Наслеђивање

С Википедије, слободне енциклопедије

Наслеђивање у генетици је појам који означава појаву или процес преношења генетичке информације са родитеља на потомство, у низу сукцесивних генерација. Релативо је раширено, а погрешно, виђење да се наслеђују особине, јер је одавно јасно да се наслеђују гени, који се затим, у потомству испољавају зависно о херитабилности, а у интеракцији са вањским и унутарћелијским окружењем.[1][2][3]

То се подједнако односи на бесполно и/или полну репродукцију. То је процес у којем је потомство ћелија или организама стиче или се предиспонира за испољавање својстава својих родитеља (ћелија или организма). Путем наслеђивања, индивидуе које су изложене варијацијама могу у наредним генерацијама акумулирати те разлике и узроковати појаву неког новог таксона, односно припадајућа популација може у еволуирати, под утицајем природногх одабирања одређених фенотипских особина. Наука наслеђивању биолошких информација се назива генетика, која укључује и област епигенетике.[1][4][5][6][7]

Преглед[уреди | уреди извор]

Структура ДНК: Базе су у центру, подржане ланцима фосфат–шећер у двоструком хеликсу.

Код људи, боја очију је пример наследног обилежја: особа може наследити ген за особину „тамне очи“ само и од једног од родитеља.[8] Наслеђивање ове особине је под контролом гена који је комплетно доминантан у интеракцији са рецесивним алелом за ово својство.[9]

Комплетни сет гена неког организма је геном или генотип,[10] иако се овај други појам најчешће употребљава за наслеђиваје појединачних или особина или њихових мање комплексник комбинација. Комплетан сет видљивих особина структуре, функције и понашање организма се зове своје фенотип. Ове особине произлазе из интеракције генотипа са физичким и епигенетићким окружењем.[11] Као резултат тога, многа обележја укупног фенотипа организма нису наследива. На пример, препланулост коже долази из интеракције између особног фенотипа и сунчеве светлости.[12] На тај начин, тен се не преноси на децу. Међутим, неки људи сунчањем потамне лакше од других, због разлика у њиховом генотипу, односно поседовања више продуктивних алела у полигенској серији за производњу меланина.[13] Упечатљив пример су људи са наследном особином албинизам, који не тамне уопште и врло су осетљиви на сунчане опекотине.[9][14]

За наследне особине се зна да се преносе као предиспозиција са једне генерације на другу, преко ДНК, молекула којие кодирају генетичке информације.[10] ДНК је дуг и полимер који укључује четири врсте база, које су измјењиве. След база дуж датог молекула ДНК садржи генетичке информације. Ово се може поредити са низом слова у тексту поруке.[15] Пре ћелијске деобе, путем митозе, ДНК се копира, тако да свака од резултирајуће две ћелије ће наследити истоветну секвенцу ДНК. Један део ДНК молекула који одређује јединствену функцијску јединицу зове се ген; различити гени имају различите секвенце база. У оквиру ћелије, дуге нити ДНК су у облику згуснутих структура које се називају хромозоми. Организми наслеђују генетички материјал од својих родитеља у облику хомологни хромозома, који садрже јединствену комбинацију ДНК секвенци које кодирају гени. Одређена локација ДНК секвенце унутар хромозома је позната као генски локус. Ако је секвенца ДНК на одређеном локусу варира између индивидуа, различити облици ове секвенце називају се алели. ДНК се може променити путем мутација, производећи нове алеле. Ако дође до мутације унутар гена, нови алел може утицати на особину коју контролише гена, односно измену фенотипа организма.[16]

Међутим, док ова једноставна кореспонденција између алела и неке особине делотворна у неким случајевима, већина особина је сложенија и контролише их више интерактивних гена унутар и међу организмима.[17][18] Развојни биолози сугеришу да сложене интеракције у генетским мрежама и комуникација између ћелија могу довести до наследних варијација које могу бити у основи неких механика у развојној пластичности и каналисању.[19]

Недавна открића потврдила су важне примере наследних промена које се не могу објаснити директним деловањем ДНК молекула. Ови феномени су класификовани као епигенетски системи наследства који се узрочно или независно развијају над генима. Истраживање начина и механизама епигенетског наслеђа још увек је у повојима, међутим, ово подручје истраживања привукло је много новијих активности, јер проширује опсег херитабилности и еволуционе биологије генерално.[20] Метилација ДНК која означава хроматин, самоодрживе метаболичке петље, утишавање гена РНК интерференцијом и тродимензионална конформација протеина (попут приона) подручја су у којима су откривени епигенетски системи наслеђивања на нивоу организма.[21][22] Херитабилност се такође може јавити у још већим размерама. На пример, еколошко наслеђивање кроз процес изградње нише дефинисано је редовним и поновљеним активностима организама у њиховој околини. Ово генерише наслеђе ефеката које модификује и повратно делује на режим селекције наредних генерација. Потомци наслеђују гене плус еколошке карактеристике генерисане еколошким деловањем предака.[23] Остали примери наследности у еволуцији који нису под директном контролом гена укључују наслеђивање културних особина, групну наследност и симбиогенезу.[24][25][26] Ови примери наследности који делују изнад гена широко су обухваћени насловом вишенивовске или хијерархијске селекције, што је био предмет интензивне расправе у историји еволуционе науке.[25][27]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Хаџиселимовић Р., Појскић Н. (2005): Увод у хуману имуногенетику. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево, ISBN 9958-9344-3-4.
  2. ^ Бајровић К, Јеврић-Чаушевић А., Хаџиселимовић Р., Ед. (2005): Увод у генетичко инжењерство и биотехнологију. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево, ISBN 9958-9344-1-8.
  3. ^ Хаџиселимовић Р. (2005): Биоантропологија – Биодиверзитет рецентног човјека. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево, ISBN 9958-9344-2-6.
  4. ^ Капур Појскић L., Ед. (2014): Увод у генетичко инжењерство и биотехнологију, 2. издање. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево, ISBN 978-9958-9344-8-3.
  5. ^ Хаџиселимовић Р. (1986): Увод у теорију антропогенезе. Свјетлост, Сарајево, ISBN 9958-9344-2-6.
  6. ^ Ибруљ С., Хаверић С., Хаверић А. (2008): Цитогенетичке методе – Примјена у медицини . Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево,ISBN 978-9958-9344-5-2.
  7. ^ Софраџија А., Берберовић Љ., Хаџиселимовић Р. (2003): Биологија за 2. разред опће гимназије: 39-41. Свјетлост, Сарајево, ISBN 9958-10-581-0.
  8. ^ Стурм РА; Фрудакис ТН (2004). „Еyе цолоур: порталс инто пигментатион генес анд анцестрy”. Трендс Генет. 20 (8): 327—32. ПМИД 15262401. дои:10.1016/ј.тиг.2004.06.010. 
  9. ^ а б Хаџиселимовић Р. (2005). Биоантропологија – Биодиверзитет рецентног човјека. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево. ИСБН 9958-9344-2-6. 
  10. ^ а б Пеарсон Х (2006). „Генетицс: wхат ис а гене?”. Натуре. 441 (7092): 398—401. Бибцоде:2006Натур.441..398П. ПМИД 16724031. дои:10.1038/441398а. 
  11. ^ Виссцхер ПМ; Хилл WГ; Wраy НР (2008). „Херитабилитy ин тхе геномицс ера—цонцептс анд мисцонцептионс”. Нат. Рев. Генет. 9 (4): 255—66. ПМИД 18319743. дои:10.1038/нрг2322. 
  12. ^ Схоаг Ј; et al. (2013). „ПГЦ-1 цоацтиваторс регулате МИТФ анд тхе таннинг респонсе”. Мол Целл. 49 (1): 145—57. ПМИД 23201126. дои:10.1016/ј.молцел.2012.10.027. 
  13. ^ Пхо ЛН; Леацхман СА (2010). „Генетицс оф пигментатион анд меланома предиспоситион”. Г Итал Дерматол Венереол. 145 (1): 37—45. ПМИД 20197744. 
  14. ^ Оеттинг WС; Бриллиант МХ; Кинг РА (1996). „Тхе цлиницал спецтрум оф албинисм ин хуманс анд бy ацтион”. Молецулар медицине тодаy. 2 (8): 330—5. ПМИД 8796918. дои:10.1016/1357-4310(96)81798-9. 
  15. ^ Гриффитхс, Антхонy, Ј. Ф.; Wесслер, Сусан Р.; Царролл, Сеан Б.; Доеблеy Ј (2012). Интродуцтион то Генетиц Аналyсис (10тх изд.). Неw Yорк: W. Х. Фрееман анд Цомпанy. стр. 3. ИСБН 978-1-4292-2943-2. 
  16. ^ Футуyма, Футуyма D. Ј. (2005). Еволутион. Сундерланд, Массацхусеттс: Синауер Ассоциатес, Инц. ИСБН 0-87893-187-2. 
  17. ^ Пхиллипс ПЦ (2008). „Епистасис – тхе ессентиал роле оф гене интерацтионс ин тхе струцтуре анд еволутион оф генетиц сyстемс”. Нат. Рев. Генет. 9 (11): 855—867. ПМЦ 2689140 Слободан приступ. ПМИД 18852697. дои:10.1038/нрг2452. 
  18. ^ Wу Р; Лин M (2006). „Фунцтионал маппинг – хоw то мап анд студy тхе генетиц арцхитецтуре оф дyнамиц цомплеx траитс”. Нат. Рев. Генет. 7 (3): 229—237. ПМИД 16485021. дои:10.1038/нрг1804. 
  19. ^ Јаблонка, Е.; Ламб, M.Ј. (2002). „Тхе цхангинг цонцепт оф епигенетицс” (ПДФ). Анналс оф тхе Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес. 981 (1): 82—96. Бибцоде:2002НYАСА.981...82Ј. ПМИД 12547675. дои:10.1111/ј.1749-6632.2002.тб04913.x. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2011-05-11. г. 
  20. ^ Јаблонка, Е.; Раз, Г. (2009). „Трансгенератионал епигенетиц инхеританце: Преваленце, мецханисмс, анд имплицатионс фор тхе студy оф хередитy анд еволутион” (ПДФ). Тхе Qуартерлy Ревиеw оф Биологy. 84 (2): 131—176. ЦитеСеерX 10.1.1.617.6333 Слободан приступ. ПМИД 19606595. дои:10.1086/598822. Архивирано из оригинала (ПДФ) 15. 07. 2011. г. Приступљено 28. 02. 2021. 
  21. ^ Боссдорф, О.; Арцури, D.; Рицхардс, C.L.; Пиглиуцци, M. (2010). „Еxпериментал алтератион оф ДНА метхyлатион аффецтс тхе пхенотyпиц пластицитy оф ецологицаллy релевант траитс ин Арабидопсис тхалиана” (ПДФ). Еволутионарy Ецологy. 24 (3): 541—553. дои:10.1007/с10682-010-9372-7. 
  22. ^ Јаблонка, Е.; Ламб, M. (2005). Еволутион ин фоур дименсионс: Генетиц, епигенетиц, бехавиоурал, анд сyмболиц. МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-10107-3. 
  23. ^ Лаланд, К.Н.; Стерелнy, К. (2006). „Перспецтиве: Севен реасонс (нот) то неглецт ницхе цонструцтион” (ПДФ). Еволутион. 60 (8): 1751—1762. дои:10.1111/ј.0014-3820.2006.тб00520.x. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2011-08-19. г. 
  24. ^ Цхапман, M.Ј.; Маргулис, L. (1998). „Морпхогенесис бy сyмбиогенесис” (ПДФ). Интернатионал Мицробиологy. 1 (4): 319—326. ПМИД 10943381. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2014-08-23. г. 
  25. ^ а б Wилсон, D. С.; Wилсон, Е.О. (2007). „Ретхинкинг тхе тхеоретицал фоундатион оф социобиологy” (ПДФ). Тхе Qуартерлy Ревиеw оф Биологy. 82 (4): 327—348. ПМИД 18217526. дои:10.1086/522809. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2011-05-11. г. 
  26. ^ Бијма, П.; Wаде, M.Ј. (2008). „Тхе јоинт еффецтс оф кин, мултилевел селецтион анд индирецт генетиц еффецтс он респонсе то генетиц селецтион”. Јоурнал оф Еволутионарy Биологy. 21 (5): 1175—1188. ПМИД 18547354. дои:10.1111/ј.1420-9101.2008.01550.x. 
  27. ^ Врба, Е.С.; Гоулд, С.Ј. (1986). „Тхе хиерарцхицал еxпансион оф сортинг анд селецтион: Сортинг анд селецтион цаннот бе еqуатед” (ПДФ). Палеобиологy. 12 (2): 217—228. дои:10.1017/С0094837300013671. Архивирано из оригинала (ПДФ) 04. 08. 2016. г. Приступљено 28. 02. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Наслеђивање на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nasleđivanje&oldid=27552029”