Ото фон Бизмарк

Ото фон Бизмарк
Otto von Bismarck

Титула:	Први канцелар уједињене немачке
Време на власти:	1871 — 1890.
Наследник:	Лео фон Каприви
Датум рођења:	1. април 1815.
Датум смрти:	30. јул 1898.
Политичка партија:
Професија:	дипломата

Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; 1. април 1815 — 30. јул 1898) је био војвода од Лауенбурга, је један од најважнијих вођа са друге половине деветнаестог века; као премијер пруског краљевства (1862 — 1890.) ујединио је Немачку серијом победоносних ратова после којих постаје први канцелар (1871 — 1890) немачког царства.

У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији 19. века, ставио је ван закона више организација и увео је старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постао је познат под надимком Челични канцелар и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји.

Младост и долазак на власт

Бизмарк је рођен као Ото Едуард Леополд гроф фон Бизмарк (нем. Otto Eduard Leopold Graf von Bismarck) у Шенхаузену. Студирао је право на универзитетима у Гетингену и Берлину. Оженио се са Јоханом фон Путкамер 1847. године. У њиховом дугом и срећном браку рођено је троје деце.

Одушевљен због пропасти револуционарних покрета 1848. године у немачким државама, изабран је у пруски парламент 1849. године. Постављен да представља Пруску у Франкфурту на Мајни, Бизмарк постаје све више убеђен да је уједињена немачка нација, коју би предводила Пруска, важан циљ што се у то време сматрало либералним циљем. После овог положаја, био је постављен за амбасадора у Петрограду, у коме се спријатељио са својим будућим противником, Александром Горхаковим, и у Паризу. Године 1862, пруски краљ Вилхелм I поставио га је за премијера и министра спољних послова Пруске, као решење конфликта између све либералнијег парламента и краља.

Уједињење Немачке

Споменик Бизмарку у Хамбургу

Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су припојени од Данске у Другом слејвиском рату. Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија била приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866. године напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кениграца, прикључивши Хановер, Хесен-Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Северно немачку конфедерацију.

Проглашење Немачког царства у Версају. Бизмарк у белом оделу

Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон III, француско-пруски рат је избио 1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Франуска је претрпела понижавајући пораз, a Вилхелм I je био крунисан као немачки император у дворани огледала (фр. Galerie des Glaces, нем. Spiegelsaal) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара 1871. године. Бизмарк је тиме легално створио Немачку империју под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.

Канцелар

Бизмарк носи карактеристичан пруски шлем

Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата.

На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872. године, под именом „Културна борба“ (Kulturkampf) је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.

На изборима у 1890. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II, који је дошао на трон 1888. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре (Gedanken und Erinnerungen; „Размишљања и сећања“). Умро је у 83. години живота 1898. године, у Фредрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.

Занимљивости

За време Другог светског рата Немачка ратна морнарица имала је ратни брод именован у његову част Бизмарк, као и Немачка империјална морнарица чија су два брода носила његово име. Такође, место Бизмарк, Северна Дакота, носи његово име, као и Архипелаг Бизмарк и Бизмарково море код бивше Немачке колоније Нова Гвинеја, али и више улица и школа у Немачкој.

Види још

• Бизмарк, бојни брод

Спољашње везе

• deutsche-schutzgebiete.de о Бизмарку ((de))

Претходник: принц Хоенлое	Премијер Пруске 1862-1873	Наследник: Албрехт фон Рон
Претходник: нико	Канцелар Немачке 1871-1890	Наследник: Лео фон Каприви
Претходник: Албрехт фон Рон	Премијер Пруске 1873-1890