Стенографија
Стенографија (од грч. στενός — уско/затворено и грч. γραφή — писање) скраћено је писање које повећава брзину и једноставност писања у поређењу са уобичајеним начином писања језика, што може укључивати једноставне скраћенице, али и посебне симболе.
Алтернативни називи[уреди | уреди извор]
Алтернативни називи су брахиграфија (грч. βραχύς — кратко)[1] и тахиграфија (грч. ταχύς — брзо),[2] у зависности од тога да ли је циљ скраћивање или убрзавање писања. Посрбљени називи би били ускопис, краткопис и брзопис, а стенографија у најширем смислу подразумева и коришћење скраћеница и рукописа који омогућава велику брзину писања.[3]
Употреба[уреди | уреди извор]
Обично се користи у судници, али се може користити и за бележење састанака или сличних дешавања. У почетку, стенографија је представљала само скраћено бележење на папиру. Касније, главни инструмент постао је писаћа машина. Полако је смењују диктафони и напредније машине за снимање звука.[4]
Особа која се професионално бави стенографијом је стенограф. Дакле, стенограф је особа која, користећи посебно писмо где један знак представља реч или целу реченицу, у стању је да записује говоре у скупштини, на суду и на другим местима где је то потребно.[4]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Брахиграфија”. Vokabular. Приступљено 27. 3. 2013.
- ^ „Тахиграфија”. Vokabular. Приступљено 27. 3. 2013.
- ^ The Diary of Samuel Pepys, Bell & Hyman, 1970, ISBN 978-0-7135-1551-0, Приступљено 27. 3. 2013
- ^ а б „Is stenography a dying art?”. BBC News. Приступљено 27. 3. 2013.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
