Раде Радовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радован Радовић
Раде Радовић током рата
Пуно имеРадован Раде Радовић
Датум рођења(1961-00-00)1961.
Место рођењаКосово и Метохија, НР Србија, ФНР Југославија
Датум смрти1998.(1998-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (36/37 год.)
Место смртиБилећа
 РС, БиХ

Радован Раде Радовић (1961 — Билећа, 1998) био је учесник ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини и командант војне јединице Билећки добровољци из источне Херцеговине, због чега је био проглашен за четничког војводу.

Биографија[уреди | уреди извор]

Радован Радовић рођен је 1961. на Косову и Метохији, од оца Обрена и мајке Анице.[1] У Билећу се доселио 1981. и ту је формирао породицу.

По избијању рата у Хрватској, Радовић приступа српским добровољцима који ратују за Републику Српску Крајину, на ратишту у Источној Славонији. С почетком рата у Босни и Херцеговини, Радовић се враћа у Билећу и на његову иницијативу формира се јединица Билећки добровољци, која је бројала 94 припадника, а од којих је њих 24 погинуло током овог рата. Одмах након формирања, јединица биљежи успјехе у околини Стоца. Током рата јединица је прошла бројна ратишта источне Херцеговине, од Билеће, преко Невесиња и Мостара, па све до Требиња, Фоче и Горажда.[2] Изузетно запажене резултате једина постиже средином 1992, у борбама на Подвележју, затим током Митровданске офанзиве, као и у априлу 1994. на горажданском ратишту и септембру исте године на Прењу. Радовић постаје члан Српске радикалне странке 1994, а затим га је председник странке др Војислав Шешељ прогласио и за четничког војводу.

Радован Радовић је убијен 1998. у Билећи, а убица је за овај злочин осуђен на двије године затвора.

Радован је био ожењен Радиславком Радовић и са њом је имао сина Милоша и кћерке Марију и Милицу. Данас једна од невесињских улица носи његово име.

У судском процесу против Војислава Шешеља, пред Хашким трибуналом, у свједочењу Војислава Дабовића од 28. јануара 2010, констатовано је да је Радовић био један од најхрабријих и најчаснијих Срба током рата у Босни и Херцеговини, као и то да се за њега не може везати нити један злочин.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ СПЦ: Парастос погинулим и умрлим борцима Билећких добровољаца Архивирано на сајту Wayback Machine (21. септембар 2016)
  2. ^ Тихомир Тиха Бурзановић: Билећки добровољци Радовић, „Сабор Бјелопавлића”, Подгорица — Цетиње, 1996

Спољашње везе[уреди | уреди извор]