Симфонија бр. 6 (Бетовен)

Симфонија број 6, Ф-Дур, опус 68, Пасторална, Лудвига ван Бетовена.^[1]

О природи су певали и музику стварали готово сви велики композитори Европске музичке баштине, на свим стваралачким пољима. А на пољу симфонијске музике, култно дело посвећено природи је Симфонија број 6. Ф-Дур, опус 68. звана ПАСТОРАЛНА, великог Лудвига ван Бетовена.

Настала је и премијерно изведена заједно са Петом, 1808. године,^[2] изазивајући неразумевање ондашњих бечких музичких кругова, својим смелим музичким решењима. У односу на осталих осам симфонија, у Пасторалној су хармоније посебно бујне, богате и смеле. Нема много праштавих тема, изузимајући снажни четврти став. I даље, то је ипак једна права класична симфонија иако се у њој уочавају пет засебних ставова. Четврти став је само увод у финални пети, са којим ипак гради једну формалну целину. Што је посебно значајно, у овој симфонији ставови имају и програмске називе, али је Бетовен,попут објашњења које извињава, назначио: Дело је више израз осећања, мање је сликање. Довољно да се схвати суштина дела. Укупног је трајања 40 минута.

Форма и анализа[уреди | уреди извор]

Први став је „Буђење радосних осећања при доласку у природу” (Allegro ma non troppo).^[3] Радосна и рустична атмосфера се осећа већ у уводу и првој теми става са карактеристичним квинатама у басу, које дочаравају звук гајди. Ова тема ће се у сталним променама облика појављивати кроз цео став, конципиран ипак у класичном сонатном облику. Повремено се, посебно у развојном делу става пробија и имитативни звук певања птица, а сусреће се и фоклорни мотив кога је Бетовен упознао у Градишћу, словенском делу Аустрије.

Други став је „Призор на потоку” (Andante molto mosso). Одмах се мора приметити да ова Симфонија нема прави лагани став иако је други по свом облику њему најближи. У овом опсежном ставу доминира карактеристични мотив који својом ритмиком у стилу доласка и повлачења описује жубор потока. А над њим се уздижу једна италијанска тема, те имитативни опис певања птица: песму славуја приказује флаута, препелице обоа, а зов кукавице описује кларинет. У миру и стишавању став се окончава.

После уобичајене паузе у извођењу, трећи, четврти и пети став се стапају у једну целину. Трећи став је скерцо, Весела сеоска светковина (Аллегро). Неспретну и преморену дружину сеоских свирача и играча нам приказује тема коју започињу обоа и кларинет, а фагот их прати у неспретном покрету ф-ц-ф и ф-ц-ц-ф, на шта играчки покрет прихвата цео оркестар. У централном трију, јавља се једна сеоска аустријска игра. Уобичајено понављање прекида претећа олуја у виолончелима и басовима, која уводи у четврти став, Олуја (Allegro). Њено избијање, трајање и замирање, приказани су продорним тоном пикола, трештањем труба и ударима тимпана. Олуја се смирује и тако улазимо у финални пети став, Песма пастира: Радосна и захвална осећања после олује (Allegretto). Pastoralnu, bujnu, pobožnu i ljupku melodiju, neobične lepote i zanosa, naizmenično odnose klarinet i rog, a gudački instrumenti dalje je razvijaju i u ponešto razvučenom toku, dovode je do spokojnog završetka dela.

Mediji[уреди | уреди извор]