Мансијски језик

С Википедије, слободне енциклопедије
мансијски језик
маньси/моаньсь
Говори се у Русија:
Број говорника
938 (2010 попис)
ћирилица
Језички кодови
ISO 639-3mns
Ханти-Мансијски аутономни округ - распрострањеност мансијског језика
{{{mapalt2}}}
Мансијски језик, као и хантијски, распрострањен само у Ханти-Мансијском аутономном округу у западном Сибиру

Мансијски језик (мансијски: маньси/моаньсь) говори око хиљаду људи у Русији. Најсличнији је хантијском и мађарском.

Мансијски језик припада угарској грани угро-финских језика. Користи ћирилицу.

Дијалекти[уреди | уреди извор]

Мансијски се дели на 4 дијалекатске групе: северна, западна, источна и јужна. Дијалекти су морфолошки слични али имају велике фонетске разлике. У северним дијалектима има туђица из ненецког језика, а на истоку из татарског језика. Књижевни мансијски је базиран на северном сосвинском дијалекту, док је источни кондински дијалект готово неразумљив осталим говорницима.

Јужни мансијски (Тавдински) ()

Пелимски

Северни вагилски

Јужни вагилски

Доњи лозвински

Средњи лозвински

Доњи кондински

Средњи кондински

Горњи кондински

Горњи лозвински

Сосвински

Сигвински

Обски

Изучавање[уреди | уреди извор]

Прво истраживање мансијског вршили су у 19. веку мађарски научник Антал Регули и фински научник Аугуст Алквист а нешто касније и мађарски лингвиста Бернат Мункачи, који је истражио све дијалекте и превео материјал у четири тома на мађарски. Након њега је фински научник Артури Канисто вршио истраживање о фонетици, граматици и лексици мансијског. Његове необјављене радове као и сопствене радове о етимологији, граматици и лексици објавио се фински научник М. Лимолој. Средином 20. века северне дијалекте је подробније изучавао мађарски научник Д. Лако. У све светске језике, преко руског, доспела је мансијска реч мамут - манг онт (земљани рог).

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]