Латинска унија

С Википедије, слободне енциклопедије

Латинска унија
Чланице Латинске Уније
Датум оснивања15. мај 1954.
Мадрид
Датум гашења31. јул 2012.
Типлингвистичка организација
СедиштеПариз,
 Француска
Чланови36 држава,
4 посматрача
Службени језицишпански, каталонски, француски, италијански, португалски и румунски
Председник конгресаОлег Серебриан,
 Молдавија
Генерални секретарХозе Луис Дицента Балестер,
 Шпанија
Веб-сајтwww.unilat.org

Латинска унија (франц. Union Latine; шп. Unión Latina; итал. Unione Latina; порт. União Latina; рум. Uniunea Latină; кат. Unió Llatina) је бивша међународна организација састављена од земаља у којима се говоре неки од романских језика.[1] Задатак Латинске уније је да промовише и шири заједничко наслеђе латино културе. Латинска унијa је основана 1954. године, потписивањем конституционог споразума у Мадриду. Формално је призната као институција 1983. године. Од тада, број чланова је порастао од 12 на 35 земаља на четири континента.

Унија је настала 1954. године у Мадриду, Шпанија. Почела је да ради 1983. године и њено чланство је порасло са 12 на 36 држава, укључујући земље Северне Америке, Јужне Америке, Северне Европе, Јужне Европе, Африке и Азијско-пацифичког региона.[2]

Званични називи Латинске уније били су: Union Latine на француском, Unione Latina на италијанском, União Latina на португалском, Uniunea Latină на румунском, Unión Latina на шпанском и Unió Llatina на каталонском.[3]

Због финансијских потешкоћа, Латинска унија је 26. јануара 2012. године објавила обуставу својих активности, распуштање свог Генералног секретаријата (на снази од 31. јула 2012.) и раскид радног односа за све запослене у организацији.[4]

Критеријуми[уреди | уреди извор]

Постоји више критеријума које једна земља треба да задовољи да би постала чланица ове уније.

Лингвистички критеријуми

  • Да је званични језик романски језик
  • Да је романски језик језик образовања
  • Да је романски језик језик медија и штампе

Лингвистичко-културални критеријуми

  • Постојање развијене књижевности на неком романском језику
  • Постојање штампе и публикација на неком романском језику
  • Постојање телевизијских станица са знатним бројем програма на романском језику
  • Постојање радио-станица са програмом који се емитује на неком романском језику и широким дометом

Културални критеријуми

  • Постојање директног или индиректног римског наслеђа које држава покушава да одржи путем наставе латинског језика
  • Образовање на другом страном романском језику, различитом од језика земље

Односи са другим латино земљама

  • Друштвена организација, нарочито на пољу судства, планирана и базирана на поштовању основник слобода и основних принципа људских права и демократије, толеранције и слободе култа.

Чланство[уреди | уреди извор]

Према веб страници Латинске уније, чланство је било отворено за сваку нацију која испуњава следеће критеријуме:

Земље чланице[уреди | уреди извор]

Следеће земље су чланице Латинске уније, распоређене на четири континента:

Шпански језик[5][6][7][8]

Аргентина* | Боливија | Чиле | Колумбија | Костарика | Куба | Доминиканска Република | Еквадор | Салвадор | Шпанија | Филипини | Гватемала | Екваторијална Гвинеја | Хондурас | Мексико | Никарагва | Панама | Парагвај | Перу | Уругвај | Венецуела

Француски језик[9][10][11]

Обала Слоноваче | Француска | Хаити | Монако | Сенегал

Италијански језик[12][13][14][15]

Италија | Ватикан* | Сан Марино

Португалски језик[16][17][18]

Ангола | Бразил | Зеленортска острва | Гвинеја Бисао | Мозамбик | Португал | Сао Томе и Принципе | Источни Тимор

Румунски језик[19][20][21]

Молдавија | Румунија

Каталонски језик

Андора

(*) Стални посматрачи

Званични језици Латинске уније су шпански, француски, португалски, италијански, румунски и каталонски. Прва четири језика се користе у свакодневном раду Уније, и сви текстови опште дифузије морају бити преведени на та четири језика.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Herman, József; Wright, Roger (2000). Vulgar LatinСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. University Park: Pennsylvania State University Press. стр. 96–115. ISBN 0-271-02001-6. 
  2. ^ „Unión Latina; Estados miembros”. Архивирано из оригинала 2008-12-28. г. Приступљено 2009-01-05. 
  3. ^ Latin Union Official Site Архивирано 2009-05-12 на сајту Wayback Machine
  4. ^ "Disolución de la Secretaría General de la Unión Latina", Unión Latina, accessed 2012-06-10.
  5. ^ „Spanish native speakers worldwide in 2023: an estimate”. www.bergesinstitutespanish.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 2. 2023. г. Приступљено 2023-02-22.  Estimate. Corrected as Equatorial Guinea is mistakenly included (no native speakers there)
  6. ^ Eberhard, David M.; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D. (2019). „Summary by language size”. Ethnologue. SIL International. Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 3. 3. 2022. 
  7. ^ Salvador, Yolanda Mancebo (2002). „Hacia una historia de la puesta en escena de La vida es sueño”. Calderón en Europa (на језику: шпански). Vervuert Verlagsgesellschaft. стр. 91—100. ISBN 978-3-96456-501-3. doi:10.31819/9783964565013-007. Архивирано из оригинала 3. 3. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2022. 
  8. ^ „Countries with most Spanish speakers 2021”. Statista. Архивирано из оригинала 17. 5. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2022. 
  9. ^ „In which countries of the world is this language spoken...”. Приступљено 21. 11. 2017. 
  10. ^ „Official Languages”. www.un.org (на језику: енглески). 2014-11-18. Приступљено 2020-04-19. 
  11. ^ „Census in Brief: English, French and official language minorities in Canada”. www12.statcan.gc.ca (на језику: енглески). 2017-08-02. Приступљено 2018-03-25. 
  12. ^ „Romance languages”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 19. 2. 2017. „...if the Romance languages are compared with Latin, it is seen that by most measures Sardinian and Italian are least differentiated...” 
  13. ^ Fleure, H. J. The peoples of Europe. ISBN 9781176926981. 
  14. ^ „Hermathena”. 1942. 
  15. ^ Winters, Margaret E. (8. 5. 2020). Historical Linguistics: A cognitive grammar introduction. ISBN 9789027261236. 
  16. ^ „Estados-membros” [Member States]. Community of Portuguese Language Countries (на језику: португалски). 7. 2. 2017. 
  17. ^ „The Origin and Formation of The Portuguese Language”. Judeo-Lusitanica. Duke University. Архивирано из оригинала 10. 5. 2017. г. Приступљено 15. 10. 2016. 
  18. ^ Bittencourt de Oliveira, João. „Breves considerações sobre o legado das línguas célticas”. filologia.org.br. 
  19. ^ „Modificat și în Constituție: "Limba de stat a Republicii Moldova este limba română" - FOTO” (на језику: румунски). ProTV Chișinău. 30. 3. 2023. 
  20. ^ Untila, Stela (14. 7. 2021). „"Cât există Transnistria, va exista "limba moldovenească". Krasnoselski, despre posibile divergențe cu Chișinăul”. NewsMaker (на језику: румунски). 
  21. ^ „Official use of languages and scripts in the Autonomous Province of Vojvodina”. Provincial Secretariat for Regulations, Administration and National Minorities. Приступљено 18. 10. 2010. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Kabatek, Johannes; Pusch, Claus D. „The Romance languages”. The Languages and Linguistics of Europe: A Comprehensive Guide (на језику: енглески). „If we look at the Romance languages from a morphological, syntactic or content-oriented synchronic perspective, there are several features common to all of them that justify the assumption of a more or less coherent Romance type different from Latin.” 
  • Metzeltin, Miguel. „Tipología convergente de las lenguas románicas”. Las Lenguas románicas estándar: historia de su formación y de su uso (на језику: шпански). стр. 45. „Pese a la gran variación que ofrecen los idiomas románicos, su evolución y sus estructuras presentan tantos rasgos comunes que se puede hablar de un tipo lingüístico románico.” 
  • Frederick Browning Agard. A Course in Romance Linguistics. Vol. 1: A Synchronic View, Vol. 2: A Diachronic View. Georgetown University Press, 1984.
  • Harris, Martin; Vincent, Nigel (1988). The Romance Languages. London: Routledge.  Reprint 2003.
  • Posner, Rebecca (1996). The Romance Languages. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Gerhard Ernst et al., eds. Romanische Sprachgeschichte: Ein internationales Handbuch zur Geschichte der romanischen Sprachen. 3 vols. Berlin: Mouton de Gruyter, 2003 (vol. 1), 2006 (vol. 2).
  • Alkire, Ti; Rosen, Carol (2010). Romance Languages: A Historical Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Martin Maiden, John Charles Smith & Adam Ledgeway, eds., The Cambridge History of the Romance Languages. Vol. 1: Structures, Vol. 2: Contexts. Cambridge: Cambridge UP, 2011 (vol. 1) & 2013 (vol. 2).
  • Martin Maiden & Adam Ledgeway, eds. The Oxford Guide to the Romance Languages. Oxford: Oxford University Press, 2016.
  • Lindenbauer, Petrea; Metzeltin, Michael; Thir, Margit (1995). Die romanischen Sprachen. Eine einführende Übersicht. Wilhelmsfeld: G. Egert. 
  • Metzeltin, Michael (2004). Las lenguas románicas estándar. Historia de su formación y de su uso. Uviéu: Academia de la Llingua Asturiana. 
  • Boyd-Bowman, Peter (1980). From Latin to Romance in Sound Charts. Washington, D.C.: Georgetown University Press. 
  • Cravens, Thomas D. Comparative Historical Dialectology: Italo-Romance Clues to Ibero-Romance Sound Change. Amsterdam: John Benjamins, 2002.
  • Sónia Frota & Pilar Prieto, eds. Intonation in Romance. Oxford: Oxford UP, 2015.
  • Christoph Gabriel & Conxita Lleó, eds. Intonational Phrasing in Romance and Germanic: Cross-Linguistic and Bilingual studies. Amsterdam: John Benjamins, 2011.
  • Philippe Martin. The Structure of Spoken Language: Intonation in Romance. Cambridge: Cambridge UP, 2016.
  • Rodney Sampson. Vowel Prosthesis in Romance. Oxford: Oxford UP, 2010.
  • Holtus, Günter; Metzeltin, Michael; Schmitt, Christian (1988). Lexikon der Romanistischen Linguistik. (LRL, 12 volumes). Tübingen: Niemeyer. 
  • Price, Glanville (1971). The French language: present and past. Edward Arnold. 
  • Kibler, William W. (1984). An introduction to Old French. New York: Modern Language Association of America. 
  • Lodge, R. Anthony (1993). French: From Dialect to Standard. London: Routledge. 
  • Williams, Edwin B. (1968). From Latin to Portuguese, Historical Phonology and Morphology of the Portuguese Language (2nd изд.). University of Pennsylvania. 
  • Wetzels, W. Leo; Menuzzi, Sergio; Costa, João (2016). The Handbook of Portuguese Linguistics. Oxford: Wiley Blackwell. 
  • Penny, Ralph (2002). A History of the Spanish LanguageНеопходна слободна регистрација (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lapesa, Rafael (1981). Historia de la Lengua Española. Madrid: Editorial Gredos. 
  • Pharies, David (2007). A Brief History History of the Spanish Language. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Zamora Vicente, Alonso (1967). Dialectología Española (2nd изд.). Madrid: Editorial Gredos. 
  • Devoto, Giacomo; Giacomelli, Gabriella (2002). I Dialetti delle Regioni d'Italia (3rd изд.). Milano: RCS Libri (Tascabili Bompiani). 
  • Devoto, Giacomo (1999). Il Linguaggio d'Italia. Milano: RCS Libri (Biblioteca Universale Rizzoli). 
  • Maiden, Martin (1995). A Linguistic History of Italian. London: Longman. 
  • John Haiman & Paola Benincà, eds., The Rhaeto-Romance Languages. London: Routledge, 1992.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Латинска унија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Латинска_унија&oldid=27552657”