Олимпијски пламен
Олимпијски пламен је једно од најпознатијих олимпијских знамења. Симбол вечне ватре, односно пламена, потиче из Грчке митологије у којој је позната прича о Прометеју који је украо ватру богу Зевсу, па је затим поклонио људима. Тај мотив су Грци искористили па су за време древних Олимпијских игара увек одржавали вечну ватру.
На модерним олимпијским играма пламен је први пут горео на Олимпијским играма у Амстердаму, 1928. Пламен је горео током целих Игара, али је упаљен и угашен без икакве церемоније. Од Олимпијских игара у Берлину, 1936. године. Олимпијски пламен се олимпијском бакљом штафетним трчањем носи до града домаћина Игара.
Идеју за бакљу је дао професор из Берлина Карл Дим, а МОК ју је представио представник НОК Немачке Теодор Леванд, што је одмах прихваћено. Прва олимпијска бакља која је ношена од Олимпије до Белина 1936, направљена је као копија античке бакље по цртежу једне керамичке посуде. Дизајнер је био Карл Дим.
Прва олимпијска бакља била је тешка 460 грама и висока 27 цм, а пламен је обезбеђивало магнезијумско пуњење. Те године бакља је прешла за 8 дана пут од Олимпије до Берлина од 3.422 километра а носило ју је 3.422 тркача. На свом путу прошла је и кроз Београд.
Паљење и одржавање Олимпијског пламена[уреди | уреди извор]
Данас је уобичајен поступак да се пламен упали у Грчкој у Олимпији уз помоћ сунчеве светлости уз помоћ конкавног огледала, према древним обичајима. Паљење обављају жене обучене у одећу античких свештеница бога Зевса. Затим тако настали пламен, као Олимпијску бакљу штафетно носе хиљаде тркача, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати Олимпијске игре и на крају, до истакнутог места на Олимпијском стадиону на којем ће пламен, пламтити све време одржавања игара.
Поступак преношења бакље из Грчке до места одржаваља Игара, зависно од удаљености, не преноси се увек трчећи, јер је наравно то немогуће, када се ради о другом континенту. Ипак покушава се да бакља већи део пута пређе на тај начин. Бити насилац Олимпијске бакље је посебна част, коју добијају заслужни спортисти из земље кроз коју бакља пролази на свом путу. Завршни део је доношење бакље на стадион приликом свечаности отварања Игара, где се пламеном из бакље упали ватру на истакнутом горионику на стадиону, који је обично великих димензија да пламен буде видљив из сваког дела стадиона.
Палиоци Олимпијског пламена[уреди | уреди извор]
Посебна се част указује особи која приликом отварања Игара донесену бакљу преузима као последњи носилац, те пламеном из бакље улали ватру на самом стадиону, симболизујући тако почетак Игара. Иако је пламен упаљен много раније и донесен бакљом, тај последњи носилац се назива палилац Олимпијског пламена. Ту личност бира земља домаћин, а уобичајено је да то буду заслужни спортисти и то најчешће они који се више активно не такмиче. Понекад домаћин одабере да то буде и нека личност која није директно везана за врхунски спорт. Тако је (на пример) на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. одлучено да ватру упале заједно двоје младих спортиста, и то младић из француског говорног подручја Канаде и девојка из енглеског говорног подручја, чиме је симбилизовано заједништво та два дела земље домаћина.
Бити палиоц Олимпијског пламена је част која се догађа једном у животу и једна је од највећих почасти у свету спорта.
Списак палиоца Олимпијског пламена[уреди | уреди извор]
 | Овај чланак или један његов део није ажуриран. Ажурирајте овај чланак како би приказао недавне догађаје или најновије доступне информације. Погледајте страницу за разговор за више информација. |
