Ретроактивност
Ретроактивност у праву подразумева примену правне норме на догађаје који су се десили пре њеног ступања на снагу. Правне норме у правилу важе за будућност (pro futuro), и најранији тренутак од кога се правна норма може примењивати је тренутак њеног доношења.[1] Ретроактивна примена представља изузетак од принципа да правне норме не могу имати повратну снагу. Давање повратне снаге правним нормама и актима није оправдано јер се тиме ствара неизвесност код грађана.
Правне норме се могу ретроактивно примењивати изузетно и ако за то постоје оправдани разлози.[1] Рецимо у кривичном праву, правне норме могу имати ретроактивно дејство уколико укидају кажњивост одређених радњи или је ублажавају.
Принцип неретроактивности права данас је усвојен у већини држава. У Сједињеним Америчким Државама је ретроактивна примена значајно ограничена у предмету Грифит против Кентакија.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Савић, Снежана (2005). Основе права. Бања Лука: Комесграфика. стр. 317. ISBN 978-99938-59-00-0.
Литература[уреди | уреди извор]
- Савић, Снежана (2005). Основе права. Бања Лука: Комесграфика. стр. 317. ISBN 978-99938-59-00-0.
