Роберт Просинечки

С Википедије, слободне енциклопедије
Роберт Просинечки
Роберт Просинечки, 2024. године
Лични подаци
Пуно име Роберт Просинечки
Надимак Роби, Велики Жути, Жути
Датум рођења (1969-01-12)12. јануар 1969.(55 год.)
Место рођења Швенинген, Западна Немачка
Висина 1,82 m
Позиција Везни
Јуниорска каријера

1974—1979
1979—1986
БСВ Швенинген
Штутгартер Кикерс
Динамо Загреб
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1986—1987
1987—1991
1991—1994
1994—1995
1995—1996
1996—1997
1997—2000
2000
2001
2001—2002
2002—2003
2003—2004
Динамо Загреб
Црвена звезда
Реал Мадрид
Реал Овиједо
Барселона
Севиља
Кроација Загреб
Хрв. драговољац
Стандард Лијеж
Портсмут
Олимпија
Загреб
2
117
55
30
20
19
50
4
21
33
23
26
(1)
(24)
(10)
(5)
(4)
(2)
(14)
(1)
(4)
(9)
(3)
(5)
Репрезентативна каријера
1987
1989—1991
1994—2002
Југославија до 20
Југославија
Хрватска
5
15
49
(1)
(4)
(10)
Тренерска каријера
2006—2010
2010—2012
2012—2013
2014—2017
2018—2019
2019—2020
2020
2022
2023
2024—
Хрватска (помоћни тренер)
Црвена звезда
Кајзериспор
Азербејџан
Босна и Херцеговина
Кајзериспор
Денизлиспор
Олимпија Љубљана
Рудеш Загреб
Црна Гора

Роберт Просинечки (Швенинген, 12. јануар 1969) јесте бивши југословенски и хрватски фудбалер и репрезентативац и садашњи фудбалски тренер. Познат је као члан генерације Црвене звезде која је освојила Куп шампиона. За Црвену звезду је наступао од 1987. до 1991. године и у клубу оставио неизбрисив траг сјајним партијама и ефектним головима. Био је тренер Црвене звезде.

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Почео је да се бави фудбалом у загребачком Динаму где је запажен као таленат и већ са 18 година игра у првом тиму. Након несугласица са тренером (Мирослав Ћиро Блажевић изјавио да ће појести тренерску диплому ако Просинечки постане играч[1][2]) одлази у Црвену звезду.

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

У редове Црвене звезде стигао је 1987. године, и после једног тренинга у руководству клуба су одлучили да потпишу уговор са Робертом, када су видели о каквом фудбалском бисеру је реч. Иако је био далеко најмлађи у тиму, одмах се изборио за место у стартној постави и постао незаменљив у везном реду током све четири сезоне у клубу. Већ у првој сезони се окитио шампионском титулом. Одиграо је 24 првенствена меча и постигао четири поготка, по један у победама против Приштине (7:1), Осијека (6:1) и у два меча против Рада (два пута по 2:0). У сезони 1988/89 истакао се головима против Партизана (3:1) и Хајдука из Сплита (3:0), али Звезда није успела да стигне Војводину у првенственој трци. Те сезоне црвено-бели су играли антологијске утакмице са Миланом у Купу шампиона (1:1 и 1:1, пеналима 3:2 за италијански тим). Роби је ушао у игру у 73. минуту утакмице у Београду и реализовао ударац у пенал серији, али је голман Милана Гали одбранио шутеве Савићевића и Мркеле и “Росонери“ су прошли у четвртфинале, а касније постали шампиони Европе.

Сезона 1989/90 је протекла у знаку Црвене звезде, која је ефикасном и атрактивном игром освојила дуплу круну. Роберт је у шампионату одиграо 31 утакмицу и постигао пет голова, међу којима је и погодак против Партизана у победи од 2:0, док је у Купу био стрелац три пута у осам мечева, а поново је био кобан по голмана вечитог ривала у полуфиналној победи од 3:2. Стрелац победоносног гола био је у реваншу другог кола Купа УЕФА, на гостовању против Жалгириса у тријумфу од 1:0. Једини бродолом те сезоне Звезда је доживела на гостовању против Келна (0:3), у другој утакмици осмине финала и завршила такмичење у Европи.

Сезона 1990/91 била је врхунац Звездиног петогодишњег плана и најбоља у каријери Роберта Просинечког. Роби је у походу ка освајању пехара Купа шампиона одиграо свих девет утакмица и постигао четири поготка. Био је један од кључних играча у тиму. Два гола је постигао против Грасхоперса у победи од 4:1 у Швајцарској и по један против Глазгов Ренџерса и Динама из Дрездена у победама од по 3:0 у Београду. Голове које је постигао из слободних удараца против Источних Немаца и Шкота права су ремек дела, а на крају је погодио мрежу Паскала Олмете у првој серији пенала у финалу у Барију и тако допринео историјском успеху српског клуба. Ефикасан је био и у шампионату, где је на 29 утакмица постигао 12 голова за убедљиво освојену шампионску титулу. Поново је био стрелац против Партизана у победи од 3:1, а по два пута се уписао и против Жељезничара (3:1) и Олимпије (6:0). Укупно је у сезони 1990/91 наступио на 44 такмичарска меча и постигао 18 голова.

У избору за Златну лопту Франс фудбала за 1991. годину Просинечки је заузео пето место у Европи са 34 поена. Друго место поделили су Дејан Савићевић, Дарко Панчев и Лотар Матеус (Интер) са 42 поена, док је Жан-Пјер Папен (Олимпик Марсељ) добио 141 глас, иако француски тим није постао шампион Европе.

Укупно је у Звезди освојио три шампионске титуле (1988, 1990. и 1991. године), један национални куп 1990. и Куп европских шампиона 1991. године. За црвено-беле је одиграо 161 званичну утакмицу и постигао 35 голова.

Остали клубови[уреди | уреди извор]

Касније одлази у Реал Мадрид, али због тешке повреде не игра више од годину дана, после Реала играо је за још три шпанска клуба, Реал Овиједо, Барселону и Севиљу. 1997. се вратио у загребачки Динамо и успешно као капитен водио клуб у Лиги шампиона. После тога игра за Хрватски драговољац, Стандард Лијеж, Портсмут, Олимпију из Љубљане и НК Загреб, где након завршетка каријере остаје на месту спортског директора. Од 2006. до 2010. је помоћник селектора репрезентације Хрватске.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Проглашен је најбољим играчем У-20 Светског првенства 1987. у Чилеу, где је Југославија била победник.

За репрезентацију Хрватске је одиграо 49 утакмица и постигао 10 голова, а за Југославију 15 утакмица уз 4 гола. Први гол у дресу Југославије је дао против Грчке 20. септембра 1989. у пријатељској утакмици.[3] Играо за Југославију на СП 1990., а за Хрватску на ЕП 1996, СП 1998. и СП 2002. године.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

У четвртак 9. децембра 2010. је званично представљен као нови тренер Црвене звезде, а потписао је уговор на две и по године. То му је био први самостални тренерски ангажман. Преузео је тим по завршетку јесењег дела сезоне 2010/11. Није успео да освоји шампионску титулу са Звездом, али је тријумфовао у Купу Србије 2012. године. Имао је великих проблема, јер играчи месецима нису примали плате, а и тим није био довољно квалитетан. Забележио је позитиван скор у вечитим дербијима, а до разлаза са управом је дошло после првог кола сезоне 2012/13 и ремија са екипом Рада (2:2). Роби је био омиљен код навијача Звезде и као играч и као тренер, а 2012. је отишао са сузама из клуба. Просинечки је 20. августа 2012. године поднео оставку на место тренера у ФК Црвена звезда.[4] У октобру 2012. године постаје тренер турског ФК Кајзериспора.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jajčinović, Milan (20. 11. 1998). „Hrvatski jal” (на језику: Croatian). Vjesnik. Архивирано из оригинала 17. 6. 2002. г. Приступљено 5. 9. 2008. 
  2. ^ Jurišić, Predrag (25. 6. 2000). „Drugi odlazak »Velikog Žutog« - najtužniji dan za hrvatski nogomet” (PDF) (на језику: Croatian). Vjesnik. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 07. 2003. г. Приступљено 5. 9. 2008. 
  3. ^ Prosinečki Robert, reprezentacija.rs
  4. ^ (језик: српски) Мондо: „Просинечки: Одлука моја. Невиђено ми је жао“ (20. август 2012.), Приступљено 24. 4. 2013.
  5. ^ РТС: „Просинечки преузима Кајзериспор“ (15. октобар 2012.), Приступљено 24. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]