Логор Аушвиц

Координате: 50° 02′ 09″ С; 19° 10′ 42″ И / 50.035833° С; 19.178333° И / 50.035833; 19.178333
С Википедије, слободне енциклопедије
Логор Аушвиц
Концентрациони логор
Логор Аушвиц на карти Пољске
Логор Аушвиц
Координате50° 02′ 09″ С; 19° 10′ 42″ И / 50.035833° С; 19.178333° И / 50.035833; 19.178333
МестоОсвјенћим
Под контролом Нацистичка Немачка
Логор Аушвиц
Konzentrationslager Auschwitz, Obóz Koncentracyjny Auschwitz
Светска баштина Унеска
Званично имеКонцентрациони логор Аушвиц-Биркенау
Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau
МестоПољска Уреди на Википодацима
Координате50° 02′ 09″ С; 19° 10′ 42″ И / 50.0358° С; 19.1783° И / 50.0358; 19.1783
Површина192, 19.197 ha (20.700.000, 2,0663×109 sq ft)
Укључује
  • Auschwitz I concentration camp
  • Auschwitz II-Birkenau concentration camp
  • Auschwitz III Monowitz concentration camp Edit this on Wikidata
Критеријумкултурна: vi
Референца31.
Упис1979. (3. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/31

Аушвиц (нем. Konzentrationslager Auschwitz) је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва.[1] Налазио се у јужној Пољској, 50 km западно од Кракова и 286 km од Варшаве. Име је добио по оближњем граду Освјенћим [1](Аушвиц на немачком). Након немачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је прикључен Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних делова Европе. Од тог броја, овде их је побијено 1,1 милион[2][3], од тога милион Јевреја.[4] Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор у гасним коморама Аушвица II у којима је коришћен гас циклон Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима. Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.

До данас су сачувани многи објекти логора Аушвиц. Они су званично под заштитом Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање холокауста. УНЕСКО је овај логор 1979. прогласио делом Светске баштине под именом „Аушвиц-Биркенау - немачки нацистички концентрациони логор смрти“.[1]

Годишњица совјетског ослобођења Аушвица 27. јануара 1945. се у свету обележава као „Међународни дан сећања на жртве холокауста“.

Историја[уреди | уреди извор]

За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју, су била три разлога пресудна: У Аушвицу је постојала пољска касарна, значи инфраструктура је барем делимично већ постојала. Даљи аргумент за Аушвиц је била позиција уз железнички чвор, јер су се депортације углавном одвијале уз помоћ железнице. Последњи мотив је био велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

Опис логора у Аушвицу[уреди | уреди извор]

Ситуациони план три логора у Аушвицу у лето 1944.

Комплекс се састојао од три главна логора.[1]

  • Аушвиц I, отворен 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника.
  • Аушвиц II (Биркенау), отворен 8. октобра 1941, био је логор смрти у коме је убијено 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака и 19.000 Рома. Он је био највећи од три логора.
  • Аушвиц III (Моновиц), отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике ИГ боје (IG Farben).

Постојало је око 40 помоћних логора под заједничком управом, од којих су неки били неколико десетина километара од главних логора, са од неколико десетина до неколико хиљада логораша.[5]

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, СС. До лета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је после рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Обешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица I.

Особље логора су делом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо, sonderkommando). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тела у крематоријуме. Немци би повремено ликвидирале целе јединице зондеркомандоа. Око 6.000 припадника СС је радило у Аушвицу.

Логор смрти Биркенау - Аушвиц II[уреди | уреди извор]

Авионски снимак логора Аушвиц-Биркенау на врхунцу његове активности јуна 1944. ; улаз је десно доле, од кога железничка пруга скреће налево до рампе за искрцавање ; слева, са друге стране, две зграде са крематоријумима (два црна облика у форми слова T) ; одоздо нагоре: женски логор, главни логор са проширењима у изградњи. Горе лево види се бели дим, који не долази из крематоријума V, већ од ломаче на отвореном, постављене поред крематоријума V. Процес ликвидација је достигао такве размере да крематоријуми нису били довољни.
Рампа за Јевреје (Judenrampe), где су са возова истоварани логораши до 15. маја 1944.
Кревети на спрат у логору Аушвиц II. У свакој секцији спавала су четири логораша. У једној од оваквих барака могло је бити и до хиљаду логораша.
Улазак у логор Аушвиц.

Заробљеници су довожени у Аушвиц-Биркенау композицијама возова. Када би приспели у логор, делили су их у две групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прву групу је чинило око 75% људи и они би убрзо били спроведени у гасне коморе. У њој су била сва деца, мајке са децом, старци и сви они који нису деловали снажни на краткој инспекцији логорских лекара. Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета циклона Б. Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је месечна производња била 2,75 тона.

Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама ИГ боје и Круп. Од 1940. до 1945. регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стрељањима, пребијањима, од изгладнелости и од болештина.

Посебне радне јединице логораша су клијештима чупале златне зубе жртава гасних комора. Злато је топљено и транспортовано у Немачку. Лични предмети логораша су одношени у складиште, одакле су их по жељи пљачкали припадници СС.[6]

Отпор логораша[уреди | уреди извор]

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побегло је пар заробљеника који су носили вести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај-јун 1944. Дана 7. октобра 1944, на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева (нем. Sonderkommando). Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, секирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор којим је делимично уништен крематоријум IV. Тада се побуњеницима придружила екипа логораша из крематоријума II, који су такође савладали своје стражаре. После експлозије, пресекли су електричну жицу и побегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.[7]

Током постојања логора у Аушвицу бекство је покушало око 700 логораша, од којих је 300 то и успело. Уобичајена казна за оне које би ухватили у бекству била је смрт изгладњивањем. Породице оних који су утекли су понекад хапшене и довођене у Аушвиц да би одвратили остале логораше од покушаја бекства. Ако би неко успео да побегне, СС би насумице бирао 10 логораша из његовог блока и остављао их да умру без хране.[8]

Жртве[уреди | уреди извор]

Споменик за жртве Аушвица се налази у Аушвиц-Биркенау II. Текст је исписан на свим језицима жртава.

Аушвиц-Биркенау је био логор смрти у коме је погубљено највише људи, иако је са радом почео најкасније. Године 1941. у масовним егзекуцијама у окупираним подручјима нацисти и њихови сарадници су побили 1,1 милион Јевреја. Године 1942, 2,7 милиона Јевреја је страдало у логорима операције Рајнхарт (Хелмно, Собибор, Белзец, Треблинка), који су створени за истребљење 3 милиона пољских Јевреја. У Аушвицу је убијено око 200.000 Јевреја те године. Пола милиона Јевреја убијено је 1943. (од тога половина у Аушвицу). Од тада, са радом је наставио само логор у Аушвицу, и то као радни логор и логор за уништење Јевреја из остатка Европе.[9]

Аушвиц, у функцији логора смрти, радио је пуним капацитетом од априла до јуна 1944, када је био центар за уништавање мађарских Јевреја. Број усмрћених је био толики да су неки лешеви спаљивани на ломачама на отвореном.

Евакуација логора и ослобођење[уреди | уреди извор]

Новембра 1944. Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу СС је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије немачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале. СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу немачког повлачења.[10] Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију; близу 60.000 логораша натерани су на марш смрти према логору Лослау. Око 20.000 логораша из Аушвица успело је да стигне до логора Берген-Белзен у Немачкој, где су их ослободили Британци априла 1945.[11] Најслабијих 7.500 остављено је у логору. Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348.820 мушких одела и 836.255 женских одевних предмета који су припадали жртвама.[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 86. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Brian Harmon, John Drobnicki, Historical sources and the Auschwitz death toll estimates Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јануар 2009), The Nizkor Project, Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ Piper, Franciszek & Meyer, Fritjof. "Die Zahl der Opfer von Auschwitz. Neue Erkentnisse durch neue Archivfunde" Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2011), Osteuropa, 52, Jg., 5/ (2002). стр. 631-641, (review article).
  4. ^ Gutman & Berenbaum 1998, стр. 62.
  5. ^ Gutman & Berenbaum 1998, стр. 17.
  6. ^ Rees 2005, стр. 172–175.
  7. ^ Rees 2005, стр. 256–257.
  8. ^ Rees 2005, стр. 141.
  9. ^ Dwork 1996, стр. 336–337.
  10. ^ Rees 2005, стр. 260.
  11. ^ Rees 2005, стр. 265.
  12. ^ Dwork 1996, стр. 10.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]