ТОС-1
| Тешки вишецевни бацач ракета "Буратино" / "Солнцепек" | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Шасија | Платформа тенка Т-72 | |
| Историја | ||
| Земља развоја |  СССР
| |
| Године производње | 1987 — до данас | |
| Димензије | ||
| Тежина у борбеном положају | 46 000 кг | |
| Дужина у маршевом положају | 6860 мм | |
| Ширина у маршевом положају | 3460 мм | |
| Висина у маршевом положају | 2600 мм (процена) | |
| Клиренс | 470 мм | |
| Наоружање | ||
| Калибар | 220 мм | |
| Дужина цеви | 5000 мм (процена) | |
| Број цеви | 24 (30) | |
| Минимални домет паљбе | 400 м | |
| Максимални домет паљбе | 3600 (6000 за ТОС–1А) | |
| Ударна површина | до 40 000 м² | |
| Посада | 3 људи | |
| Погон | ||
| Тип мотора | V-12 дизел | |
| Максимална брзина на аутопуту | 65 км/ч | |
| Досег возила | 550 км | |
| Врста погонског система | гусенична шасија | |
.jpg)
ТОС-1 (рус. ТОС¹-1 "Буратино") је совјетски вишецијевни ракетни лансер с ракетама опремљеним аеросолним бојевим главама, постављен на подвожје тенка Т-72. ТОС-1 је дизајниран да би уништио противничке бункере, лака оклопна возила и живу силу.
Идеја тешког ракетног оклопног лансера малог домета се појавила 1970-их. Систем монтиран на подвожју тенка Т-72, ракете и возило за превоз ракета је развијено раних 1980-их у пројектном бироу Омск. Назван је ТОС-1. Његов развој је дуго чуван као војна тајна, а први тест у борби имао је у Пањширској долини током совјетског рата у Авганистану. Надимак Буратино (руско име за Пинокија) је добио због великог "носа" ракетног лансера. [1]
ТОС-1 испаљује 220 mm ракете. ТОС-1 ракетни систем је релативно кратког домета, до 3,5 km а према неким изворима и до 5 km. Минимални домет је 400 метара. Може да испали једну до две ракете истовремено у времену од 0,5 секунди. Да би испалио читав лансер ракета потребно му је од 7,5 до 15 секунди. При таквом испаљивању, ракете падају на подручју величине 200x400 метара.
ТОС-1 је опремљен модерним системом за управљане паљбом (скраћено: СУП). Сва усмеравања и припреме за паљбу се обављају унутар возила, тако се посада не излаже непријатељској ватри. Возило може да се заустави и пуца на видљиве мете у року од 90 секунди од тренутка кочења, а њиме управља 3 члана посаде: командир, нишанџија и возач. Пуњење лансирних цеви обавља се уз помоћ возила за пуњење ТЗМ које је такође направљено на темељу подвожја Т-72 тенка. Опремљено је дизалицом која носи борбени комплет ракета.
ТОС-1А[уреди | уреди извор]
ТОС-1А је посљедња верзија оригиналног тешког ракетног система ТОС-1. Ушао је у службу руске војске 2001. године. Лансер БМ-1 који је постављен на тело тенка Т-72 користи дуже 220 mm ракете. Број лансирних цеви је смањен са 30 на 24. Нове лансирне цеви су у поређењу са онима на оригиналној верзији дуже. Максималан домет је повећан на 6.000 метара. Овај ракетни лансер пуни ново возило за снабдевање ТЗМ-Т. Носи две групе по 12 ракета између којих је монтирана дизалица. Возило за снабдевање такође носи и 400 литара горива за допуњавање лансирног возила.[2]
Борбена употреба[уреди | уреди извор]
Системи ТОС-1 су први пут употребиле совјетске снаге у борби у Авганистану, у Пањширској долини . Касније их је знатно интензивније користила Руска војска у бици за Грозни 1999. године. Системи ТОС-1A су своју прву борбену употребу имали у Ираку приликом ослобађања града Јурф ал Шахара 24. октобра 2014. год. од терористичке групе ИСИЛ. ТОС-1 је користила Сиријска армија током 2015. год. приликом антитерористичке операције у граду Хами.
Земље корисници[уреди | уреди извор]
Русија - на бојевом дежурству у батаљонима и бригадама РХБЗ
Азербејџан - 6 јединица БМ1, на шасији Т-90 испорученим из Русије 2013 год, уз још 6 јединица које су испоручене 2014 год.
Укупно је планирана израда 18 система ТОС-1А.
Ирак - 10 комплекса ТОС-1А испоручено је 2014 године из Русије.
Казахстан - 3 јединице БМ-1 испоручене су из Русије 2011 године. Према уговору из 2010 године.
Сирија - 2015 године испоручен непознат број јединица.
