Тринаести ратник

С Википедије, слободне енциклопедије
Тринаести ратник
Постер за филм
Изворни насловThe 13th Warrior
РежијаЏон Мактирнан
Непотписан:
Мајкл Крајтон
СценариоЏон Мактирнан
Вилијем Вишер Млађи
Ворен Луис
ПродуцентМајкл Крајтон
Џон Мактирнан
Ендру Џ. Вајна
Темељи се нароману Мајкла Крајтона
Главне улогеАнтонио Бандерас
Владимир Кулич
Денис Сторхеј
Клајв Расел
Ричард Бремер
Тони Куран
Омар Шариф
Ерик Авари
Свен Волтер
Дајана Венора
Асбјерн Бер Рис
МузикаЏери Голдсмит
Продуцентска
кућа
Touchstone Pictures
Година1999.
Трајање102 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
норвешки
латински
грчки
шведски
арапски
Буџет85.000.000 долара (процена)
IMDb веза

Тринаести ратник је амерички филм који је заснован на роману Eaters of the Dead којег је написао Мајкл Крајтон. Филм је режирао Џон Мактирнан, док главну улогу игра Антонио Бандерас. Роман и филм су инспирисани епом о Беовулфу и стварним догађајима које је забележио Ахмед ибн Фадлан.

Радња[уреди | уреди извор]

Почетак радње заснива се на „Белешци“ Ибн Фадлана, који описује историјске догађаје X века.

Ахмед Ибн Фадлан, багдадски дворски песник, избачен је са калифовог двора због сумње у прељубу и послат као амбасадор на север у Волшку Бугарску. Караван којим Ахмед путује бива нападнут од номада и, након јурњаве, притиснут је уз реку. Неочекивано појавио трговачки брод Нормана спасава све од сигурне смрти. Ахмед и очев пријатељ Мелхиседек одлазе до чамца и убрзо се појављују пред краљем Булвеифом. Живећи неко време међу Норманима, Ахмед пажљиво проучава њихове варварске обичаје и обичаје.

Даљи догађаји у филму изненада се оштро окрећу у старија времена и развијају се на основу древног германског епа Беовулф, написаног почетком 8. века.

У Булвеиф стижу вести о потреби да се помогне једном од скандинавских краљева, Хротгару, пошто су његове земље преплављене чудовиштима која се не могу назвати именом. Након што су се обратили пророчишту, Викинзи сазнају да у поход треба да крене 13 ратника (колико месеци имају у години), али у исто време тринаести ратник треба да буде странац, што Ахмед постаје.

У почетку песник не разуме језик варварских Викинга, али, посматрајући их и пажљиво слушајући, почиње да га учи. После тога, Ахмед се навикава на заједницу, учи се вештини ратовања, стратегији опстанка. Када 13 ратника стигну до одређеног насеља морем, сазнају да замак остарелог краља Хротгара нападају мистериозни „Вендали“ - ждерачи мртвих. Ратници покупе рањеног дечака који је дотрчао у насеље, који је живео у имању у шуми. Стигавши тамо, ратници проналазе обезглављене лешеве и фигурицу мајке претка исклесану од камена - „мајке Вандала“. Ахмед га чува и, како се касније испостави, не узалуд. Схвативши да се вандалима сада не може ући у траг, сви се враћају назад у замак. Прве ноћи ратници издржавају напад унутар замка, али губици које су претрпели, као и чињеница да нису затекли ни једног убијеног непријатеља, приморавају их да подигну утврђење.

Друге ноћи, доласком „ватреног црва“, за који се испоставило да је колона јахача са бакљама, Ахмед сазнаје да су пред њим само људи који себе сматрају медведима. Користећи ово откриће, ратници одлучују да прате Вандале до њихове јазбине и нападну. Хротгарова жена води Булвеифа до пророчице (он води Ахмеда са собом), која, гледајући лик који је Ахмед спасио, каже да ће вандали престати да нападају када им мајка и вођа буду убијени. Проређени након две ноћне борбе, викиншки одред прати траг и креће до јазбине Вендала, која се налази у планинској пећини. Продирући унутра, Булвеиф улази у двобој са мајком Вендала и убија је, али сам добија рану од њене канџе, која је била отрована. Ратници излазе из јазбине кроз подводну рупу, док губе једног од својих другова.

Схватајући да ће Вендали осветити смрт своје мајке и да ће напасти јер је њихов вођа још жив, ратници се спремају да дају последњу битку. Ослабљен од отрова, Булвеиф им излази и започиње смртни ударац, који остали ратници, укључујући Ахмеда, изговарају заједно са њим. У кратком дуелу, Булвеиф убија вођу нападача, а Вандали одлазе заувек. Међутим, отров га коначно докрајчи, а Булвеиф умире. Сахрањен је уз царске почасти. Ахмед лије сузе за њим.

Пошто су испунили своју дужност према Хротгару, ратници и Ахмед одлазе кући. Касније, враћајући се у домовину, Ахмед пише хронику својих авантура, у којој моли Алаха да благослови незнабошце јер је захваљујући њима и сам успео да „постане човек и достојан слуга Господњи“.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]