Тао
- За остала значења види Тао (вишезначна одредница)
Тао (или Дао - Пут) дословно значи Пут, а у кинеској филозофији означава законитост свемира, којим се по унутрашњој нужди креће свако светско збивање. Овај принцип могу разумети само појединци чији је живот усаглашен са основним принципима природе.[1]
Тао је основно начело таоизма и један од темељних појмова кинеске филозофије. За разне кинеске филозофске школе заједничка је теорија по којој кад развој неке ствари стигне до крајности, долази до преокрета у другу крајност. То је једна од главних теза Лао Цеове филозофије, а такође и Књиге промена.
Појам тао је сродан ведском рта, индијском појму дарма и грчком логосу.[2]
Етимологија[уреди | уреди извор]
Појам тао (пинјин: дао) који се обележава идеограмом сложеним од знакова “глава” и “ићи” постоји на вазама још из бронзаног доба. Термин може значити пут, начин, начело.[3] Појам тао није првобитно био везан значењем које му дају таоисти. У почетку тао означава законитост кретања небеских тела око Земље, а та се правилност схвата као узрок и симбол свих земаљских збивања.
Теорија о кретању кроз промене је била надахнута кретањем Сунца и Месеца и смењивањем четири годишња доба. У »Додацима« Књизи промена каже се: »Кад оде хладноћа, долази топлота, а кад доде топлота, одлази хладноћа«. И опет: »Кад Сунце досегне врхунац, опада, а кад Месец постане пун, почиње да опада«.[4] Таква кретања се називају »враћањем«. Тако »I додатак« вели: »У враћању видимо дух Неба и Земље«. У књизи Лао-це налазимо сличне речи: »Преокретање је кретање Тао-а«.[4]
Тао у таоизму[уреди | уреди извор]
Сматра се да најстарије сачувано таоистичко дјело „Јин-фу-чинг“ (О складу невидљивога) потиче из времена цара Хуанг-ти (2697. п. н. е.). Главни представници класичног таоизма су Лао Це (570—490. п. н. е.), Лие Це (око 400. п. н. е.) и Чуанг Це (умро око 330. пр. н. е.). Према Лао Цеу обележја таоа су: незахватљивост, неизрецивост, непокретљивост, неделатност, јединство. Тао је „понор“ где се смирује свако збивање. То је „јединство супротности“ и исконско природно стање свега. „Тао никада не делује, али се по њему све дешава." Његову неизрецивост мудрац може изразити једино парадоксима.[2] Лаози одатле изводи идеал живота у складу с природом. У супротности с природом налази се цивилизација феудалног царства под тадашњом династијом Џоу.[5]
Највећи таоистички дијалектичар Чуанг Це дефинише га овако: „Стварност без простора, трајност без времена, то је свемир, космичко јединство, свеобухватност, тао." Према Лие Цеу „Тао се не досеже позитивним напорима, него неделањем“ (ву-веи). За њега је многострукост бића привидна, реално је само јединство битка, а „разлика живота и смрти је имагинарна“... „Биће које овде страда препорађа се на другом мјесту... настанак и престанак, долазак и одлазак карике су ланца, али је нит водиља у тој уланчаности незахватљива.[2]"
Тао се у свету испољава преко врлине (те). Она покреће „велики ток“ којем дају кружни смер две супротне снаге, Јин и јанг, пасивна и активна сила, које теже за поновним уравнотежењем и повратком у тао. „Обновити своју природу значи вратити се у исконску природу битка“ (Чуанг-тсе). Та је исконска природа тао. Плодови људске делатности су „вештачки“ и илузорни. Отуда вера таоиста у повратак природи и њихов пасивни став према току догађаја у друштвеном животу. Дужност доброг владара је да не ремети мирни ток таоа и да буде суздржљив у доношењу и примени закона.[2]
Тао у будизму[уреди | уреди извор]
Кинески ч'ан учитељи често називају пробуђење „виђењем Тао-а“.[6] П'у-јиан, познат као учитељ из Нан-ч'ијана (умро 830), говорио је:
Тао се не може сврстати ни као знање ни као незнање. Знање је илузорна свест а незнање слепа несвесност. Ако одиста схватите несумњиви Тао, он је као непрегледно пространство празнине, те како се у њ могу сабити разлике између исправног и погрешног?[6]
Схватити Тао исто је што и сјединити се с њим. Његово непрегледно пространство празнине није празнина, то је просто стање у којем су нестале све разлике. Чан учитељи то описују као стање у ком »знање и истина постају неразлучиви, предмети и дух обликују једну целину и нестаје разлика између оног који доживљава и доживљеног«.[6] У том стању човек одбацује знање у уобичајеном смислу, које поставља разлику између сазнаваоца и предмета спознаје. При свем том, он није без знања, јер се његово стање разликује од слепе несвесности. То се назива знањем које није знање.[6]
Утицај на кинеску културу[уреди | уреди извор]
Ова теорија је имала велики утицај на Кинезе и много је допринела савладавању разних тешкоћа на које су наилазили у својој дугој историји. Убеђени у ову теорију, они остају опрезни чак и у време напретка, а надају се чак и у раздобљу највеће опасности.[4]
Ова теорија је уједно пружила главни аргумент за доктрину златне средине, којој су подједнако били склони и конфуцијанци и таоисти. »Никад сувише« била је максима и једних и других. Јер, по њима, боље је да човек погреши имајући премало, но да погреши имајући сувише, и боље је погрешити оставивши ствари неучињене, но да се погреши претеривањем у њиховом обављању. Јер поседовањем сувишног и претеривањем у делању човек се излаже опасности да постигне супротно од оног што жели (види неделање).[4]
Литература[уреди | уреди извор]
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
