког управљања, аналогно серији стандарда за систреме квалитета ИСО 9000(www.екофорум.орг.yу). Пет година касније у Њујорку је одрзана Конференција Рио + 5, на којој је закључено да је у заштити наше Планете постигнут мали напредак. Генерална скупштина ОУН, својом резолуцијом број 53/200 од 15. децембра 1998.године, прогласила 2002.годину Међународном годином екотуризма, а Резолуцијом број 53/24 од новембра 1998.године прогласила 2002.годину Међународном годином планина. Од 26. августа до 4. септембра 2002. године у Јоханесбургу је одрзан Светски самит о одрживом развоју (Рио +10). Био је то први пут да се цео свет окупио ради једног циља-одрживог развоја Земље. Осмишљен као највећи самит Уједињених нација, на самиту је учествовало више од 60.000 делегата, активиста еколошких организација, представника великих светских компанија и преко 170 светских лидера. На Међународном конгресу 2000.године о очувању природе у Аману, 76 земаља, 104 владине агенције и 720 представника невладиних организација чланица Међународне уније за очување природе, затразиле су у складу с Оквирном конвенцијом Уједињених нација о климатским променама заштиту коришћења земљиста и шума како неби дошло до нарушаваја животне средине. Напоменимо да је у Кјотоу 1997. године око 50 земаља потписало Оквирну конвенцију Уједињених нација о климатским променама, чији је циљ спречавање и смањивање емисије отровних гасова, пре свега угљен-диоксида, који се сматрају главним узрочницима пораста температура на Земљи, односно стварања ефекта “стаклене баште”. До сада су протокол ратификовале Аустрија, Белгија, Данска, Финска, Немачка, Грчка, Ирска, Италија, Луксембург, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство Велике Британије, Северне Ирске, Норвешка, Малта, Румунија и Словачка. Један од свакако значајних корака је и тај што је протокол ратификовао и Јапан, један од великих светских загађивача (www.екофорум.орг.yу). У оквиру пројекта Одрживи развој 2006.године Греен Хоме објавила је информативно едукативни материјал Правни акти и политика Европске уније у области заштите животне средине. Брошура ”Правни акти и политика Европске уније у области заштите животне средине“ даје објашњења о начелима, принципима и аргументима Европске уније за политику у области заштите животне средине. Брошура садржи и информације о статусу, значају и обавезама које носе правни акти Европске уније (директиве, уредбе, одлуке, мисљења, конвенције) за национална законодавство у области заштите животне средине. Међу најзначајним прописима Европске уније из области екологије издвајамо: - Дирецтиве о квалитету ваздуха 96/62/ЕЦ, - Дирецтиве о квалитету вода 96/62/ЕЦ, 2000/60ЕЦ, 91/271/ЕЕЦ, 91/676/ЕЕЦ, - Дирецтиве о заштити природе 79/409/ЕЕЦ, 92/43/ЕЕЦ, - Дирецтиве о управљању отпадом 75/44/ЕЕЦ, 91/156/ЕЕЦ, 94/31/ЕЦ, - Дирецтиве о индустријском загађењу 96/61/ЕЦ, 96/82/ЕЦ. Европска унија хармонизује еколошко законодавство у целој Европи и на тај начин осигурава висок квалитет животне средине, првенствено у земљама чланицама, али све више и за остале европске грађане у деловима Европе, а засада ван граница Европске уније.Важно је напоменути да законодавне акте Европске уније доноси Савет Европске уније, који уз помоћ Европске комисије има широка овлаштења, услед обједињавања извршних и законодавних функција. Савет је тело какво не постоји у земљама чланицама и доскоро је могао и сам без Европског парламента да усваја законе и регулативе. Нацрт Устава предвиђа да Савет Европске уније, обавља законодавне и буџетске функције. Земље кандидати су обавезни да до датума приступања усвоје законодавство Европске уније у области животне средине и да његову примену заврше у року од највише десет година након приступања. Студија Ецотец из 2001.године процењује да годишње користи (укључујући и оне из области здравља, ресурса и Еко система који проистичу из примене законодавства Европске уније у области животне средине у земљама које су од маја 2004.године нове чланице) 2,6% БНД у периоду од 1999.године до 2020. Земље са наглашеним проблемима у области животне средине користе и већи проценат-нпр.Чешка 4,8%. Како је неопходно ускладити прописе тако је неопходно и становништво усмерити ка развијању еколошке свести о заштити животне средине у којој живи. То је већ устаљена пракса у земљама Европске уније. Грађанин мора бити добро информисан и то највише преко стратегије и националне политике. Држава мора регулисати кроз систем образовања основно упознавање са екологијом, окружењем, уделом човека у загађивању и начинима како то спречити. Само благовременим образовањем и упознавањем са последицама и начином спречавања истих може се развити свест човека-његов однос према окружењу. За нежељене и непоштовање прописа неопходно је даље увести систем казнених мера. 4. ЕКОЛОШКА СВЕСТ КАО ОСНОВА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА Основно полазиште концепције активне заштите животне средине, јесте да се животна средина мо¬ра заштитити и унапредити у целини. Заштитом животне средине морају бити обухваћени сви њени елемен¬ти, без обзира што заштита појединих сегмената захтева посебне приступе и научне подухвате. У вези са тим потребно је увек и свуда водити ра¬чуна о сложености еколошких односа и процеса. Код низа одговарајућих акција заштите и унапређења животне средине потребно је полазити од чињенице да су односи између човека и простора који га окружује, и природни и друштвени. Из правилног, свр¬сисходног и савременог регулисања односа у систему човек-технологија-природа, могуће је конципирати праву стратегију заштите животне средине. Све ово потенцира потребу да се на све могуће начине мора избегавати неадекватно и ненаменско коришћење животне средине ( Рајовић D.Г.,2007). Идеја и замисао одрживог развоја заштите животне средине се ослања на следеће принципе (Јенсен Q.А.,2002), ( Ђукановић M.,1996): - предострожност, - предвиђање ризика, - спречавање узрока, - ново вредновање животне средине, - промена начина понашања, - промена начина потрошње, - успостављање потребних демографских ин¬ституција и процеса. Принцип предострожности се заснива на пра¬вилу да је боље спречити него лечити. Зато овај прин¬цип подразумева претходну анализу и процену могућих штетних ефеката приликом планирања и ре¬ализације свих развојних акција као што су, на пример: коришће¬ње ресурса и простора, утицај на биодиверзитет, за¬гађивање итд. Принцип предвиђања ризика се заснива на претходној процени утицаја планираних акција, по¬себно ако се ове акције односе на опасне, от¬ровне и друге процесе, материје или поступке који могу довести до загађивања или ризика, на ос¬нову сличних искустава и ситуација. Принцип спречавања узрока представља на¬јзначајнији потез у заштити животне средине, с об¬зиром да животној средини омогућава један ду¬горочнији развој. Спровођење овог принципа спречава се касније отклањање последица неже¬љених ефеката. Принцип новог вредновања животне сре¬дине подразумева сасвим нове приступе: - екосистемски, односно мултидисциплинарни, - етички, према животној средини и њеним факто¬рима, према чувању ресурса, биљног и живо¬тињског света, своје ближе и даље околине, према другим људима, етничким групама, генерацијама, - окренут будућности, са сталним планирањем остављања опција и другима да свој развој сами себи стварају, а не да њиховим раз¬војем управља претходна генерација, - умеренијег развоја, са новом парадигмом преживљавања и скромнијег животног станда¬рда, уместо материјалног раста и луксуза, - умеренијег и скромнијег коришћења животне средине, њених богатстава, нарочито необ¬новљиве енергије и очувања биодиверзитета. Принцип промене начина понашања је је¬дан од значајних услова за остваривање одржи¬вог развоја заштите животне средине, а односи се на нову филозофију живота - преживљавање. Променом начина понашања врши се помак у људском опхођењу према жи¬вотној средини: од деструктивног ка заштитничком. Овај принцип је стога у уској спрези са еко¬лошком свести и еколошком етиком. Принцип начина потрошње је један од нај¬значајнијих принципа одрживог развоја заштите животне средине и пред¬ставља промену потрошачког менталитета који се одликује умереношћу и скромношћу у трошењу ресурса како у производњи, тако и у потрошњи, ко¬ја задовољава само основне и неопходне људ¬ске потребе и не представља жељу за луксузом и раскоши. Потрошња би требало да буде без ос¬татка (отпада било које врсте, дакле потпуно ре¬циклирање). Принцип успостављања нових демограф¬ских институција и процеса односи се на потребу укључивања демографске динамике и њених трен¬дова у програме животне сре¬дине и одрживог развоја, с обзиром на чињеницу да је демографски пад основни чинилац депопу¬лације руралних а демограски раст основни чинилац концентрације урбаних и угрожавања биосфере и њених екосистема. Спровођење овог прин¬ципа захтева паралелну примену популационих програма и програма управљања природним ре¬сурсима. Одрзиви развој је дакле, складан однос екологије и природе, како би се природно богатство наше Планете сачувало и за будуће нараштаје. Може се рећи да одрживи развој представља генерално усмерење, тежњу да се створи бољи свет, балансирајући социјалне, економске и факторе заштите животне средине. Израз одрживи развој (енглески Сустаинабле Девелопмент), подразумева усклађен, континуиран тј.уравнотежен развој ослоњен на следеће одреднице: - одрживи развој представља генерално усмерење, а не неприкосновену, - одрживи развој настоји да створи хуманији свет, кроз хармонизацију социјалних, - економских и фактора заштите животне средине. Садашње генерације треба да планирају и стварају себи одговарајући квалитет животне средине, но, ово прво морају задржати и наредне генерације. Дакле, брига о заштити животне средине је да задобије такве размере да се о њој не може говорити као о националном-локалном тренду. Напротив, она добија међународни карактер. Задатак глобалне заједнице је да пронађе приступ који би омогућио постојање здраве животне средине али и привреде. Материјална пракса одрживог друштва мора да подразумева: - вечиту потрагу за ефикаснијим еколошким решењима, - озбиљан третман свих еколошких опасности, - сталну проверу пројектоване еколошке политике, - информисање јавности о еколошким перфомансама еколошких активности, - производне процесе усаглашене са најновијим научним и техничким могућностима, - све производње морају давати предност, тј.приоритет реализацији еколошких циљева, тј.да их инкорпорирају у своју политику, - еколошке мере, циљеве и стандарди морају бити интегрирани у све области управљања предузећима, - реализацијом активности еко-менаџмента очекује се развој екологије као сталног процеса, - Еко-стручњаци треба да имају главну и завршну реч у уређивању пословних-привредних сизуација и последица, - све запослене у пословним системима требало би едуковати у циљу изградње еколошки одговорног помагања и свести, - главни императив пословне политике мора бити еколошка подобност која настаје као последица: заштите животне средине, рационалне употребе енергије и ресурса, безбедне употребе новонасталих производа, поновним коришћењем производа, рециклажом те безбедним депоновањем (Васовић V., Биочанин Р.,2007). Дакле, болест савременог друштва иницира другачије поимање места и улоге човека у свету који га окружује. Отуда настојања огромног броја теоретичара за посредовањем мисаоне и делатне сфере. Меадоwс, Фостер, Горз, Галбраитх, Грулл, Тоффлер и многи други, представљају ауторе из плејаде светских признатих имена, чији радови чине покушај најоптималније форме живота цивилизације. На удару критика су нарочито оне идеологије које постичу нехуману индустријализацију, док се истовремено врше све гласнија афирмација проеколошких вредности. Тако, еколошка парадигма има за циљ да афирмише нове вредности, да иницира дубоки преображај човекове мисаоне и делатне сфере. Њен задатак је разрачунавање са дуговажећом филозофијом живота која се, према Грулу темељи на: - погрешном схватању да се наша привреда темељи само на раду и капиталу, - погрешном схватању да се већи број и количина увек бољи од мањег броја и мање количине, - погрешном схватању да само материјално богаство чини човека срећним, - погрешном схватању да су наука и технологија увек служе напретку, - погрешном схватању да је све више слободе које уживамо, - погрешном схватању да се производња може стално повећати (Васовић V., Биочанин Р., 2007). Све гласније захтеве еколошких организација, удружења и асоцијација, Р.Рихта декларише као потребе за: стваралачким радом, сталним образовањем, стварношћу и индивидуалном реализацијом, интензивним унутрашњим јединством личности, јасним људским односима, информисаношћу, додиру са лепим и природом. Управо ове захтеве је модерна упорно занемаривала јер је методолошким прилазима редукционизма и квантификације губила целовитост, етичност и квалитет. Узмимо за пример, податке Wорд Травел Анд Тоурисм Цоунцила из 2000.године. Међународна путовања су у последњих 25 година, порасла за више од 500%. На туристичким путиовањима изван своје земље, туристи су 2000.године потрошили 476 милијарди америчких долара. Бројке показују да је у међународном туризму сваког дана учестовало 1.913.000 људи, који су дневно трошили по 1,7 милијарди долара. Како су у односу на стране туристе, они који туристички путују у оквирима својих земаља, од 3 до 4 пута бројнији, закључујемо да у савременим туристичким кретањима данас учествује једна четвртина човечанства.Али подаци Wорд Травел-а показују и све већу забринутост, како оних који путују пословно, тако и оних који путују на одмор, о штети коју туризам наноси животној средини. Када је Холидаy Инн, највећи светски ланац хотела, спровео истраживање својих гостију, њих 78% изјавило је да су врло забринути за животну средину, а 28% је рекло да су приликом избора хотела разматрали и политику животне средине. Тхе Травел Ассоциатион оф Америца процењује на основу властитих истраживања да се данас 13.000.0000 становника САД-а сматра „екотуристима“. Шта више ти су људи спремни платити додатак од 8,5% да би одсели у хотелу који не нарушава животну средину.Дакле, проблем загађења и исцрпљивања природне средине је сложен проблем али је и отворен за разна решења. У складу са концепцијом одрживог развоја очекује се да култура рада почива на хуманијим принципима еколошке привредне и друштвене ефикасности. Пут у еколошки оправдано друштво јесте наша неопходна потреба али и обавеза према наследницима Планете Земље. 5. ЗАКЉУЧАК До настанка човека и његовог делатног односа према природи, у живом свету владала је узајамна и хармонична повезаност и зависност у еколошкој равнотежи. Нарушавање еколошке равнотеже настаје као последица човекове радне делатности, којом човек “присваја” природу, и ствара производе. При томе не долази само до поремећаја еколошке равнотеже екосистема, већ и до угрожавања интенгритета човека и његовог опстанка. Познавање еколошких законитости, процеса и појава у природи обогаћује човека да сагледа природу у целини. Уређујући је према својим потребама он не сме да доведи до прекида процеса у њој, нити да поремети функционалну равнотежу која постоји између живих бића и њихове животне средине. То се може избећи само ако се добро познају еколошке законитости и ако се понашају људи ускладу с њима. Дакле, еколошка свест представља образац живота, који поштује и усклађује са природним законима кружење материје, трошење енергије и обнављање живота, при чему подстиче да се од природе узима само онолико колико је потребно за обезбеђивање основних људских потреба. Зато еколошка етика представља еколошки однос човека према животној средини, који се односи на моралан однос између људског/техносфере и природног/биосфере.Нови однос према животној средини, као и преображај духа савремене сфере рада постаје императив.Концепција одрживог развоја нуду могућност хармоничног развоја. ЛИТЕРАТУРА [1] Станковић M.С., Позитивни и негативни утицаји туризма на животну средину, Гласник СГД, св. LXXV, бр.1, Београд, 1995 , 47-48 с. [2] Јенсен Q. А., Енвиронмент анд енвирон¬ментал аwаренесс, Университет Кøпенхавн, 2002, 39-45 с. [3] Иванов Б.А., Инженерская екология, Ленинградскии Универзитет, Ленинград, 1989, 38-41с. [4] Петровић Н., Еколошка свест као основа одр¬живог развоја, IV скуп привредника и науч¬ника, Зборник радова "Менаџмент, техно¬логије и иновација", 02-03. новембар, Бео¬град, 2006, 220-221 с. [5] Група аутора, Финал репорт Интерговернментал Цоференце он Енвиронментал Едуцатион.Организед бy УНЕСЦО ин Цооператион wитх УНЕП, Тбилси, УССР, 14-26 Оцтобер, Парис,24-41 с. [6] www.екофорум.орг.yу [7] Ђукановић M., Животна средина и одрживи раз¬вој, Елит, Београд, 1996, 186 с. [8] Рајовић Г., Еколошка свест као основа одрживог развоја руралних простора Црне Горе, “Ецологица“, Начно-стручно друштво за заштиту животне средине Србије, Но- 49, Београд, 2007, 63-68 с. [9] Васовић V., Биочанин Р., Одрживи развој, “Ецологица“, Начно-стручно друштво за заштиту

      životne sredine Srbije , No- 49, Beograd, 2007, 67-69 s.