Теквондо

С Википедије, слободне енциклопедије
Теквондо борба

Теквондо је корејска борилачка вештина настала 40-их година двадесетог века спајањем различитих вештина које су се вежбале у то време. Њено име долази из речи Tae (태, хања 跆), што значи ударити ногом, Kwon (권, хања 拳), што значи ударити руком и Do (도, хања 道), што значи пут. Теквондо је ударачка вештина коју одликују атрактивне ножне технике и брзина.Дисциплина која нам показује начине јачања нашег духа и животне енергије, тренирањем нашег тела и ума. Данас се теквондо сматра једном од најпопуларнијих борилачких вештина и спортова,и један је међу званичним спортовима на Олимпијади, а број вежбача у свету се процењује на више од 100 милиона.

Филозофија[уреди | уреди извор]

Теквондо је повезан са свакодневним животима кроз активности, покрете и промене. Филозофија теквонда се најбоље разуме тренирањем теквонда.Принципи теквонда се могу објаснити на више начина: “Сам Јае” [1], “Еум” [2] и “Yанг”[3]. Сем џеј се односи на “Цхеон” [4], “Ји”[5] и “Ин”[6] и принципима који се тичу њих. У оријенталним земљама, препознаје се као главни принцип за објашњење промена свега у свету. Сем џеј и промене Еум и Јанг представљају “Осам триграма предвиђања” у Књизи промена. Принцип Сем џеј је истакнут у оријенталним земљама, а нарочито у Кореји. Ако разумете принципе теквонда, разумећете његове вештине и његове духовне дубине. Принципи Еум и Јанг су такође истакнути у оријенталним земљама, као главни принцип живота. Према њима све има своју супротну страну. Овај принцип објашњава различите облике промена, које долазе од Таегеук (јединство супротности), који представља коначну тврдњу да Еум и Јанг чине једну целину. Ако схватимо теквондо по овом принципу, наћи ћемо решење, и поред сталног мењања вештина, наћи ћемо излаз из било које ситуације. Разумевањем ових филозофских принципа теквонда, можемо наћи прави начин разумевања и развоја нашег живота.

Историјски развој филозофије[уреди | уреди извор]

Теквондо садржи размишљања која су Хан[7] људи развили кроз историју. Његову филозофију је лако објаснити преко Хонгик-Икан, Џасе Ихва, или Хварангдо[8] духа. Хонгик-Икан и Џасе-Ихва нису били само идеологије Тангун Чосунове фондације, већ темељна размишљања Хан народа. Временом, ове идеје развиле су се у Хварангдо дух и теквондо филозофију данас. Хонгик-Икан значи универзално благостање човечанства. То је била идеја Тангунове фондације, коју је наследила душа теквонда. Лако је потврђено из чињенице, да и сама реч теквнондо значи сузбијање борбе и постизање мира. Џасе-Ихва значи да је свет образован у складу са разумом неба. Теквондо је принцип, а не само једноставан спој покрета. Он је традиционална корјеска борилачка вештина окарактерисана тројством тела, ума и животне енергије. Према томе, принцип је разлог постојања, и тако се односи на разум неба у Џасе-Ихве. Дакле, људска бића могу да се школују у складу са разумом неба кроз тренирање теквонда на правилан начин. То је право значење Џасе-Ихве. Хонгик-Икан и Џесе-Ихва се јасно појављују у миту корејске фондације. Према томе, „У раном узрасту, Хван Вунг, син неба основао је нацију звану Баедал (старо име Кореје). Тада је најавио сврху националне фондације као Џасе-Ихва (образуј у складу са разумом неба) и Хонгик-Икан (универзално благостање човечанства)".

Историја[уреди | уреди извор]

Историја борилачких вештина у Кореји је врло дуга. Најстарији докази су кипови и слике пронађени у гробници династије Мјонг Чонг (око 3. века п. н. е.) које приказују ратнике у борбеним позама. У то доба, Кореја је била подељена на три краљевства: Шила, Когурјо и Пекче. Сва три краљевства су имала јаке војске (у Когурју званих "Сонбае", у Шили „хwаранг") које су изучавале вештину ненаоружане борбе. У то време, вештина се звала "хwа-ранг-до" или субак.

Субак се развио у вештину "таеккyон", која се често користила на војним демонстрацијама, и на турнирима на којима су се ратници могли доказати у међусобном надметању. То посебно долази до изражаја за време династије Коријо (918—1392. н. е.), која уједињује три краљевства, и када се такмичења у таекјону користе у сврху проналажења талентованих нових војника или чак именовању војника у официре. Кроз векове, таекјон развија много специфичних ножних техника. За време династије Јосеон, конфучијанство замењује будизам као службена религија, и друштво постаје мање фокусирано на ратовање и виши друштвени слојеви почињу се више бавити поезијом и музиком. Сходно томе, таекјон постаје занимација нижих друштвених слојева и преживљава као народна игра све до почетка 20. века.

За време јапанске окупације Кореје, све борилачке вештине су строго забрањене и таекјон практично изумире. Много Корејаца путује у Јапан на студије и тамо се упознаје с каратеом. По завршетку Другог светског рата и јапанске окупације, враћају се у Кореју и отварају школе борилачких вештина.

Неке од познатих школа из овог раздобља су Цхунг До Кwан, Ох До Кwан и Јидокwан. Школе нису биле повезане, а вештина коју су подучавали (углавном варијације окинаванског каратеа) се називала разним именима: конг соо до, танг соо до, тае соо до итд. Кроз утицај таекјона, вештина поприма многе специфичне ножне технике, али се још увек подучава под различитим именима, с различитим формама, звањима која нису уједначена итд.

Међу власницима школа се убрзо јавља жеља за уједињењем њихових стилова у јединствену корејску борилачку вештину. Нова вештина се испрва назива тае соо до, али убрзо мења име у теквондо и почиње процесс уједињења. 1961. је основан Кореа Таекwондо Унион као прва удружена организација, која 1965. мења име у Кореа Таекwондо Ассоциатион, назив који носи и данас.

Порекло[уреди | уреди извор]

У раним данима корејског полуострва, постојало је три племена, свако је уживало у ратничком такмичењу у борилачким вештинама током сезонског ритуала. У то време, људи су учили технике кроз своја искуства, у борбама против звери чији су нападачки и одбрамбени покрети били добар предмет анализе. Сматра се да су управо то били први корени данашњег теквондо-а, чија су имена потекла од имена „Субак“, „Таеккyон“ итд. У другој половини древних времена на корејском полуострву, три царства су се борила за вођство. Когуријо, Пекче и Шила су се упустили у пораст националних снага са истренираним ратницима. Стога, корејска историја говори о томе да је било војних личности међу познатим и угледним националним лидерима три краљевства, која доказује војну тежњу за владајућом хијерархијом.  Као резултат тога млади ратници су били организовани, тако што су „Хаwарангдо“ у Шила и „Цхоуисонин“ у Когуријо, обојица усвојили тренирање борилачких вештина као један од важних предмета за учење. Позната књига борилачких вестина данашњице, под називом „Муyедобо-Тонгји“ у којој је написано „Теквондо је основа борилачких вештина, која омогућава изградњу снаге слободним коришћењем шака и стопала, и такође тренирање руку и ногу као и тела за прилагођавање свакој критичној ситуацији“ што значи да је теквондо већ преовлађивао у том добу. Шила царство је основано 57 година пре нове ере на југоисточном делу Кореје, и Когуријо основан 37 година пре нове ере на северном делу Кореје дуж реке Јалу, оба царства су улагала велике напоре у подизању своје деце како би стасала у јаке ратнике зване „хwаранг“ и „сунбае“ односно, наравно са теквондом као главним предметом физичког тренинга.

Теквондо у Когурију[уреди | уреди извор]

Кагуриј је краљевство у северном делу Кореје, окружено непријатељским Хан (кинеским) племеном на северу. Тако да је краљевство, у том периоду, организовало јак одбрамбени корпус звани „Сунбае“ у покушају да одржи власт. Према научницима „сунбае“ је човек који поседује врлину да не устукне од борбе и члан је ратничког корпуса. Касније, како је описано у старој династији Чосун, ослобађали су их од Когуријо служења: „Људи су се окупљали 10. Марта сваке године на месту ритуала, где су уживали у плесу са мачевима, стрељаштву, Таекјон такмичењу и осталог.“, што указује да је Таекјон био један од популарних ритуала у време Когурија. Исто тако је речено да су „сунбае“ ратници живели у групама, учили историју и књижевну уметност код кућа, и излазили да граде путеве и утврђења, за добробит заједнице, увек стављајући себе у службу народа. Зато је било природно да у време Когурија приоритет буде на Таекјону који је био основна борилачка вештина, што доказује фреска откривена у гробници на територији Когурија. Слика на зиду Самсил гроба приказује два ратника који се боре „лицем у лице“ у Таекјон ставу, а трећа, на истом гробу, приказује сцену корејског меча у рвању (Ссиреум)[9], која се јасно разликује од Таекјона. Из фреске Таекјон борбе може се претпоставити да су сахрањени у тој гробници тренирали Таеккyон или саучествовали у плесу и борилачким вештинама.

Теквондо у Шили[уреди | уреди извор]

Краљевина Шила је основана на југоисточном делу корејског полуострва где није било непосредних претњи споља, али рађањем Пекче, краљевства на западном крилу и почетком инвазије са Когуријо северне територије, Шила је била подстакнута да се наоружа развојем борилачких вештина. У ствари „хwарангдо“ је типичан пример Шила борилачких вештина које су прихватиле „сунбае“ систем из Когурија. Група младих хварнагдо је обучавана да поштује родитеље, да буду одани Шила царству и посвећени жртви за заједницу да би постали важне личности у краљевству. Како је записано о старој династији Цхосун о животима хваранга, чланови хварангдо: „Хваранг ратници су бирани од стране царства кроз такмичење, и након одабира они су живели у групама, учили, вежбали субак, мачевање и јахање, и понекад уживали у разноврсним играма у заједници, радећи на првој помоћи, изградњи утврђења и путева, и били увек спремни да жртвују своје животе у време рата. Хварангзи су посебно били под утицајем будистичких дисциплина, када су настале бронзане статуе Кумганг Јокса (човек велике физичке снаге), тренутно изложене у Кјонгју музеју, јасно указују да су борилачке вештине практиковане у храмовима уз показивање јаких мушких мишица и борбених ставова. Посебан облик песнице приказан на статуи Куманг Јоксеа јасно подсећа на „јунгкwон“ (права песница) у савременом теквонду. Статуа такође показује „пyон јумок“ (равна песница) и покрет ногама који се виде у данашњем теквонду. Приметно је да се у Шила епохи термин „субак“ (техника руку) и „таеккyон“ појављују заједно, указују да су обе, ручне и ножне технике коришћене у борилачким вештинама као што је приказано у данашњем теквонду.

Сличности теквонда у Когуријо и Шила[уреди | уреди извор]

Као вештина Таекјон је популаризован у Когурију, такође пренет је и у Шила, сто оправдавају следећа гледишта:

  1. „Хwаранг“ (или сонранг) у Шили има исто значење као и реч „сунбае“ у Когурyију и указује на младог ратника у корпусу.
  2. Оба, хваранг и сунбае, имају исту организацију и хијерархијске структуре.
  3. Историјски, као што су се сунбае у Когуријо надметали у Таекјон играма за време својих националних игара, Хварангзи у Шила царству су такође играли Таекјон игре (субак, доккyони или таеккyони) на фестивалима као што су „палкwанхое“ и „ханкаwи“, чиме су систематски развијане древне борбене технике у таекјону (или сонбае-у) као основа борилачких вештина до око 200 година пре нове ере. Од 4. века Хванагзи су применили таекјон лекцију као системску борилачку вештину у својим кућним учењима, како би их популаризовали међу обичним људима. I то толико да су њихове технике приказане на зидним сликама гробова старих ратника. Исто тако је тачно да се Таекјон из Шила даље развио у школу борилачких вештина са поделом техника, технике голим рукама и техника стопала, што је приказано древним будистичким скулптурама.

Средњи век[уреди | уреди извор]

Коријо династија, која је ујединила корејско полуострво после Шила (од 918—1392 године), развија Таекјон више систематски и уводи га као обавезан предмет у испиту за избор војних кадета. Технике и моћ Таекјона израсле су у ефикасно оружије, које могу чак и да убију. У војсци, према шаблону колективне вежбе зване „обyонг-субак-хуи“ (5 играча Таеккyон-а), је била представљена како би се могла користити у ратовима. У раним данима Коријо[10] династије, способности борилачких вештина биле су једини захтев у погледу квалификација да се постане војно лице, јер је царству била потребна национална одбрана након освајања полуострва. Обичан војник који је савладао технике Таекјона је унапређиван у генерала, а млади су позивани на Таекјон такмичења где су бирани најквалификованији да постану војни официри. Било је много примера у којима су многи млади Таекјон борци, изабрани на такмичењима, усавршили Таекјон што доказује да је теквондо спорт настао у овој епохи. Из времена Коријо династије записано је: „на такмичењу у Таекјон техникама, Лее Yи-Мин је ударио стуб куће са песницом десне руке, тако да су се неки од реквизита на крову уздрмали. Други Таекјон такмичар је својом песницом пробио зид од глине.“. Краљеви Коријо династије су били посебно заинтересовани за „субакхуи“ (Таекјон такмичења) чинећи их обавезним курсом војне обуке. Стога је субакхуи такође популаран за инспекцијске туре по селима. Међутим, Коријо династија, у новијим годинама, има на располагању барут и нове врсте оружја тако да успорава своју подршку развоју борилачких вештина.

Модерна времена[уреди | уреди извор]

У модерна времена Кореје, Чосун[11] династије (1392—1910) царске Кореје, и јапанске колонијалне власти до 1945. године, теквондо је чесће називан „субакхуи“ него „Таеккyон“ и претрпео је губитак званичне подршке централне владе, и бива модернизован као оружије за националну одбрану, мада је и даље био популаран у раном периоду династије Чосун.

Чосун династија је основана на идеологији конфучионизма, што је резултирало одбацивањем будизма и давањем већег значаја књижевној уметности него борилачким вештинама. Ипак у летопису о Чосун династији, говори се о такмичењима субакуи у локалној заједници, која су краљеви радо пратили у време празника и на којима су бирани војници. Такође је наређено од стране министарства одбране да треба запослити такмичара који победи три противника у субакуи. Међутим, како је влада напредовала, владини званичници су почели да полажу више важности на борбу за моћ него на одбрану, занемарујући тако промоцију борилачких вештина.

Субак као дечија игра

Затим, у време краља Џунгјоа, након инвазије Јапанаца на Кореју (1592. година) краљевска влада оживљава јаке мере одбране јачањем војне обуке и увођењем праксе борилачких вештина. У овом периоду била је објављена такозвана „Муyедобо-Тонгји“[12], књига борилачких вештина, чија четврта глава, под називом „технике ручне борбе“ садржи илустрацију од 38 покрета који не могу да се пореде са данашњим теквондо помсаеом и основним покретима, који су модернизовани путем научих студија.

Чак и под јапанском колонијалном влашћу, неки познати корејски писци, као што су Шин Чао-Хо и Чои Нам-Сан, помињу теквондо, рекавши: „Присуство субака преовладава у Сеулу дошавши од сунбае у Коријо династију“, и „субак је као данашњи Таекјон који је првобитно практикован као борилачка вештина, али се сада углавном игра као дечија игра“.

Међутим, јапанска колонијална власт је забранила све врсте традиционалних, фолклорних игара, укључијући и Таекјон, у периоду поробљавања корејског народа. Борилачку вештину Таекјон (теквондо) су тајно преносили само мајстори вештина, до ослобођења земље 1945. године. Сонг Дук-Ки, један од мајстора сведочи да је његов господар Им Хо развио одличне способности Таекјона, „прескачући зидове и трчећи кроз шуму као тигар“. У то време, примењивано је 14 врста техника и то 5 врста удараца ногом, 4 технике удараца рукама, 3 шаблона гурања петом на доле, 1 шаблон ударца из окрета и 1 техника обарањем целог тела. Такође се спомиње термин „поом“ што означава став „лицем у лице“ на почетку борбе. Мајстори Таекјона су били под сталним притиском и претњом затвора, што је можда и допринело да Таекјон постане популаран.

Теквондо данас[уреди | уреди извор]

Након ослобађања Кореје од јапанске колонијалне владавине после Другог светског рата, људи су се почели осамостаљивати и традиционалне игре настављају своју популарност. Сонг Дук-Ки већ поменути мајстор Таекјона, демонстрирао је борилачке вештине пред првим председником Републике Кореје Сингман Ријем, поводом његовог рођендана, где је јасно направио разлику теквонда од јапанског карате-а којег су увели јапански владари. Велики мајстори (експерти) борилачких вештина почели су отварати теквондо гимназије широм земље и након завршетка корејског рата (1950—1953) теквондо је популаризован међу носиоцима црних појасева унутар државе, такође је одпремљено око 2000 мајстора теквондо-а у више од 100 земаља света. После тога, следи номинација теквонда као националне борилачке вештине 1971. године, садашњи Куккиwон[13] је основан 1972. године да би се користио како као централни штаб тако и као седиште различитих теквондо такмичења. Годину дана касније, 1973. године, основана је Светска Теквондо Федерација, исте године је одржано светско првенство у теквондо-у. Године 1984. теквондо је званично прихваћен у азијске игре, 1975. године је прихваћен као званични спорт у Сједињеним Америчким Државама, и признат од стране Општег удружења међународних спортских федерација (ГАИСФ-Генерал Ассоциатион оф Инттернатионал Спортс Федератионс), касније преименоване у СпортАццорд, затим 1976. године је прихваћен као званични спортски догађај од стране Савета за војни спорт (ЦИСМ-Цоунцил оф Милитарy Спортс) и од Међународне универзитетске спортске генерације (ФИСУ-Федератион Интернаттионал Спорт Университy) у 1986. години. Светска теквондо федерација (WТФ) постаје призната од стране међународног олимпијског комитета 1980. године, када и теквондо постаје олимпијски спорт. Затим је теквондо усвојен као званичан спорт на Светским играма 1981. године, на Свеафричким играма 1983. године и Панамеричким играма 1986. године.

Светске организације[уреди | уреди извор]

Поред настојања прве генерације мајстора теквондоа који су пробали ујединити теквондо у једну стандардизовану борилачку вештину, то им није у потпуности успело. Главни раздор у теквондоу је подела на кукки-теквондо (међународно представљен кроз WТФ) и ИТФ теквондо.

Осим у формама и правилима спортске борбе, два стила теквондоа се разликују и по називу, те основним техникама. Кукки-теквондо се тренира у Јужној Кореји, док је у Северној Кореји присутан само ИТФ теквондо.

Кукки-теквондо је настао кроз напоре корејске организације за теквондо (КТА) да уједини различите корејске борилачке вештине. Куккиwон је створен 1972. године, као организација која се брине о техничком делу теквондоа и његовом стандардизацијом. Светска врховна организација ВТФ настаје годину касније, 1973, и данас је КТА само једна од чланица WТФ-а. Треба напоменути да се WТФ искључиво бави организацијом турнира и да се не бави издавањем појасева или развојем форма, за што је задужен Куккиwон. За учествовање на WТФ турнирима и олимпијским играма потребно је имати службену потврду о звању, издану од Куккиwона.

ИТФ је нешто старија организација, коју је основао генерал Цхои Хонг Хи 1966, након што је одлучио одвојити се од процеса уједињења теквондоа и напустио Кореа Таекwондо Ассоциатион како би основао свој стил. ИТФ сам издаје потврде о звањима и организује међународне турнире. После смрти генерала Цхоиа, ИТФ се дели на три организације, севернокорејски ИТФ који води његов син, бечки ИТФ и монтреалски ИТФ. Све три организације тврде за себе да су праве наследнице Цхоиева ИТФ-а. У овом тренутку је будућност ИТФ-а је под знаком питања.

Откако је теквондо борба по WТФ правилима постала олимпијска дисциплина, кукки-теквондо је прилично ојачао јер су многи борци прешли на кукки-теквондо како би имали право наступа на олимпијским играма. То је један од разлога зашто је кукки-теквондо данас најпопуларнији стил теквондоа. Задња жеља генерала Хоја, коначно уједињење теквондоа, могла би се остварити јер БТФ и севернокорејски ИТФ тренутно воде разговоре о уједињењу и изједначавању техничких разлика.

Осим ове две велике организације, постоје и многе друге, као ИТА, ТАГБ, АТА итд., али ниједна од њих нема међународни значај.

Теквондо у Србији[уреди | уреди извор]

У Србији се теквондо вежба од 1979. године. Теквондо савез Србије основан је 1985. године, први председник је био Драган Петровић, а генерални секретар др Борис Кривокапић.

Данас се савез зове Теквондо асоцијација Србије, њен председник је Далибор Видаковић, а генерални секретар Зоран Ћендић.

Најуспешнији српски теквондо клубови су београдски „Галеб“, „Азија“, "Херкулес", "Феникс", "Омега" и, вршачки „Еурошпед“, шабачки ткд клуб "Шабац",„Летњиковац“ и „Винер Чиви,“теквондо клуб "Зрењанин" из Зрењанина, др. Највеће успехе на међународној сцени остварили су Зоран Крајчиновић из „Галеба“ (првак Европе и трећи на свету) код мушкараца и Милица Мандић из „Галеба“, Шућур Милош из "Зрењанина" ( пето место на Олимпијским играма младих у Кини ) и Тања Грубор из „Београда“ (друга у Европи).

Милица Мандић је 2012. године освајањем златне медаље на Олимпијским играма у Лондону ушла у историју српског теквондоа, а тај успех је поновила и освајањем златне медаље на Олимпијским играма у Токију 2021.[14][15] Велики успех направила је и Тијана Богдановић на Олимпијским играма у Рију 2016, када је освојила сребрну медаљу.[16]

Српски теквондо тренер Драган Јовић три пута је биран за најбољег тренера на свету.[17]

Звања[уреди | уреди извор]

Будући да ни дан данас не постоји потпуно уједињење теквондоа под једном главном организацијом, звања добијана од једне организације обично нису прихваћена у другим организацијама. Ипак, већина теквондо спортиста поседује сертификат од Куккиwон-а или ИТФ-а.

Теквондо звања се деле на десет ученичких звања (кеуп) и десет мајсторских звања (дан). Нови полазници крећу од десетог звања кеуп (бели појас),самим почетком вежбања и учлањењем у клуб, стиче се право на ношење белог појаса. За њега није потребно полагање. На сваком следећем тестирању, ученик има право да полаже за следећи виши појас, све до мајсторских звања дан (црни појас).

Теквондо појасеви
  • 10. и 9. кеуп: Бели и бели са жутом траком
  • 8. и 7. кеуп: Жути и жути са зеленом траком
  • 6. и 5. кеуп: Зелени и зелени са плавом траком
  • 4. и 3. кеуп: Плави и плави са црвеном траком
  • 2. и 1. кеуп: Црвени и црвени са црном траком
  • 1. дан и виши: Црни појас

Већина школа такође користи пруге на крају појаса да означи међустепене. Тако зелени појас означава 6. кеуп, док зелени појас с плавом пругом означава 5. кеуп, или „виши зелени појас“.

Такмичења у теквондоу су обично груписана по звањима, тако да се полазници боре с противницима сличних могућности.

Технике[уреди | уреди извор]

Теквондо се дели на пет саставних делова:

  • Основе (Кибон)
  • Форме (Поомсае)
  • Самоодбрана (Хосинсул)
  • Ломљење (Кyокпа)
  • Борба (Кyоруги)

Већина клубова се данас специјализује за такмичарски део теквондоа (борбени тренинг и вјежбање форма), но сви су делови теквондоа важни за постизање мајсторских звања.

Основе[уреди | уреди извор]

На самом почетку, тренинг теквондоа је наличио каратеу и састојао се од вежбања традиционалних ставова, блокова и удараца. Данас се традиционалним техникама не посвећује много времена и у већини школа су их замениле вежбе на врећи и с фокусерима.

Основе теквондоа деле се на

  • ставове (нпр. јахаћи став - јуцхун сеоги, предњи став - ап куби или задњи став - дwит куби),
  • блокаде (нпр. горња блокада - олгул макки или доња блокада - арае макки),
  • ударце руком (нпр. ударац шаком - јумок јируги или ударац спољном ивицом длана - соннал цхиги), те
  • ударце ногом (нпр. кружни ударац - доллyо цхаги или бочни ударац - yоп цхаги).

Циљ учења основа је развијање правилне технике, коришћење целог тела, и очување традиције теквондоа.

Форме[уреди | уреди извор]

Форма је борба против замишљеног противника, која се састоји од 16-30 покрета. Покрети се састоје од одређених удараца и блокада руком и ногом. Учење форми је прави темељ сваке борилачке вештине па тако и теквондоа. Форме помажу у усавршавању кретања и технике. Форме се још називају поомсае или хјонг.

Форме су кореографисане борбе против замишљеног нападача које вежбач изводи сам с циљем развијања равнотеже и усавршавања основних техника. Већина теквондо спортиста данас вежба форме Куккиwон или форме ИТФ (или комбинацију).

Кукки-теквондо садржи осам ученичких форми за ниже појасеве (таегуек поомсае) и девет мајсторских форми за црне појасеве (yудања поомсае). Неки клубови још подучавају форме палгwае, које су развијене у исто време кад и мајсторске форме, али велика већина клубова користи новије и модерније форме таегуек.

ИТФ садржи 24 форме, по једну за сваки сат у дану, а разрадио их је генерал Чои, Хонг Хи, оснивач вештине ИТФ Теквон-до. Ове су форме старије од форма кукиквон и још увек су врло популарне и изван ИТФ-а.

Иако велика већина користи форме куккиwон или ИТФ, неке мање федерације користе властите, интерне форме, или још увек користе форме каратеа које су се користиле у самим зачецима теквондоа.

Извођење форма је данас међународни спорт, и већина земаља има техничке репрезентације које се такмиче у извођењу форма.

Порекло[уреди | уреди извор]

Теквондо форме су тако дизајниране да се колективно носе са претњама споља у друштву, и развиле су се у организованој групи, што доводи до слабљења усамљених, појединачних мера одбране. За потребе заједнице, пракса и пренос техника би требало да буде лак и мање компликован. У том смислу теквондо форме ће се постепено систематизовати кроз праксу уз помоћ филозофских и медицинских наука заједно. Верује се да су у давна времена теквондо форме практиковане међу владајућом класом и први запис о формама се појављује у документима или споменицима око првог века нове ере.

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Сваки поом у поомсае је наслеђен из дуге историје од око 5000 година, као коначан производ научне технике формулисан на основу традиционалног народног духа и практичних експеримената. Са техничке тачке гледишта, сама поомсае је теквондо, а основни покрети нису ништа више до активности да се стигне до поомсае. Кијоруги је практична примена поомсае, и теквондо дух се не испољава на апстрактан начин, него кроз акције поомсае. Поомсае је стил понашања који се изражава кроз директно или индиректно ментално и физичко побољшање, исто као и принципе одбране и напада, као резултата развоја теквондо духа и технике.

Значај[уреди | уреди извор]

Поомсае је низ покрета, нападачких и одбрамбених техника које се могу вежбати и обучавати, чак и без присуства инструктора, у складу са устаљеним шаблонима. Стога, поомсае је заслужан, по својој пракси, да би почетник повећао Кијоруги технике, и примењене технике укључујући и посебне технике које се тешко могу увежбати тренирањем сваког појединачног покрета одвојено.

Правила за извођење[уреди | уреди извор]

  1. Пре извођења форме обавезан је наклон и изговарање тачног назива форме на корејском
  2. Форма почиње и завршава се у истој тачки
  3. Правилни (исправни) став мора бити задржан све време извођења форме
  4. Мишићи морају бити стегнути или опуштени у критичним тачкама вежбе
  5. Кијап (узвик) мора се радити на назначеним местима у форми
  6. Форма се изводи ритмично и без крутости
  7. Треба знати сврху сваког покрета
  8. Сваки покрет треба изводити реалистично

Самоодбрана[уреди | уреди извор]

Док се спортска борба темељи на такмичењу с правилима, технике самоодбране се користе у ситуацијама када не постоји довољна дистанца или су стандардне технике теквондоа (ударци рукама и ногама) непрактичне: напад оружјем, напади с леђа те ситуације кад нападач има контролу кроз гушење или држање жртве.

Самоодбрана се састоји од удараца рукама, ногама, лактовима, коленима, захвата и полуга на рукама и ногама, гушења, бацања, итд. За разлику од осталих делова теквондоа, самоодбрана није стандардизована и зависи од инструктора.

Ломљење[уреди | уреди извор]

Ломљење дасака

Демонстрације ломљења су провера снаге и прецизности. Тачно пласираним ударцима, вежбач настоји да сломи предмете попут дасака, црепова, цигла или бејзбол палица. Демонстрације ломљења се углавном изводе као део презентација теквондоа и приликом полагања за више појасеве.

Борба[уреди | уреди извор]

Задњи и по многима најважнији део таеквондоа је борба. Ову категорију грубо можемо поделити на договорену борбу (борба на један, два или три корака, као и борбене вежбе са или без штитника и слободну борбу (са или без штитника). У борбама теквондоа користе се ручне и ножне ударачке технике, али не и хосинсул бацања, чишћења или гушења.

Најпопуларнији аспект теквондоа је сигурно слободна борба. У случају олимпијске борбе по WТФ правилима, ради се о борби по правилима фул-контакта, са штитницима и о међународном спорту који је представљен на олимпијским играма. Међународна федерација теквондоа (ИТФ) има своја правила, с контролисаним контактом, без штитника, али и с већим бројем дозвољених техника.

Олимпијски теквондо[уреди | уреди извор]

Спортска борба

Теквондо је учествовао 1988. године на олимпијским играма у Сеулу и 1992. године у Барселони на олимпијским играма као демонстративни спорт. 04. 09. 1994. на 103. седници Међународни олимпијски комитет, у Паризу, укључује теквондо 2000. године на олимпијским играма у Сиднеју, као званичан спорт. 4. септембар је проглашен светским даном теквондо-а од стране WТФ) Теквондо је дебитовао као званични олимпијски спорт на олимпијским играма у Сиднеју 2000. године. Од тада је број спортиста са 103 порастао на 128. Теквондо је потврђен и за олимпијске игре у Токију 2020. године. WТФ је увела прву светско пара теквондо првенство 2009. године, и од тада је промовисано укључење пара теквондо-а на пара олимпијске игре. Теквондо је постао званичан спорт скоро свих међународних спортских игара као и континенталних игара. Са растућим бројем теквондо такмичара, широм света, WТФ сада има око 205 чланица из целог света. WТФ је направила напор да учини теквондо, спортом за све, без обзира на пол, расу, године, религију, културу и то да ли је неко са или без физичким или менталним сметњама у развоју, у сарадњи са разним међународним спортским организацијама.

На олимпијским играма учествују и женски и мушки такмичари.

Женске категорије:

до 49 кг,
до 57 кг,
до 67 кг и
преко 67 кг.

Мушке категорије:

до 58 кг,
до 68 кг,
до 80 кг и
преко 80 кг.

Правила[уреди | уреди извор]

Борба по правилима WТФ-а састоји се од три рунде свака рунда траје два минута и подује се по рундама. Борба се може завршити ако један такмичар победи две рунде. Борба се завршава нокаутом, предајом, дисквалификацијом или пребројавањем бодова на крају меча. У случају нерешеног резултата, одржава се додатна рунда по принципу златног бода. Ако је резултат на крају додатне рунде још увек изједначен, судија одређује победника одлуком о супериорности.

Дозвољене технике су ударци шаком у тело, као и ударци ногама изнад појаса. Ударац у тело руком вреди један поен, ударац ногом у тело два поена, ногом у главу доноси три поена. Ударци из окрета у тело вреде четири, а у главу пет поена.

За недозвољене радње добија се опомена (kyonggo), две опомене представљају негативан бод (gamjeom). У случају тежих прекршаја, судија може аутоматски доделити негативан бод. Четири негативна бода доносе дисквалификацију.

Опрема[уреди | уреди извор]

WТФ прописује следећу заштитну опрему приликом спортске борбе:

Штитници за тело, подлактице и потколенице
  • Штитник за тело (хогу)
  • Штитник за главу
  • Штитнике за подлактице и потколенице
  • Штитник за препоне
  • Штитник за зубе

С циљем повећања сигурности такмичара уведени су као обавезна опрема штитници за рис и рукавице за шаке.

Неки појмови у теквондоу[уреди | уреди извор]

Дојанг је корејски назив за теквондо дворану. Она је огледало ученика који у њему вежбају. Мора бити уредан и чист.

Бројање на корејском: 1-хана 2-дул 3-сет 4-нет 5-дасат 6-јасат 7-илгу 8-јадул 9-ахол 10-јол

Значење неких речи: тренер-хо син сул носилац црног појаса-јо дан ђа црни појас-хук де узвик-кијап наставак борбе након прекида-кесок ломљење-кјупка став мирно-чериот почетак борбе-сиђак

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Predstavlja tri elementa.
  2. ^ Negativno ili tama.
  3. ^ Pozitivno ili svetlost.
  4. ^ Nebo.
  5. ^ Predstavlja zemlju.
  6. ^ Predstavlja čoveka.
  7. ^ Korejski narod.
  8. ^ Korejska borilačka veština razvijena 1960-tih godina.
  9. ^ Korejsko rvački stil, i tradicionalni korejski sport.
  10. ^ Korejska dinastija osnovana 918. godine, koja je ujedinila tri kraljevstva.
  11. ^ Dinastija koja je trajala 5 vekova. Od jula 1392. godine do oktobra 1897. godine.
  12. ^ Obimna ilustrovana knjiga borilačkih veština.
  13. ^ Svetsko sedište tekvonda i kuća Svetske tekvondo akademije.
  14. ^ „Milica Mandić – Taekwondo klub Galeb” (на језику: српски). Приступљено 12. 12. 2019. 
  15. ^ „Zlatna Milica Mandić!” (на језику: српски). Приступљено 31. 07. 2021. 
  16. ^ „Sve što treba da znate o Tijani Bogdanović (FOTO)”. Mondo Portal (на језику: српски). Приступљено 12. 12. 2019. 
  17. ^ „Драган Јовић по трећи пут најбољи теквондо тренер на свету”. Politika Online. Приступљено 2022-12-11. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Tekvondo&oldid=26548890”