Прича о изгубљеној овци
Прича о изгубљеној овци је једна од најпознатијих Исусових прича. Прича говори о пастиру којем се једна овца изгубила и он оставља све остале да би је нашао. Ова прича је утицала на представу о Исусу као добром пастиру.[1]
Прича је забележена у канонским јеванђељима по Матеју (18:12–14) и Луки (15:3–7), као и у неканонском јеванђељу по Томи (изрека 107). У јеванђељу по Луки се налази уз још две сличне приче о губитку и искупљењу, причи о изгубљеном новчићу и причи о изгубљеном сину, које Исус приповеда након што га свештеници оптужују за дружење са „грешницима“.[2]
Прича[уреди | уреди извор]
По Матеју[уреди | уреди извор]
Јеванђеље по Матеју преноси следећу Исусову причу:
Јер Син човечији је дошао да спасе што је изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човек има сто оваца па једна од њих залута, неће ли оставити деведесет и девет у планини и поћи да тражи залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да јој се радује више но оним деведесет и девет које нису залутале.
— Еванђеље по Матеју, 18:12–14 (превод Емилијана Чарнића)
По Луки[уреди | уреди извор]
Јеванђеље по Луки наводи следеће Исусове речи:
Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се, и дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
— Еванђеље по Луки, 15:4–7 (превод Вука Караџића)
По Томи[уреди | уреди извор]
Јеванђеље по Томи бележи следећу верзију приче:
Краљевство је исто што и пастир са стотину оваца: једна, највећа од њих, залута; он остави деведесет и девет те тражи ту једну док је не пронађе. Затим, након толиког труда, рече овци: Љубим те више од оних деведесет и девет.
— Еванђеље по Томи
Тумачења[уреди | уреди извор]
Ова приповетка дели заједничку тематику са још две сличне приче о губитку и проналажењу: с причом о изгубљеном новчићу и причом о изгубљеном сину. Изгубљена овца или новчић представљају изгубљено људско биће.[2] У овој аналогији Исус је пастир, чиме се поистовећује са сликом Бога као пастира који тражи изгубљену овцу у Језекиљу 34:11–16.[2]
Џоел Грин сматра да ова поређења првенствено говоре о Богу и циљ им је да покажу „природу божанског одговора на повратак изгубљеног.“[3] Радост пастира представља Божју радост, која је у супротности са прекором верских вођа којима је намењена ова беседа.[3]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Walter Lowrie, Art in the Early Church. . Pantheon Books. 1947. pp. 69. ISBN 978-1-4067-5291-5.
- ^ а б в Richard N. Longenecker, The Challenge of Jesus' Parables, Eerdmans. 2000. ISBN 978-0-8028-4638-9. стр. 201– 204.
- ^ а б Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans. 1997. ISBN 978-0-8028-2315-1. стр. 526.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
