Месић
Месић | |
|---|---|
 Улаз у село Месић | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Војводина |
| Управни округ | Јужнобанатски |
| Град | Вршац |
| Становништво | |
| — 2011. |  198 |
| — густина | 15/km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 06′ 17″ С; 21° 24′ 01″ И / 45.104833° С; 21.400166° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 197 m |
| Површина | 15,0 km2 |
.svg)  Месић Месић на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 013 |
| Регистарска ознака | VŠ |
Месић (рум. Mesici, мађ. Meszesfalva, нем. Mesitsch) је насеље у Србији у граду Вршац у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 198 становника.
Село је познато по истоименом манастиру, који је смештен на улазу у село из правца Вршца. Од 1952. године манастир Месић је постао женски, када је на његово чело именована игуманија Теодора Милошевић. Од тада је манастир оправљен, доведен у сваком погледу у ред и под женском руком, може се слободно рећи "процветао".
Прњавор Месић[уреди | уреди извор]
Месићско насеље помиње се први пут у последњој деценији 17. века (1690—1700) 1713. године имало је 7 кућа. После 1716. године је напуштено. 1743. године били су становници Месића Срби .[1] Они су били манастирски поданици, као и Малосредиштани, и чинили су прњавор, насеље на манастирском земљишту.
После 1743. године населило је манастирско братство Румуне у близини манастира,[1] који су обрађивали манастирску земљу. Срби су се тада одселили у Вршац, где се и сада у Чукур-мали, има породица са презименима „ Месицки“.
Године 1782. уступила је комора без лицитације, по процени, месићско пољско добро манастиру за 6.791 форинти и 10 круна. Тада манастир од српског црквеног фонда добио зајам од 2.000 форинти. Године 1880. подигао је земунски трговац Бајић камени крст у Месићу. 1832. пописано је 640 румунских становника.
Помињу се 1801. године као купци српске књиге из Месића: Паун Папоје кнез, Јован Поповић "кмет" и учитељ Недељко Траиловић.[2] У прњавору Месићу је 1824. године био на служби ђакон Михаил Крашован.[3]
Архимандрит месићки Јовановић Шакабента по преузимању дужности настојатеља око 1830. године, уз помоћ намесника Гедеона Живановића је увео ред и унапредио економију манастирску. Али на почетку, по пријему старешинског "жезла", дочекали су га велики проблеми: трошна, склона паду манастирска здања, 8000 ф. дуга, "алодијале" (наследна добра) испражњене и без икаквог кућног "домазлука" (кућевне марве). Све је то доведено у ред, дугови исплаћени, "алодијале" оспособљене за приходе, домазлук наплођен, оправљена "Мајурска" здања и две модерне "гостилнице" саграђене.[4] Било је то "златно време" месићког мушког општежитељног манастира.
Румуни су поднели тужбу мађарској Курији у Будимпешти тражећи да им Срби предају три манастира међу којима и Месић. Из те тужбе се види ситуација у манастирском прњавору. По подацима из 1905. године коју је румунска страна предала суду уз тужбу, манастир Месић је имао земљу у атару општине Месић. Било је то 1416 ј 1240 кв хв. Такође је у прњавору Месићу, имао је манастир неколико "својих" "контрактуалних кућа", бројеви 3, 4, 5, 6, 7, 8, и 9 али које су се водиле на приватне власнике. На њих није тако ни имао манастир права, па ни прихода. Општина Месић је била по карактеру румунска, са 762 Румуна становника, па је због тога то румунска црквена општина која припада Карансебешкој православној румунској епархији.[5] Својом пресудом 1906. године мађарска Курија у Будимпешти је одбацила румунску тужбу, а ови су још били дужни да плате трошкове суђења.[6]
За време преврата, 4. новембра 1918. године манастир је био опљачкан од стране Румуна прњавораца села Месића. Калуђери су се склонили, док су четири дана и четири ноћи разуларени сељаци, пустошили и скрнавили светињу. Истрага по том разбојништву никад није завршена, нити су кривци кажњени. Манастир се вратио у достојанствено стање, под управом старешине Владимира Димитријевића (1908-1923).[тражи се извор]-
Одлуком министарства унутрашњих дела Краљевине Југославије, спојене су 1937. године, мале сеоске општине Месић, Сочица и Јабланка у јединствену општину. Она се од тад зове Општина Јабланска, са седиштем у Јабланци.[7]
Манастир Месић[уреди | уреди извор]
По једној верзији, 1225. године монах светогорског манастира Хилендара Арсеније "Сремац" Богдановић, потоњи наследник Св. Саве на трону српских архиепископа, основао је манастир Месић. Монах Арсеније Богдановић био је родом из Србије, а за игумана га је Св. Сава рукоположио и изаслао да оснује манастир Месић.
На основу једног званичног извештаја, пак, из 1751. манастир Месић су основали између 1493-1502. године деспот Јован Бранковић и његов брат — епископ Максим (Ђорђе) – умро 1502. — који је манастир Месић обдарили са непокретним имањем. Манастирска црква посвећена Светом Јовану Крститељу, што је јединствен случај међу српским манастирима.
Године 1690-1712. становао је у манастиру вршачки епископ. Манастир разрушили су Турци 1716. г. Нешто после тога дошао је Мојсије Стефановић, јеромонах из Крушедола са три калуђера а и опет су подигли манастир. Године 1743. отишао Мојсије у Русију да купи милодаре. Из Русије је донео собом и црквене књиге, слике, сребрни путир и црквене барјаке, као и диплому царице Јелисавете, којом је манастиру Месићу одредила годишњу помоћ од 300 рубаља.
Ту диплому узео је једном вршачки владика и више је није вратио манастиру. А 1751. била су у манастиру два калуђера са игуманом Атанасијем. Они су имали мало земље и живели сиромашно. У прњавору је било само 15 влашких домова, који су цару плаћали порез, али су у манастиру радили само један дан годишње.
Године 1774. предлагано је да се манастир Месић умањи. Унапређен је 1776. игуман за архимандрита. Изабран је за првог архимандрита Јован Фелдвари-Јовановић (1777-1785). Године 1777. године пренета је покретна имовина угашених манастира Шемљуга и Средишта у манастир Месић. Током аустријско-турског рата 1788. године разрушили су опет Турци манастир. Решили су 3. децембра 1792. године, калуђери са архимандритом Мојсијем Василијевићем (1788-1793) да изнова подигну ту светињу. Поправка спољашња и унутрашња светог храма и дозиђавање новог конака, текли су између 1793-1798. године. Радило се о трошку православних верника и помоћу вршачког епископа Јосифа Јовановића Шакабенте. Током радова слојем малтера и обојеног креча, прекривен је средњевековни зидни живопис из времана ктитора Јована Бранковића. Спољашни део храма - кубе и кровна конструкција обновљени су у молдавском стилу, на штету старог српско-византијског стила. На западном делу порушеног храма сазидана је припрата са барокним торњем и звоником. Садашњи конак рађен у неокласицистичком стилу никао је између 1840-1846. године, што се види записано на челу трема. Иконе на иконостасу су из 1841. године.
У дугој борби да манастир сачува имовину, нарочито се истакао се 1797. године архимандрит Викентије Љуштина (1796-1805). То је био један од најученијих месићких настојатеља. Написао је малу књижицу "Кратка историја манастира Месића", и стручно дело "Граматика италијанског језика".[8]
Када су се Румуни 1868. године одвојили од Срба, остали су Месић и остали манастири у српским рукама. Румуни су тражили три манастира за себе међу њима и Месић, али је српски народноцрквени сабор решио 1879. године да се ни један српски манастир не уступи Румунима. Мађарски суд у Будимпешти је одбацио румунску тужбу против Срба. Најезда инсекта "сушибубе" (филоксере) је 1889-1890. године уништила 200 јутара манастирског винограда, који је дотад давао главнину прихода. На Велику суботу 1892. године земљотрес је оштетио храм (пукао је целом дужином свод) и монашке ћелије. 1904. године покренула је сибињска румунска митрополија парницу против српских манастира, којом је тражила три манастира, али је парницу 1909. године изгубила. Током Првог светског рата на други дан Ускрса 24. априла 1916. године изгорео је црквени торањ а звона отпала.
Братство[уреди | уреди извор]
Калуђерско братство манастира Месића управљало је духовним животом верних и подмиривало верске потребе православног становништва у селу Месићу, као и у селима Сочици и Јабланки. Године 1768. било је у манастиру осам калуђера, А већ 1784. девет, 1848. шест.
По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, манастирско братство месићко чинили су: архимандрит Арсеније Јовановић Шакабента (1829-1846), Гедеон Живановић, затим јеромонаси - Христифор Станковић и Амброзије Јанковић, те ђакони - Герасим Скитор и Гедеон Младеновић.[9]
Демографија[уреди | уреди извор]
Средином 19. века манaстирски прњавор Месић има мало становника. Између два црквена пописа, 1847. и 1867. године њихов број опада: са 100 на 85 душа.[10] У насељу Месић живи 175 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,5 година (41,1 код мушкараца и 43,8 код жена). У насељу има 73 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,00.
Ово насеље је углавном насељено Румунима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
|
| ||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 0 | 0 | ||
| 80+ | 4 | 7 | ||
| 75—79 | 6 | 11 | ||
| 70—74 | 4 | 5 | ||
| 65—69 | 7 | 6 | ||
| 60—64 | 7 | 10 | ||
| 55—59 | 8 | 9 | ||
| 50—54 | 6 | 5 | ||
| 45—49 | 2 | 3 | ||
| 40—44 | 10 | 6 | ||
| 35—39 | 8 | 11 | ||
| 30—34 | 9 | 9 | ||
| 25—29 | 1 | 6 | ||
| 20—24 | 6 | 3 | ||
| 15—19 | 9 | 11 | ||
| 10—14 | 12 | 10 | ||
| 5—9 | 2 | 4 | ||
| 0—4 | 5 | 5 | ||
| Просек : | 41,1 | 43,8 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 87 | 18 | 61 | 7 | 1 | 0 |
| Женски | 102 | 14 | 59 | 19 | 4 | 6 |
| УКУПНО | 189 | 32 | 120 | 26 | 5 | 6 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 53 | 47 | 0 | 0 | 1 |
| Женски | 30 | 26 | 0 | 0 | 1 |
| УКУПНО | 83 | 73 | 0 | 0 | 2 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| УКУПНО | 0 | 0 | 0 | 0 | 0 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 0 | 0 | 1 | 2 | 0 |
| Женски | 0 | 0 | 2 | 1 | 0 |
| УКУПНО | 0 | 0 | 3 | 3 | 0 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 1 | 0 | 0 | 1 | |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 0 | |
| УКУПНО | 1 | 0 | 0 | 1 | |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Милекерови летописи јужно Банатских општина ISBN 978-86-85075-04-9:149. стр
- ^ Атанасије Стојковић: "Физика", први део, Будим 1801. године
- ^ "Сербски летописи за 1825.", Будим 1824. године
- ^ "Сербске народне новине", Пешта 1844. године
- ^ "Српски сион", Карловци 1905. године
- ^ "Источник", Сарајево 1906. године
- ^ "Време", Београд 1937. године
- ^ протојереј-ставрофор Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
- ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Литература[уреди | уреди извор]
- Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.
- Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927„Напредак Панчево,,
- Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928 г.*
- Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Феликс Милекер библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928 г.
- A delibláti homok hőmérséklet ingadozása-u.a. (Mathem. És természtud. Ertes.) 1903
- Délmagyar. őskori régisiségi leletei; Milecker Felix Temesvár 1891.
- Der europäische Flugsand J. 1873.
- Летопис Период 1812 – 2009 г. Пешчари Написао М. Марина:(Beč 2009) Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о селу Месић настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани: [1]
- „М. Марина“[1] 2009 g. Ма какве му биле мане и недостаци, недоречености, али је суштина и језгро овог рада је остало и остаће нетакнут. Неки делови имаће само свој историјски значај, али сви остали задржаће и сачуваће у пуној мери своју научну вредност. Једно се ипак не може оспорити, да смо бар ударили темељ, да смо показали правац и обележили пут на коме се ваља кретати ако желимо успешан рад на пољу наше историје. Па ако и нисмо постигли више, него само толико да смо дали подстрек другима, од нас вичнијима, мудријима, који ће овај и овакав посао боље и савршеније обавити него ми тада смо већ тиме учинили доста „М. Марина“
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
- Гугл сателитска мапа (Maplandia)
- План насеља на мапи (Mapquest)
 | ||
