Оља Ивањицки

С Википедије, слободне енциклопедије
Оља (Олга) Ивањицки
Оља Ивањицки сликарка
Лични подаци
Датум рођења(1931-05-10)10. мај 1931.
Место рођењаПанчево, Краљевина Југославија
Датум смрти24. јун 2009.(2009-06-24) (78 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Оља Ивањицки (Панчево, 10. мај 1931 — Београд, 24. јун 2009) била је српска сликарка.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Оља Ивањицки (право име Олга[2]) је рођена у Панчеву 10. маја 1931. године у руској болници.[3] Њени родитељи, отац Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка Вероника Михајловна Пјотровска су у Србију дошли као прогнаници из Русије након Октобарске револуције. Живели су у Крагујевцу где је Оља Ивањицки живела све до доласка у Београд, да студира вајарство на Академији за ликовне уметности у Београду.[4] Мада је уписала вајарство, она се од самог почетка углавном бавила сликарством. Године 1957. је завршила академију ликовних уметности у класи професора Сретена Стојановића. По завршетку постдипломских студија, 1962. године добила је посебно признање и стипендију Фордове фондације за наставак студија у САД, а године 1978. и могућност да учествује у програму Фулбрајтове фондације „Artist in Residence - Rhode Island School of Design“.

Била је члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС).

Један је од оснивача Ниш Арт Фондације и Салона Музеја Медиале а 2007. основала је и Фонд Олге Оље Ивањицки са крајњим циљем да Фонд ради на оснивању Музеја Оље Ивањицки.

Постала је заменик гувернера Америчког биографског института, а затим заменик директора Међународног биографског центра у Кембриџу.

Умрла је у Београду 24. јуна 2009. после операције срца.[5] Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу 27. јуна 2009. године.[6]

Медиала[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Медиала

Године 1957. са групом сликара — Милићем од Мачве, Леонидом Шејком, Милованом Видаком, Светозаром Самуровићем, Костом Брадићем, Синишом Вуковићем, Миром Главуртићем и другим — основала је групу „Медиала“. коју су представљали млади сликари, писци, филозофи, архитекте, композитори. Свим члановима Медијале била је заједничка једна једина идеја: бескрајна љубав према уметности и бескрајно веровање у њене свеукупне моћи.

Прва изложба под називом „Медијална истраживања“ одржана у галерији Графички колектив а излагали су Оља Ивањицки, Леонид Шејка, Миро Главуртић, Владан Радовановић.

Група Медиала је имала 12 изложби.

Године 2006. Оља Ивањицки ради на оснивању Салона музеја Медиале, у оквиру Историјског музеја Србије. Године 2007. Оља Ивањицки оснива Фонд Олге Оље Ивањицки.

Сликарство[уреди | уреди извор]

Оља Ивањицки: Један дан у години Леонардо (2006)

Оља Ивањицки је имала 99 самосталних изложби у земљи и иностранству. Шездесетих година прошлога века је почела прва са поп артом у Београду, а припремала је и изведбе које се памте. Њене слике се налазе у многим музејима и галеријама широм света:

  • музеју „Метрополитен“ у Њујорку,
  • Музеју модерне уметности у Њујорку,
  • музеју „Санта Барбара“, Калифорнија
  • Музеју савремене уметности у Београду,
  • Народном музеју у Београду,
  • Музеју модерне уметности у Скопљу,
  • Музеју града Београда,
  • Историјском архиву у Београду,
  • Градском музеју у Ровињу,
  • колекцији „Филип Беман“ у Филаделфији,
  • факултету „Добс Фери“ у Њујорку,
  • Колекцији „Витезови Малте“ у Њујорку итд.

Пројекти[уреди | уреди извор]

2003. године је завршила и неколико архитектонских пројеката. Пројекат за нови трговински центар у Њујорку, под називом „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ и архитектонски пројекат који обухвата две грађевине за Марс, мушку и женску зграду, Matrimonial Buildings.

Године 2004. је учествовала на конкурсу за меморијални центар у Њујорку са пројектом „Меморијална сфера“ (Memorial Sphere).

Године 2004. направила је пројекат моста преко Дунава за Београд, „Belgrade Time Gate“, а учествовала је и на конкурсу „Nasca Observatory Lodge“ у Перуу, као и на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила блиске будућности.

Године 2005. опробала се и као костимограф у Народном позоришту у Београду, у оперети „Слепи миш“, Јохана Штрауса, а са модном кућом „Мона“ је остварила модну ревију „Тесла“, поводом 150 година рођења Николе Тесле.

Године 2007. са модном кућом „Мона“ из Београда урадила колекцију „Његош“ посвећену 150-годишњици штампања Горског вијенца.

Године 2009., пред сам одлазак у болницу на тешку операцију, предала скице за још једну ревију у оквиру куће „Мона“.

Објављена дела[уреди | уреди извор]

  • 1995. „Огледало љубави“, преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејка, Силмир, Београд
  • 1995. „Олуја мозгова“, разговори са Ољом Ивањицки, приредила Љубинка Милинчић, КОВ, Вршац
  • 1998. „Видела сам пре и после“, песме и есеји, приредила Сузана Спасић, Интерпрес, Београд
  • 2008. „Вечни услов“, поеме, приредила Сузана Спасић, Компанија Новости, Београд
  • 2009. „Видела сам пре и после“, друго издање, прва постхумна књига, Интерпрес, Београд
  • 2014. "Водич", записи о уметности, прво издање, едиција Пето царство, Фонд Олге Оље Ивањицки, Београд

Монографије[уреди | уреди извор]

  • 1984. Бора Ћосић - Оља
  • 1984. Драгош Калајић - Оља Леонардова кћи, АФА (Alpine Fine Arts)
  • 1999. Мултимедијална Монографија, компакт-диск - Оља, Радионица душе
  • 2016. Милан Шарац - „Јединствена Оља“ COBISS.SR 222504716[7]
  • 2009. Оља Ивањицки - Очекивање немогућег, (Philip Wilson Publisher), Службени гласник, Београд, Гајо, Подгорица, на српском, руском и енглеском језику, наслов енглеског издања је (Painting the Future)
  • 2017. Драгош Калајић - Оља, Вукотић Медиа, Београд
Награда Злани Беочуг, Оља Ивањицки, 2006.
Оља Ивањици прима награду Златни беочуг

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Изабрана за Најбољег сликара 20. века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком.
  • Добитник је Седмојулске (1988) и Вукове награде за животно дело, највећих признања у Србији.
  • 1995. IBC Cambridge - „Међународну жену године”[8]
  • 1998. ABI - Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт - „Међународну жену године”
  • 1999. IBC Cambridge - „Водећих 2000 интелектуалаца света”[8]
  • 2000. IBC Cambridge - „Изузетни појединци 20. века”[8]
  • 2001. IBC Cambridge - „Водеће живе легенде света за 2001 годину”
  • 2005. Један од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике.
  • 2006. Златни беочуг за животно дело Културно-просветне заједнице Београда.
  • 2008. Награда Браћа Карић животно дело

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Olga Olja Ivanjicki”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 2021-11-15. Приступљено 2024-01-31. 
  2. ^ Ко је ко у Србији 1991, Београд 1991. страна 163-164, текст „Ивањицки В. Олга - Оља“
  3. ^ „Olja Ivanjicki | Actress, Production Designer”. IMDb (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31. 
  4. ^ „Olja Ivanjicki”. www.cdm.me. 
  5. ^ RTS :: Preminula Olja Ivanjicki, Приступљено 17. 4. 2013.
  6. ^ Sahranjena Olja Ivanjicki : Kultura : POLITIKA, Приступљено 17. 4. 2013.
  7. ^ Оља Ивањицки ме је научила да стидљивост спутава човека („Политика“, 24. април 2016)
  8. ^ а б в „Olja Ivanjicki”. Galerija slika i antikvarnica D&B (на језику: српски). Приступљено 2024-01-31. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Протић, Б. Миодраг (1970). „Оља Ивањицки”. Српско сликарство XX века, Том 2. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533. 
  • Žarko Domljan, Likovna enciklopedija Jugoslavije, Volume 1, Jugoslavenski leksikografski zavod "Miroslav Krleža", Zagreb, (1984.) pp. 660.
  • Sirotković, Jakov; Cecić, Ivo (1990). Enciklopedija Jugoslavije. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. ISBN 978-86-7053-024-9. .
  • Miodrag B. Protić, Muzej savremene umetnosti Beograd, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1965
  • Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd, 1965,
  • General Books LLC. Serbian Sculptors: Olga Jevric, Olja Ivanjicki, Ana Bealic, Šorde Jovanovic, Risto Stijovic, Olga Jancic, Matija Vukovic, Jovan Soldatovic, General Books LLC. . 2010. ISBN 978-1-157-44220-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).,
  • Metropolitan Museum of Art, Annual report of the trustees, Том 122, The Museum, New York, N.Y., 1992,

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оља_Ивањицки&oldid=27553805”