Марс

Из Википедија

Овај чланак је о планети. За остала значења погледајте Марс (вишезначна одредница).

Марс је четврта планета Сунчевог система. Марс је удаљен 1,52 АУ или 227.940.000 км од Сунца, има пречник 6.794 км и масу 6,4219×10²³ кг. Око Марса круже два мала сателита: Фобос и Деимос. Фобос има пречник 11 км и масу 1,08×10¹⁶ кг, док Деимос има пречник 6 км и масу 1,80×10¹⁵ кг. Путеве које описују око Марса такође су различити. Мерећи од средишта Марса, Фобос кружи на 9.000 км од средишта Марса, док Деимос кружи на 23.000 км.

Марс је био римски бог рата. Грчко име за Марс је Арес, па за појмове везане уз Марс користимо префикс арео- уместо гео-, нпр. умјесто географска ширина користимо појам ареографска ширина.

[уреди] Атмосфера и клима

Марсова атмосфера је приметно другачија од Земљине, а састоји се углавном од угљен диоксида (95,32%), уз мале мешавине других елемената: азота (2,7%), аргона (1,6%), кисеоника (0,13%) и неона (0,00025%). Такође садржи и водену пару (0,03%), а у поларним крајевима је нађен озон.

Поларне капе зими се прошире до 40-50° ареографске ширине. Сонда Вајкинг Лендер 2 је на 47° северне ширине снимила танак слој иња. Северна поларна капа се за време северног лета смањи на пречник од око 800 км, а јужна за јужног лета на око 400 км. Осим угљен диоксида (суви лед), поларне капе садрже и смрзнуту воду јер је уочено да сублимацијом ЦО₂ капе не нестају, а температура је увек испод 273 К (0°Ц). Ова смрзнута вода је измешана са честицама прашине.

[уреди] Температурне разлике и настанак олуја

Просечна измерена температура на Марсовој површини је 210 К (-63°Ц), с максимумом од 293 К (20°Ц) и минимумом од 130 К (-143°Ц). Најтоплија су подручја око екватора и у субсоларној тачки зато што температура тла зависи од угла упада сунчевих зрака и често варира јер је ретка атмосфера слаб топлотни спремник.

На половима температура зими не прелази 160 K (-133°Ц), а пада и до 120 K (-153°Ц) што је довољно да CO₂ кондензује. Тада део атмосферског CO₂ прелази у поларну капу што доводи до наглог пада притиска на том подручју и ваздух са читавог глобуса струји према том полу.

Температурне разлика између светлијих и тамнијих подручја, односно тла и атмосфере, условљава мешање атмосфере. Ветрови, који су при тлу брзине 10 m/s, подижу честице прашине до 50 km увис и преносе их на удаљености од више хиљада километара. Ветрови достижу брзине до 100 m/s, изазивајући годишње стотињак пешчаних олуја које, када је Марс у перихелу, а ветар и температура у свом максимуму, могу прекрити цели планет прашином.

Пешчане олује доводе до занимљивог ефекта „анти-стакленика“ - велике количине прашине у атмосфери не допуштају сунчевој светлости да неослабљена продре до површине, а пропуштају топлотно зрачење Марсове површине која се хлади, док се виши делови атмосфере загревају.