Народна Република Мађарска
| Народна Република Мађарска Magyar Népköztársaság | |||
|---|---|---|---|
| Химна Himnusz | |||
 | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Престоница | Будимпешта | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | мађарски | ||
| Политика | |||
| Облик државе | народна република, социјалистичка држава | ||
| Владари | |||
| — Председник | Арпад Сакашитш | ||
| — Премијер | Иштван Доби | ||
| Историја | |||
| Догађаји | |||
| — Проглашена Народна Република | 18. августа 1949. | ||
| — Укинута | 23. октобра 1989. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 93.030 km² | ||
| Становништво | 10.397.959 (1989) | ||
| Валута | мађарска форинта | ||
| Земље претходнице и наследнице Мађарске | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
.svg){kind=small}
|
| ||
.svg)
| Историја Мађарске |
|---|
 |
Народна Република Мађарска (мађ. Magyar Népköztársaság) је била социјалистичка држава, која је постојала од 1949. до 1989. године. Историју Мађарске у том периоду обележила је револуција 1956. године и тзв. „гулаш социјализам“. Вође НР Мађарске сматрали су ову државу наследницом краткотрајне Мађарске Совјетске Републике из 1919. године.
Историјска позадина (1945—1949)[уреди | уреди извор]
До краја 1944. године, јединице совјетске Црвене армије ослободиле су Мађарску од немачке окупације. Совјетска армија остала је присутна у Мађарској и после рата. Комунистичка партија Мађарске постепено је јачала захваљујући подршци Совјетског Савеза. Од 1945. године деловала је у коалиционој влади, али је 1949. успоставила једнопартијску државу, Народну Републику Мађарску, са комунистом Матијашем Ракошијем на челу.
Историја[уреди | уреди извор]
Период стаљинизма (1949—1956)[уреди | уреди извор]
Након проглашења Народне републике, владајућа партија постала је Партија радног народа Мађарске. Секретар партије, Матијаш Ракоши, доласком на власт је уклонио свог главног супарника Ласла Рајка, који је оптужен и осуђен на смрт као „агент Западног империјализма“.[1] Ракоши је током своје владавине увелико опонашао Стаљина, проводећи реформе совјетског типа, промовишући култ личности и остало.[2][3] Током његове владавине, позатварани су многи комунисти који ће после револуције 1956. доћи на власт у Мађарској. Репресија власти у Мађарској је до 1956. године била већа него у осталим земљама Источног блока, што је био главни узрок револуције антикомунистичког типа 1956. године.[2]
Од 1949. године у Мађарској су покренути програми масовног образовања и описмењавања станоништва. Била је покренута и колективизација и индустријализација земље. Посебно се улагало у тешку индустрију. У сврху раздвајања послова Цркве од државе, веронаука је постепено избачена из наставног програма у школама. Главни вођа црквене опозиције био је кардинал Јозеф Миндсенти, који је ухапшен у септмбру 1948. и осуђен на доживотну робију.
Након Стаљинове смрти 1953. године, Совјетски Савез је подстакао дестаљинизацију и у источноевропским земљама, последица чега је у Мађарској било постављење Имрета Нађа за премијера. Ракоши је упркос томе успео да задржи функцију секретара Партије и ускоро покренуо кампању против Нађа, која је завршила његовим смењивањем и затварањем у априлу 1955. године. Ракошијева власти била је уздрмана фебруара 1956, након што је Никита Хрушчов одбацио и осудио стаљинизам. Ракоши је 18. јула смењен с власти по наредбама из СССР-а. Дана 3. октобра Централни комитет Мађарске радничке народне партије рехабилитовао је Рајка и остале осуђене у стаљинским процесима, док је Имре Нађ поново постао члан Партије.
Мађарска револуција 1956.[уреди | уреди извор]
Последица дестаљинизације било је избијање, првобитно мирних студенстских демонстрација 23. октобра у Будимпеши, на којима се захтевао одлазак совјетске армије из Мађарске. Ускоро је Имре Нађ са својим истомишљеницима преузео надзор над Мађарском радничком партијом и обећао „демократизацију, формирање мађарског пута у социјализам и радикално побољшање услова живота радничке класе“. До 30. октобра, Нађ је објавио ослобађање кардинала Мидсентија и укидање једнопартијског система. До 1. новембра је објавио радикалније потезе попут изласка Мађарске из Варшавског пакта и проглашење неутралне Мађарске. Хрушчов је увидео да је револуција прерасла у антикомунистичку побуну, па је 4. новембра 1956. упутио јединице Совјетске армије да смире ситуацију. У борбама које су уследиле, отпор Нађевих присталица био је убрзо сломљен.
Имре Нађ је ухапшен, а на његово место постављен Јанош Кадар. Формирана је и нова владајућа партија, названа Мађарска социјалистичка радничка партија. Нађ је остао заробљен до 1958. године, када је осуђен на смрт.
Кадарова ера (1956—1989)[уреди | уреди извор]
Кадар је на почеку своје владавине затворио велик број дисидената и побуњеника, али је почетком 1960-их прогласио општу амнестију, смањио овласти тајне полиције и либерализовао економију. Године 1966. Централни комитет одобрио је провођење тзв. Новог економског механизма, којим се настојало учинити Мађарску конкурентном на светском тржишту и омогућити становништву економски просперитет. Ово раздобље тржишног социјализма познато је и под називом „гулаш социјализам“. Ова нова економска политика подигла је животни стандард Мађара, осигурала одређен степен политичке либерализације и усмерила спољну политику према земљама Запада, али је истовремено довела и до раста спољног дуга.
Подстакнути реформама у Совјетском Савезу, активисти и интелектуалци у Будимпешти су од 1988. године почели да потичу на промене у мађарском друштву. Фебруара 1989. Централни комитет је подстакао политички плурализам, а у октобру мађарски парламент усвојио нови устав. Истог месеца, дотадашња владајућа Мађарска социјалистичка радничка партија одржала је последњи конгрес и реформирала се под именом Мађарска социјалистичка партија. Дана 23. октобра 1989. Народна Република Мађарска преименована је у Републику Мађарску.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Crampton 1997, стр. 263
- ^ а б Granville, Johanna, The First Domino: International Decision Making during the Hungarian Crisis of 1956, Texas A&M University Press. 2004. ISBN 978-1-58544-298-0.
- ^ Gati, Charles, Failed Illusions: Moscow, Washington, Budapest, and the 1956 Hungarian Revolt, Stanford University Press. (2006) ISBN 978-0-8047-5606-8. стр. 9.-12
Литература[уреди | уреди извор]
- Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). A History of Eastern Europe: Crisis and Change. Routledge. ISBN 978-0-415-36626-7.
- Crampton, R. J. (1997). Eastern Europe in the twentieth century and after. Routledge. ISBN 978-0-415-16422-1.
- Dale, Gareth (2005). Popular Protest in East Germany, 1945-1989: Judgements on the Street. Routledge. ISBN 071465408 Проверите вредност параметра
|isbn=: length (помоћ). - Hardt, John Pearce; Kaufman, Richard F. (1995). East-Central European Economies in Transition. M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-612-8.
- Sillince, John (1990). Housing policies in Eastern Europe and the Soviet Union. Routledge. ISBN 978-0-415-02134-0.
- Turnock, David (1997). The East European economy in context: communism and transition. Routledge. ISBN 978-0-415-08626-4.
- Wettig, Gerhard (2008). Stalin and the Cold War in Europe. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5542-6.
Земље чланице Варшавског пакта | ||
|---|---|---|
 | ||
