Рамуш Харадинај

С Википедије, слободне енциклопедије
Рамуш Харадинај
Рамуш Харадинај, 2018. године
Лични подаци
Датум рођења( 1968-07-03)3. јул 1968. (55 год.)
Место рођењаГлођане, СФР Југославија
Религијасунитски ислам
УниверзитетУниверзитет у Приштини
Амерички технолошки институт на Косову
Породица
СупружникАнита
Деца4
Политичка каријера
Политичка
странка		Алијанса за будућност Косова
3. децембар 2004 — 8. март 2005.
ПретходникБајрам Реџепи
Наследник(вд) Адем Салихај
9. септембар 2017 — 19. јул 2019.
Избори2017
ПретходникИса Мустафа
НаследникАљбин Курти

Рамуш Харадинај (алб. Ramush Haradinaj; Глођане код Дечана, 3. јул 1968) албански је политичар са Косова и Метохије.[1] Бивши је официр и вођа терористичке организације Ослободилачка војска Косова (ОВК). Упркос томе, уз сагласност дела међународне заједнце постао је председник Владе Косова (ПИС) (2004-2005),[а] а потом и председник Владе Републике Косово.[б]

Харадинај је био оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине током рата на Косову и Метохији. Хашки трибунал је 2008. донео ослобађајућу одлуку. Скупштина Републике Косово га је 9. септембра 2017. изабрала, уз подршку Српске листе, за премијера Републике Косово, док је 19. јула 2019. поднео оставку на тој функцији.[2]

Апелациони суд у Колмару 2017. одбио је захтев Србије за екстрадицију бившег вође ОВК Рамуша Харадинаја.

Биографија[уреди | уреди извор]

Харадинај је рођен 3. јула 1968. у селу Глођане код Дечана у Метохији. После демонстрација косовских Албанаца 1989. емигрирао је у Швајцарску, где је регрутован у Народни покрет Косова, из којег је настала Ослободилачка војска Косова. У Швајцарској је учио кунг-фу и ратне вештине. У Албанији је 1996. завршио обуку и учествовао у стварању терористичких база у градовима Кукс и Тропоја. На Косово је често долазио илегално, а трајно се вратио средином 1997, када је с браћом Даутом и Шкељзеном организовао терористичке нападе на полицију широм Метохије. У априлу наредне године постао је један од регионалних команданата ОВК.

На његову иницијативу у Глођану је формирана специјална јединица ОВК „Црни орлови“, којој се приписује одговорност за мучења и убијања више десетина српских цивила, чија су тела нађена у Радоњићком језеру и по сеоским бунарима у општини Дечани.

Власти у Београду оптужиле су Харадинаја да је одговоран за многе злочине над Србима у том делу Покрајине и за њим расписале потерницу. Оптужен је за масовно убиство Срба на подручју Глођана, где је у лето 1998. на пољопривредној плантажи нађено више од 20 лешева.

После званичног распуштања и демилитаризације ОВК, почетком 2000, формиран је Косовски заштитни корпус, у којем је Харадинај био заменик команданта Агима Чекуа. Са те дужности се повукао 11. априла те године и најавио оснивање странке. Нова странка под називом Алијанса за будућност Косова формирана је 29. априла 2000. и Харадинај је изабран за њеног председника. АБК су пратиле контроверзне активности током предизборне кампање за локалне изборе, октобра 2000, и један, никад до краја расветљен инцидент, у којем је Харадинај рањен. Харадинај је са још тридесетак припадника КЗК почетком јула 2000. напао породицу Мусај из околине Дечана, потом је „тешко рањен“ и пребачен у Немачку, а убрзо по његовом повратку убијен је један члан породице Мусај. У августу 2002. међународни тужилац на Косову подигао је оптужницу против Харадинаја због оружаног напада на једну албанску породицу 2000, али никада није осуђен.

У свом аутобиографском дјелу „Прича о рату и слободи“, Харадинај је изјавио да су припадници ОВК „сваког дана убијали српске полицајце“.[3]

Црногорски дилер дроге и криминалац Радоје Звицер је са својим сарадницима из црногорске полиције и тајне службе договарао састанак са Харадинајем у Приштини, како би заједно договорили акције против формирања владе, представника српског народа и остварили утицај на одлуке др Дритана Абазовића.[4]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Харадинај говори француски и енглески језик. Осим албанског, говори и српски језик, према њему, да „покаже поштовање према Србима на Косову и Метохији”. Ожењен је новинарком Анитом Мућај, с којом има кћерку, а из претходног брака има сина.[тражи се извор]

Хашки трибунал[уреди | уреди извор]

У оквиру истраге о ратним сукобима на Косову и Метохији 1998. и 1999. и активностима ОВК, Харадинај је у Приштини 10. новембра 2004. разговарао са истражиоцима Хашког суда за ратне злочине почињене на тлу СФРЈ, у вези сумњи да је починио ратне злочине над Србима и другим неалбанским становништвом током оружаних сукоба на Косову. Поводом истраге Хашког трибунала против њега, сам Харадинај одбацио је могућност подизања оптужнице Хашког трибунала против њега. Он је одмах после избора оценио да је реч о „спекулацијама и гласинама“.

Трибунал је против Харадинаја (заједно са Идризом Балајем и Лахи Брахимајем) 4. марта 2005. подигао оптужницу (случај бр. IT-04-84-I), којом га по 37 тачака терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања, на основу индивидуалне кривичне одговорности (која укључује и учешће у заједничком злочиначком подухвату), почињене у периоду од 1. марта до 30. септембра 1998. године (у које време је Харадинај био командант оперативне зоне Дукађин (Метохија). Харадинај је по пријему оптужнице поднео оставку на место премијера Косова, и добровољно се предао Трибуналу 9. марта 2005. Иначе, није се одмах сложио са америчком сугестијом да мирно и достојанствено оде у Хаг, него је тврдио да му је Џејми Рубин нешто обећавао у име Медлин Олбрајт.

Међународни представници у Приштини (посебно Посебни представник генералног секретара УН за Косово и Метохију Сорен-Јесен Петерсен) имали су по опроштајним пријемима поводом Харадинајевог одласка у Хаг о њему неуобичајено лепе речи. Главнина српске стране то објашњава као жељу и настојање да се Косово у критичном тренутку обелодањивања Харадинајеве оптужнице умири, односно због тога „што су пропустили да кидишу на Србе опкољене у енклавама“ (Љиљана Смајловић).

Kao командант зоне „Дукађин“, Харадинај је словио за најпоузданијег западног савезника на Косову, чији су борци, осим сукоба са српским снагама безбедности, велику помоћ авијацији НАТО пружали и у откривању непријатељских положаја. После рата, током демилитаризације ОВК у снаге за борбу против елементарних непогода, Харадинајеве јединице су се најбрже трансформисале у Косовски заштитни корпус, зарад чега су му повремено опраштали „ситне несташлуке“, попут оружаних обрачуна са ривалским клановима на западу Косова. У таквим обрачунима, наводе познаваоци тамошњих збивања, убијено је и неколико потенцијалних сведока које би главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте радо видела на својој страни.

По изворима из иностранства, а посебно оних из Немачке и Швајцарске, био један од организатора насиља и етничког чишћења Срба у организованом погрому од 17. до 19. марта 2004. године.

Половином априла 2005. у близини села Волујак, јужно од Клине, форензичке екипе UNMIK започеле су откопавање масовне гробнице. Због недоступности терена око јаме у коју су бацани лешеви Срба и других неалбанаца, према речима UNMIK-ове канцеларије за нестала лица, предстоји дуготрајно ископавање. Због сумње да у околини постоји већи број сличних масовних гробница UNMIK ће наставити рекогнистицирање терена. Подручје око Клине и јаме Волујак било је током 1998. и 1999. у зони коју је контролисала јединица ОВК на чијем је челу био Рамуш Харадинај.

Харадинај је написао књигу Прича о рату и слободи која је објављена 2002. и у којој износи детаље о стварању ОВК и сукобима са српском полицијом.

Злочини који му се приписују према оптужници[уреди | уреди извор]

Тројица оптужених су – каже се у оптужници – одговорни за удружени злочиначки подухват, чији је циљ био успостављање потпуне контроле ОВК у региону Дукађин (Метохија) нападањем, прогањањем и незаконитим уклањањем српских цивила, као и насилним потискивањем колаборације Албанаца и Рома са српским властима. У том циљу, српско, ромско и албанско цивилно становништво је застрашивано, отимано, притварано, пребијано, мучено и убијано. Поред тројице оптужених, у оптужници се наводи још десетак имена особа које су такође учествовале у реализацији заједничког злочиначког подухвата.

На његову иницијативу у Глођану је формирана специјална јединица ОВК „Црни орлови“, којој се приписује одговорност за мучења и убијања више десетина српских цивила, чија су тела нађена у Радоњићком језеру и по сеоским бунарима у општини Дечани. Власти у Београду оптужиле су Харадинаја да је одговоран за многе злочине над Србима у том делу Покрајине и за њим расписале потерницу. Оптужен је да је за масовно убиство Срба на подручју Глођана, где је у лето 1998. на пољопривредној плантажи нађено више од 20 лешева.[тражи се извор]

Према изводима из судских списа на основу којих је Окружни суд и спровео истрагу 1. септембра 2007. против њега Харадинај је између осталог наредио да се у подрумима Хотела Паштрик оснује провизорни затвор, у који су припадници ОВК доводили и затварали цивиле неалбанске националности.

По наредби Харадинаја, цивили су три дана мучени, сексуално злостављани и силовани после чега су неке од затворених, Албанци одвели до обале реке Ереник у близини кланице Агими где су их стрељали.

У ноћи између 13. и 14. јуна Харадинијеви следбеници и његови подређени, силовали су и Бедрија Шаљу.

Документ Комитета за ратне злочине, поткрепљен фотографијама и исказима сведока, по којем је Рамуш Харадинај наредио да се српски цивили, који су 12. јуна 1999. године заустављени у колони сватова, муче, силују и, на крају, покољу и стрељају. Харадинај је лично убио неке од цивила. Они су прво одведени у подрум хотела „Паштрик“, где је малолетну младу силовао. Једној жртви ножем је одсечено уво, а потом су други терани да то ухо поједу. Сви осим младе стрељани су на путу између Ђаковице и Призрена.

Оптужница[уреди | уреди извор]

Дана 4. марта 2005, судија Бономи је потврдио оптужницу против Рамуша Харадинаја, Идриза Балаја и Лахија Брахимаја и наложио да буде запечаћена. Тај налог је престао да важи 10. марта 2005.

Сви су у првом појављивању пред Хашким трибуналом одбацили властиту кривицу за ратне злочине над косовским Србима, Ромима и Албанцима за које су оптужени.

Удружени злочиначки подухват[уреди | уреди извор]

Према наводима Оптужнице, удружени злочиначки подухват у којем су оптужени учествовали настао је у априлу 1998. или пре тог месеца, а имао је за циљ да Ослободилачка војска Косова (ОВК) успостави потпуну контролу над својом оперативном зоном Дукађин, путем напада тамошње цивилно становништво и њиховог и прогањања, то јест путем противправног уклањања српских цивила с тог подручја и насилног сузбијања сваког стварног или претпостављеног вида сарадње тамошњих албанских или ромских цивила са Србима. Његов злочиначки циљ је укључивао застрашивање, отмице, затварање, премлаћивање, мучење и убијање циљног цивилног становништва.

Оптужбе[уреди | уреди извор]

Рамуш Харадинај терети се по:

  • 17 тачака за злочине против човечности – кажњиве по члану 5 Статута Међународног суда, прогон (малтретирање, нехумана дела, уништавање имовине, противправно затварање, депортацију или присилно премештање цивила, убиство, силовање); нехумана дела; депортацију и друга нехумана дела; притварање и друга нехумана дела; убиство и друга нехумана дела; силовање и друга нехумана дела, и
  • 20 тачака за кршења закона и обичаја ратовања – кажњива по члану 3 Статута Међународног суда: окрутно поступање, убиства, силовање.

Ослобађајућа пресуда и њено поништавање[уреди | уреди извор]

Хашки трибунал је 3. априла 2008. донео ослобађајућу пресуду Рамушу Харадинају. Према оцени Претресног већа, Тужилаштво је доказало да су припадници ОВК починили злочине, укључујући убиства, окрутно поступање, мучења и силовања, али (осим у два случаја када су у питању други оптужени) није доказало „ван разумне сумње“ да су у то били умешани или одговорни и сам Харадинај и други оптужени. Суд је у пресуди оценио да је стечен „снажан утисак да се суђење одвијало у атмосфери у којој се сведоци нису осећали безбедно“ и да су „тешкоће везане за прибављање доказа представљале значајну карактеристику овог суђења“.[5] Хашки суд је у јулу 2010. поништило ослобађајућу пресуду због застрашивања свједока.[6]

Поновљено суђење[уреди | уреди извор]

Хашки трибунал је 2011. поново покренуо оптужницу против Харадинаја за злочине против човјечности и кршење закона и обичаја ратовања 1998.[6] Нови поступак укључује и оптужницу за учешће у удруженом злочиначком подухвату са циљем злостављања Срба, Албанаца и Рома, те убиства и мучења у логору ОВК у Јабланици, Општина Ђаковица.[7]

Ослобађајућу пресуду су критиковале организације Амнести интернашонал, Фонд за хуманитарно право, као и Карла дел Понте, бивши главни тужилац Хашког трибунала.[8][9][10]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Србија је сматрала ту владу незаконитом на Косову, односно у њеној аутономној покрајини Косово и Метохија.
  2. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Скандал узнемирио албанске лобисте! Ови приштински политичари са нашим црвеним пасошима путују свуда по свету!”. alo.rs. 
  2. ^ N1 19.07.2019. Рамуш Харадијан поднио оставку
  3. ^ „ОВК убијао српске полицајце сваког дана, на сваком мјесту...”. Радио телевизија Републике Српске. 16. 8. 2011. Приступљено 17. 8. 2011. 
  4. ^ Vijesti (2023-12-25). „"Haradinaj da okrene Dritana protiv njih, ne sme sa četnicima": Drama u kavačkom klanu zbog Milovog poraza, hteli da pridobiju Abazovića”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2023-12-25. 
  5. ^ Ослобађајућа пресуда Харадинају. Б92, 3. април 2008.
  6. ^ а б „Хаг: Поновљено суђење Харадинају”. Радио телевизија Републике Српске. 18. 8. 2011. Приступљено 19. 8. 2011. 
  7. ^ „Хаг: Ново суђење Харадинају, Балају и Брахимају”. Радио телевизија Републике Српске. 11. 8. 2011. Приступљено 19. 8. 2011. 
  8. ^ „Kosovo: If they are not guilty, who committed the war crimes?” (на језику: енглески). Amnesty International. 29. 11. 2012. Приступљено 28. 3. 2019. 
  9. ^ „Presuda se temelji na izvedenim dokazima, ali nije donela pravdu za žrtve” (PDF). Фонд за хуманитарно право. 29. 11. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 03. 2019. г. Приступљено 28. 3. 2019. 
  10. ^ „Del Ponte: Kosovo prerano priznato, a Haradinaj...”. Мондо. 29. 11. 2012. Приступљено 28. 3. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Делови овог текста преузети су са B92.net (Новинска агенција БЕТА).


Председник Владе Косова (ПИС)
од 3. децембра 2004. до 8. марта 2005.
Председник Владе Републике Косово
од 9. септембра 2017. до 19. јула 2019.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рамуш_Харадинај&oldid=27618911”