Трећа непријатељска офанзива

Трећа непријатељска офанзива
	Део Другог светског рата у Југославији
	; Приказ борби током Треће непријатељске офанзиве
Време	друга половина априла – средина јуна 1942.
Место	источна Босна, Црна Гора и Херцеговина
Исход	тактичка победа немачко-италијанско-квислиншких јединица
Сукобљене стране
Трећи рајх ; Италија; НДХ; Југословенска војска у отаџбини	НОП и ДВЈ
Команданти и вође
Паул Бадер ; Бенито Мусолини ; Анте Павелић ; Дража Михаиловић	Јосип Броз Тито
Укључене јединице
718. дивизија ; 737. пук 717. дивизије ; дивизија „Пустерија“ ; дивизија „Тауринензе“ ; дивизија „Алпски ловци“ ; остале италијанске дивизије ; 8-10 усташко-домобранских батаљона	Прва пролетерска ударна бригада ; Друга пролетерска ударна бригада ; Трећа пролетерска ударна бригада ; Калиновички НОП одред ; Херцеговачки НОП одред ; остали НОП одреди

Трећа непријатељска офанзива је назив за немачко-италијанске операције у источној Босни, Црној Гори и Херцеговини, у времену од друге половине априла до средине јуна 1942. године. У немачким плановима, ове операције биле су познате под шифром „ТРИО“. Офанзива је покренута да би се спречио даљи развој Народноослободилачког покрета и онемогући стварање нових слободних територија у источној Босни, Херцеговини, Босанској крајини и другим областима Југославије.

Припреме за покретање офанзиве[уреди | уреди извор]

Планови за офанзиву начињени су на конференцији у Опатији, од 2. до 3. марта 1942. године, између представника немачке Врховне команде, италијанског и усташко-домобранског генералштаба. За снаге ангажоване у офанзиви формирана је посебна команда са немачким генералом Паулом Бадером на челу.

На конференцијама окупаторских команди у Љубљани, од 28. до 29. марта, и у Сарајеву, 9. априла, утврђено је да се офанзива изведе у три етапе:

ТРИО I - уништити партизанске снаге између Хан-Пијеска, Вишеграда, Горажда, Фоче, Доброг Поља и Соколца
ТРИО II - у луку Дрине, око Сребреника и Власенице, и
ТРИО III - на Озрен планини, између Криваје, Босне и Спрече

Консолидовање снага НОП и ДВЈ[уреди | уреди извор]

Врховни штаб НОП и ДВ Југославије, који се у то време налазио у Фочи, уочио је припреме непријатеља за офанзиву у источној Босни те је у другој половини марта, после прикупљања Прве и Друге пролетерске бригаде око Хан-Пијеска, Соколца и Рогатице, наредио да делови ове две бригаде опколе и нападну усташко-домобрански гарнизон у Рогатици, а уништењем усташког упоришта у Бирчу, средином априла, настојао је да обезбеди слободну територију у источној Босни и северном делу Црне Горе од напада са правца горњег тока реке Неретве.

Ток офанзиве у источној Босни[уреди | уреди извор]

Почетак офанзиве био је планиран за 15. април, али је овај план поремећен превременом акцијом усташке „Црне легије“ у источној Босни, која је почетком априла из рејона Хан-Пијеска продрла у Горњи Бирач и у простор у луку Дрине и до 9. априла заузела Власеницу, Сребреницу, Братунац и Дрињачу. Тиме је у ствари изведена операција „ТРИО II“ пре операције „ТРИО I“.

На другој страни, италијанске дивизије су закасниле са заузимањем полазних рејона за напад Калиновик-Фоча (дивизија „Алпски ловци“) и Сарајево-Трново (дивизија „Тауринензе“), па су Немци, не чекајући да Италијани затворе обруч око партизанских снага у источној Босни са југа, самостално отпочели дејства. До 22. априла, Немци су у уводним борбама достигли са 718. дивизијом линију Боговићи-Хан-Пијесак, са 737. пуком линију Гођење-Слап-Вишеград, док је усташка Црна легија, између немачке 718. дивизије и 737. пука, достигла линију Хан-Пијесак-Поджепље. Са тих полазних положаја поменуте немачке и усташке снаге прешле су у концентрично наступање према Рогатици, уз истовремено надирање делова италијанске дивизије „Пустерија“ од Пљеваља и Вишеграда ка Чајничу и Горажду.

У таквој ситуацији, Врховни штаб одустао је од даљих напада на Рогатицу и наредио партизанским снагама да се повуку на југ, према Горажду и Фочи. На тај начин компромитовано је немачко-италијанско концентрично дејство према Рогатици и претворило се у фронтално потискивање делова Прве и Друге пролетерске бригаде и неких источнобосанских добровољачких јединица са севера на југ, а остали делови Прве и Друге пролетерске бригаде успоравали су надирање дивизије „Пустерија“ на правцу Чајниче-Горажде, које су Италијани заузели 24. априла. До краја априла непријатељ је избио у долину Праче. Јединице немачке 718. дивизије, после краћег престројавања, прешле су 4. маја Прачу и истог дана ушле у Горажде, док су делови дивизије „Пустерија“ продужили наступање ка Фочи. Тиме су, углавном, дејства немачких снага у источној Босни била завршена.

До краја априла завршено је прикупљање дивизије „Тауринензе“ у Сарајевском и дивизије „Алпски ловци“ у Невесињском пољу. 1. маја отпочела су њихова дејства од Сарајева ка Калиновику, а 6. маја од Невесиња, такође у правцу Калиновика. Савлађујући јак узастопни отпор Калиновичког партизанског одреда, снаге дивизије „Тауринензе“ заузеле су 7. маја Трново док су делови дивизије „Алпски ловци“ 8. маја продрли у Улог. 12. маја, делови обе дивизије сусрели су се у Калиновику. Та то време, један ојачани пук дивизије „Алпски ловци“ и делови дивизије „Мурђе“ водили су безуспешне борбе против јединица Севернохерцеговачког партизанског одреда око Гацка и Автовца, док су делови дивизије „Пустерија“ 10. маја продрли у Фочу, одакле се претходно повукао Врховни штаб и јединице Прве и Друге пролетерске бригаде.

Ток офанзиве у Херцеговини[уреди | уреди извор]

У то време, уз свестрану помоћ италијанских окупационих трупа, знатно су ојачали четници у Црној Гори, па су црногорски партизански одреди, пред многоструко јачим непријатељевим снагама, били принуђени на тешке дефанзивне борбе. У сличној ситуацији биле су и партизанске снаге у Херцеговини, па је Врховни штаб у другој половини маја упутио део Прве пролетерске бригаде, а на сектор Дурмитора и ка Гацку Другу пролетерску бригаду. Тада се још јасније оцртао план италијанских окупационих снага у Херцеговини и Црној Гори, односно да уз садејство четника и других квислиншких формација, концентричним офанзивним дејствима потисну херцеговачке, црногорске и санџачке партизанске јединице на високо-планинско подручје између река Таре, Пиве и Сутјеске, како би их тамо опколиле и уништиле. Супротстављајући се непријатељевим намерама, Врховни штаб је маневрисањем снага по унутрашњим правцима, њиховим груписањем на најосетљивијим рејонима и образовањем бочних заштитница на планинама Дурмитору и Голији, омогућио уредно повлачење угрожених партизанских јединица ка тромеђи Босне, Црне Горе и Херцеговине.

Због појачаног дејства Херцеговачког партизанског одреда у рејону Столац, Метковић, Хутово, Љубиње, Штаб италијанског Шестог корпуса био је принуђен да дивизију „Алпски ловци“ из рејона Калиновика, Невесиња и Гацка пребаци у правцу Метковића и да је у другој половини маја, заједно са деловима дивизија „Мурђе“ и „Марка“ и са четницима ангажује у борбама против тога одреда. Због појачане четничке пропаганде и снажног притиска окупационих трупа дошло је тада до осипања бораца у Јужнохерцеговачком партизанском одреду, а о одмах затим и у Севернохерцеговачком одреду. Због тога је Врховни штаб три батаљона Прве пролетерске бригаде, раније упућена на сектор Гацка, пребацио на Голију као леву побочницу, ради обезбеђења повлачења црногорских партизанских одреда на север.

Ток офанзиве у Црној Гори[уреди | уреди извор]

Фронт црногорских одреда протезао се од Грахова, преко Никшићке Жупе и Сињајевине до Колашина, настављао се одатле фронтом санџачких партизанских јединица преко Шаховића до испред Пријепоља и више од месец и по дана одолевао притиску надмоћних окупаторско-квислиншких снага. Против Ловћенског, Никшићког, Зетског, Дурмиторског, Комског, Пљеваљског и Бијелопољског партизанског одреда и неколико самосталних санџачких батаљона Италијани су ангажовали делове дивизије „Таро“, „Ферара“, „Венеција“ и „Пустерија“, те све црногорске и санџачке четничке снаге.

Пред појачаним притиском непријатељевих снага и због опасности да јединице италијанског Шестог корпуса из Херцеговине ударом у бок пресеку одступницу на север, црногорски партизански одреди су се, дајући снажан узастопни отпор, постепено повлачили општим правцем на северозапад, ка области Пиве. Врховни штаб је одлучио да од тих снага формира бригаде, које ће моћи да их у погодном моменту, заједно са Првом и Другом пролетерском бригадом, употреби за маневар и удар у најцелисходнијем правцу. Од санџачких партизанских јединица формирана је 5. јуна у Шћепан Пољу Трећа пролетерска санџачка ударна бригада, која је одмах пребачена у рејон југозападно од Фоче, ради затварања праваца надирања непријатеља од Фоче и Калиновика.

Настављајући да воде оштре борбе на Голији, дуж реке Комарнице, на Дурмитору и Пивским планинама, црногорски партизански одреди и делови Прве и Друге пролетерске бригаде постепено су се повлачили преко реке Пиве ка планинама Маглићу, Волујаку и Вучеву. Остале снаге Прве и Друге пролетерске бригаде, делови Ловћенског и Севернохерцеговачког одреда, који се нису распали, водили су за то време огорчене борбе против италијанских и четничких снага на правцу према Автовцу и Гацку и онемогућили њихове покушаје да продру у долину Сутјеске.

Крај и последице офанзиве[уреди | уреди извор]

Средином јуна 1942. године, завршена је окупаторска офанзива и у Црној Гори и Херцеговини. Немачке, италијанске и квислиншке снаге успеле су да привремено ликвидирају слободне територије у источној Босни, Црној Гори и Херцеговини. Део партизанских снага у Херцеговини и јединице Добровољачке војске у источној Босни распале су се, али основно језгро партизанских одреда из Црне Горе и Санџака није уништено. Од њих је формирана Трећа санџачка, Четврта и Пета пролетерска црногорска ударна бригада и Херцеговачки партизански одред.

После краћег одмора у ширем рејону Зеленгоре, Врховни штаб је крајем јуна и почетком јула са Првом, Другом, Трећом и Четвртом пролетерском бригадом кренуо у противофанзиву преко пруге Сарајево-Мостар, у западну Босну, која ће да получи значајне војно-политичке успехе.