Охајо (река)

Координате: 36° 59′ 12″ N 89° 07′ 50″ W / 36.98667° С; 89.13056° З / 36.98667; -89.13056 (Ушће реке Охајо)
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Охајо (вишезначна одредница).
Охајо
Ohio River
Реку Охајо чине реке Алегени и Мононгахила које се спајају у Питсбургу
Мапа басена реке Охајо
Опште информације
Дужина1.579 km
Басен490.601 km2
Пр. проток7.957 ​m3⁄s
СливМисисипи → Мексички залив
Водоток
ИзворПојнт стејт парк у Питсбургу
40° 26′ 32″ N 80° 00′ 52″ W / 40.44222° С; 80.01444° З / 40.44222; -80.01444 (Извор реке Охајо)
В. извора223 m
Ушћеу реку Мисисипи код града Кера
36° 59′ 12″ N 89° 07′ 50″ W / 36.98667° С; 89.13056° З / 36.98667; -89.13056 (Ушће реке Охајо)
В. ушћа88 m
Ук. пад135 m
Географске карактеристике
Држава/е САД
ОбластПенсилванија, Охајо, Западна Вирџинија, Кентаки, Индијана и Илиноис
НасељаПитсбург, Синсинати, Луивил, Евансвил
ПритокеGuyandotte River, Kanawha River, Кентаки, Камберланд, Тенеси, Вобаш, Санди Крик, Scioto River, Great Miami River, Little Miami River, Licking River, Little Kanawha River, Salt River, Big Sandy River, Beaver River, Tug Fork, Ohio Brush Creek, Duck Creek, Мил Крик, Зелена река, Hocking River, Muskingum River, Little Beaver Creek, Little Muskingum River, Little Scioto River, Little Sandy River, Wheeling Creek, Плава река, Cache River, Captina Creek, Chartiers Creek, Raccoon Creek, Saline River, Saw Mill Run, Twelvepole Creek, Гус Крик, Силвер Крик, Laughery Creek, Montour Run
Река на Викимедијиној остави

Охајо (енгл. Ohio River) највећа је река у североисточном делу Сједињених Америчких Држава. Настаје у Питсбургу (Пенсилванија) на месту где се спајају реке Алегени и Мононгахила. Протиче кроз америчке савезне државе Пенсилванија, Охајо, Западна Вирџинија, Индијана, Илиноис и Кентаки. Највећа је лева притока реке Мисисипи у коју се улива код места Керо након 1.579 km тока. Са просечним протоком од 7.960 m³/s водом је најбогатија река у целом басену реке Мисисипи.

Река Охајо је играла веома важну улогу у историји америчких аутохтоних народа, а дуж њених обала током векова су настајале и нестајале бројне аутохтоне америчке цивилизације. Након што је француску истраживач Робер Кавелије де ла Сал 1669. детаљније истражио њен ток и обале, Охајо постаје важна рута у будућим колонизацијама овог подручја од стране европских досељеника. Неки од најважнијих америчких градова развили су се на њеним обалама, попут Питсбурга, Синсинатија, Луивила и Евансвила.

Басен Охаја обухвата прелазно климатско подручје између влажније суптропске климе на југу и умерене континенталне климе на северу. Тако су њене обале редовно под ледом сваке зиме у горњем делу тока код Питсбурга, док леда никада нема у зони ушћа.

У својим белешкама о држави Вирџинији Томас Џеферсон је 1781. означио Охајо као „реку најлепшу на свету, са кристално чистом водом, у истом тренутку тако питомом а тако дивљом“.[1] Ипак данас је то једна од најзагађенијих река у Сједињеним Државама.

Географија[уреди | уреди извор]

сателитски снимак ушћа Охаја (десно) у Мисисипи (лево).

Река Охајо настаје спајањем река Аленгени и Мононгахила које се састају у граду Питсбургу, у градској четврти Појнт стејт парк (савезна држава Пенсилванија). Од почетне тачке тече у правцу северозапада кроз округе Алегени и Бивер, након чега прави оштар заокрет ка југозападу на тромеђи савезних држава Пенсилванија (код вароши Мидланд), Западна Вирџинија (градић Честер) и Охајо (Ист Ливерпул). Десна обала реке представља комплетну границу државе Охајо на северу са Западном Вирџинијом на југоистоку.

На тромеђи Охаја, З. Вирџиније и Кентакија скреће благо ка северозападу и тај правац тока задржава све до града Синсинатија након којег наставља ток ка западу и југозападу, све до ушћа у Мисисипи (у близини града Кера у Илиноису). Северне границе Кентакија ка Охају, Индијани и Илиноису такође иду дуж десне обале реке.

Охајо код Вилинга.

Укупна површина сливног подручја Охаја је 490.600 km² и обухвата најисточнији део басена Мисисипија. Ка басену Охаја отичу воде из чак 15 америчких савезних држава. Надморска висина извора је 223 метра, док је ушће на 88 m, тако да је укупан пад 135 m или у просеку 11,7 m по километру тока. Са просечним протоком од 7.957 m³/s у зони ушћа, Охајо је водом најбогатија река у целом сливном подручју Мисисипија.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Поштански парни брод Morning Star саобраћао је између Луивила и Евансвила (фотографија из 1858).

Америчка аутохтона племена су живела на подручју око обала ове реке још у претколумбовском периоду. Река је у то време представљала важну саобраћајницу, али и важан извор прихода локалног становништва. Колики је био значај ове реке од најранијих времена најбоље говори управо њено име, јер реч Ohiːyo на језику народа Сенека (етничка група Ирокеза) има значење „добра река“.[3]

Први Европљани који су интензивније истраживали басен реке Охајо били су француски трговци крзнима који су дуж њених обала подизали бројна мања утврђења. Прву велику истраживачку мисију под називом Експедиција француских трговаца предводио је 1669. француски истраживач Рене Робер де ла Сал. Де ла Сал који је прву експедицију започео из Канаде открио је извориште реке Охајо и њене обале, доспевши до данашњег града Луивила и до првих већих каскада на реци. У каснијим експедицијама детаљно је описао обале Охаја, а целу долину ове реке прогласио је француском територијом.

Године 1749, у овој области је основана британска краљевска Компанија Охајо чији је основи циљ било успостављање нових трговачких станица и интензивнија колонизација области. Британско трговачко ширење у овом подручју доводило је до честих сукоба са Французима око превласти на овом подручју. Сходно последицама седмогодишњег рата који се водио од 1754. до 1763. између Француске и Британије (између осталих у сукобу се на страни Британаца нашла и Федерација Ирокеза) Француска је 1763. ову територију препустила Британији.

Уговором из Форт Стенвикса (данас град Роум) из 1768. између Ирокеза и Британаца, Европљанима је омогућено несметано насељавање подручја Кентакија, а река Охајо је постала јужном границом Америчких индијанских територија.[4] Према Закону о Квебеку из 1774, све територије источно од Мисисипија и северно од Охаја су прикључене провинцији Квебек, што је довело до сукоба између Британаца са једне и Тринаест колонија са друге стране. Прва детаљнија војна карта целе долине реке Охајо израђена је 1776, током Америчке револуције. Карту је израдио британски војни инжињер Џон Монтресор, и на њој се посебна пажња посвећивала стратешки важним местима дуж обала реке (попут утврђења Форт Пит у данашњем Питсбургу).[5] Одредбама мировног уговора из Париза из 1783. којим је окончан рат између Британије и Сједињених Држава цела долина реке Охајо је постала територијом САД.

Изградњом друмског правца који је повезивао тадашњи округ Охајо са источном обалом Америке 1818. нагло је порасла и економска важност целе долине реке Охајо која је сада и копном била повезана са реком Потомак и градом Вашингтоном. Друм се протезао од Камберланда у Мериланду до Вилинга у Вирџинији.[6]

Бродски саобраћај између горњег и средњег дела тока Охаја са Мисисипијем спречавале су бројне каскаде у подручју града Луивила. То је уједно и једино место на реци где природне препреке од кречњака формирају бројне брзаке. На том месту, на делу тока од свега 3,2 km пад реке износи готово 8 m. Да би се тај проблем превазишао саграђен је Луивил-Портландски канал (отворен 1830). Канал је додатно проширен и модернизован током шездесетих година прошлог века.

Источни улаз у Портландски канал.

Захваљујући свом току углавном у правцу запада, Охајо је био веома важна рута у насељавању западних делова Сједињених Држава. Трговачки бродови из Питсбурга су редовно пловили на југ све до Њу Орлеанса и Мексичког залива.

Током (али и пре рата) Америчког грађанског рата (1861—1865) река Охајо је представљала део границе између Уније (односно робовласничких држава) и Конфедерације. Тако је међу црним робовима из Кентакија и Вирџиније постојала изрека „продан низ реку“ (енгл. sold down the river) јер се у то време робље превозило реком на плантаже памука и шећера на југу.[7][8] Река Охајо је за многе црне робове са југа била последња препрека ка слободи и због тога су је у време Грађанског рата симболично звали Америчким Јорданом.[9]

У урушавању Сребрног моста код Појнт Плезанта у децембру 1967. страдало је 46 људи.

Још у колонијално доба власти Вирџиније су дефинисале своје право да искориштавање целог корита реке и територијално ширење на њене десне обале. Како је река представљала уједно и границу између појединих савезних држава, Амерички Конгрес је донео одлуку по којој цело корито реке припада територији јужних и источних држава (данас Западна Вирџинија и Кентаки). Тако острво Вилинг као највеће насељено острво на реци припада Западној Вирџинији иако се налази готово уз саму обалу Охаја. Тако је и држава Кентаки почетком осамдесетих година прошлог века тужила државу Индијану због градње нуклеарне електране Марбл Хил чије отпадне воде су се сливале у реку на њеној територији.

Почетком 1980-их део тока реке Охајо уз градић Кларксвил у Индијани је проглашен заштићеном еколошком зоном.

Екологија и мелиоративне акције[уреди | уреди извор]

Долина реке Охајо убраја се у подручја са високим степеном развијености привредних делатности. Интензивна пољопривреда дуж њених обала, густ речни саобраћај и отпадне воде из фабричких постројења претвориле су Охајо у најзагађенију реку на подручју Сједињених Држава, судећи према извештају националног завода за заштиту вода за 2009. и 2010. годину.[10]

Корито реке Охајо је изворно доста плитко и муљевито, са дубинама које варирају између 0,91 м и 6,1 метар. Градњом бројних брана и стварањем вештачких језера дубина речног корита је знатно повећана, али је и измењен природни екосистем реке. Данас је просечна дубина воде у реци у горњем делу тока око 5 m (низводно до Синсинатија) чиме је омогућена несметана пловидба и за веће бродове. Максимална дубина је код града Луивила (око 7 m), а потом постепено опада на 6 m колико је у зони ушћа.

Важнија насељена места на реци[уреди | уреди извор]

Највећи градски центри који леже на обалама Охаја су Питсбург (2,4 милиона становника), Синсинати (2,2 милиона), Луивил (1,4 милиона), Евансвил (358.000) и Хантингтон (365.000).

Списак насељених места дуж обала Охаја са административним статусима града и варошице.

Види још[уреди | уреди извор]

Охајо на Викимедијиној остави.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jefferson, Thomas, 1743–1826. Notes on the State of Virginia Архивирано на сајту Wayback Machine (29. август 2013); the single instance refers to the former rapids near Louisville.
  2. ^ Frits van der Leeden, Fred L. Troise, David Keith Todd: The Water Encyclopedia, 2nd edition, pp. 126, Chelsea, Mich. (Lewis Publishers). 1990. ISBN 978-0-87371-120-3.
  3. ^ Bright 2004, стр. 344
  4. ^ * Taylor, Alan (2006). The Divided Ground: Indians, Settlers, and the Northern Borderland of the American Revolution. New York: Alfred A. Knopf. стр. 44, види мапу на страни 39. ISBN 978-0-679-45471-7. 
  5. ^ Montrésor, John (1776). "Map of the Ohio River from Fort Pitt". World Digital Library. Pennsylvania. Приступљено 12. децембра 2013.
  6. ^ „Bird's Eye View of Cumberland, Maryland 1906”. World Digital Library. 1906. Приступљено 12. 12. 2013. 
  7. ^ „KET's Underground Railroad - Behind the Scenes - Guy Mendes”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2014. г. Приступљено 12. 12. 2013. 
  8. ^ „"Put in Master's Pocket: Interstate Slave Trading and the Black Appalachian Diaspora"”. Архивирано из оригинала 18. 8. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2013. 
  9. ^ „KET's Underground Railroad - Community Research”. Архивирано из оригинала 12. 2. 2013. г. Приступљено 12. 12. 2013. 
  10. ^ „Report: Ohio River most polluted in U.S.”. Pittsburgh Business Times. 23. 3. 2012. Приступљено 12. 12. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Викизворник има текст из Енциклопедије Британике (1911), чланак Потребно име чланка.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Охајо_(река)&oldid=27603178”