Туга

С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте Туга (вишезначна одредница).
Хјуго Симберг, Рањени анђео

Туга (или жалост) је примарна емоција која се јавља као реакција на губитак нечег драгоценог, важног, чему појединац придаје посебан значај. Према психоанализи, жалост је нормалан одговор на губитак вољеног објекта. За тугу је карактеристично болно нерасположење, пролазни прекид интересовања за спољашњи свет, губитак способности за љубав, безвољност. На плану понашања, жалост се манифестује у успореном ходу, одсуству гестикулације, тихом и монотоном говору, избегавању контаката и сл. Плакање може бити показатељ туге.[1]

Туга је једна од шест основних емоција које описује Пол Екман, заједно са срећом, бесом, изненађењем, страхом и гађењем.[2]‍:271–4

Детињство[уреди | уреди извор]

Тужне девојке. Фотографија Паола Монтија, 1953.

Туга је уобичајено искуство у детињству. Понекад туга може довести до депресије. Неке породице могу имати (свесно или несвесно) правило да туга „није дозвољена“,[3] али Робин Скинер је сугерисао да то може да изазове проблеме, тврдећи да када се туга „заклони“, људи могу постати плитки и манични.[4]‍:33; 36 Педијатар Т. Бери Бразелтон сугерише да признавање туге може олакшати породицама да се баве озбиљнијим емоционалним проблемима.[5]‍:46; 48

Туга је део нормалног процеса одвајања детета од ране симбиозе са мајком и осамостаљивања. Сваки пут када се дете мало више одвоји, мораће да се носи са малим губитком. Ако мајка не може да дозволи мању жалост која је укључена, дете можда никада неће научити како да се само носи са тугом.[4]‍:158–9 Бразелтон тврди да превише орасположења детета обезвређује емоцију туге за њих;[5]‍:52 а Селма Фрејберг сугерише да је важно поштовати право детета да доживи губитак у потпуности и дубоко.[6]

Маргарет Малер је такође видела способност осећања туге као емоционално достигнуће, за разлику од, на пример, одвраћања од ње кроз немирну хиперактивност.[7] Д. В. Виникот је на сличан начин видео у тужном плакању психолошки корен вредних музичких искустава у каснијем животу.[8]

Неуроанатомија[уреди | уреди извор]

О неуронауци туге спроведено је знатно истраживање.[9] Према American Journal of Psychiatry, утврђено је да је туга повезана са „повећањем билатералне активности у близини средњег и задњег темпоралног кортекса, бочног малог мозга, малог мозга, средњег мозга, путамена и каудата“.[10] Хозе В. Пардо, M.D и Ph.D, води истраживачки програм из когнитивне неуронауке. Користећи позитронску емисиону томографију (PET) Пардо и његове колеге успели су да изазову тугу код седам нормалних мушкараца и жена тражећи од њих да размишљају о тужним стварима. Они су приметили повећану мождану активност у билатералном инфериорном и орбитофронталном кортексу.[11] У студији која је изазвала тугу код испитаника приказивањем емоционалних филмских клипова, осећај је био у корелацији са значајним повећањем регионалне мождане активности, посебно у префронталном кортексу, у региону званом Бродманова област 9 и таламусу. Значајно повећање активности је такође примећено у билатералним предњим темпоралним структурама.[12][13][14][15]

Механизми суочавања[уреди | уреди извор]

Човек који изражава тугу са главом у рукама
Резбарија породице Марије и Петра Шкуљевића која показује тугу због њихове смрти

Људи се носе са тугом на различите начине, и то је важна емоција јер помаже да се мотивишу људи да се изборе са својом ситуацијом. Неки механизми суочавања укључују: добијање друштвене подршке и/или провођење времена са кућним љубимцем,[16] прављење листе или ангажовање у некој активности за изражавање туге.[17] Неки појединци, када се осећају тужно, могу се искључити из друштвеног окружења, како би одвојили време да се опораве од тог осећаја.

Бити пажљив према нечијој тузи и стрпљив према њој може такође бити начин да људи уче кроз самоћу;[18] док емоционална подршка која помаже људима да остану са својом тугом може бити од додатне помоћи.[4]‍:164 Такав приступ је подстакнут основним веровањем да губитак (када се осећа свим срцем) може довести до новог осећаја живота и поновног ангажовања са спољним светом.[19]

Зенична емпатија[уреди | уреди извор]

Величина зенице може бити показатељ туге. Тужан израз лица са малим зеницама се оцењује као интензивнији како се величина зенице смањује.[20] Величина зенице посматрача такође одражава ово и постаје мања када гледа тужна лица са малим зеницама. Не постоји паралелни ефекат када људи гледају неутралне, срећне или љуте изразе лица.[20] Већи степен у коме се зенице неке особе огледају у другом, предвиђа веће учешће неке особе на емпатији.[21] Код поремећаја као што су аутизам и психопатија, изрази лица који представљају тугу могу бити суптилни, што може показати потребу за више нејезичком ситуацијом која би утицала на њихов ниво емпатије.[21]

Вокални израз[уреди | уреди извор]

Према DIPR научнику Свати Џохару,[22]‍:VII туга је емоција „идентификована тренутним говорним дијалогом и системима за обраду“.[22]‍:12 Мерења за разликовање туге од других емоција у људском гласу укључују квадратну средину (RMS) енергије, тишине међу речима и брзина говора.[23] То се саопштава углавном снижавањем средње вредности и варијабилности основне фреквенције (f0), осим што је повезано са нижим интензитетом гласа, и са смањењем f0 током времена.[24][25] Џохар тврди да, „када је неко тужан, производи се спор, ниски говор са слабом високом аудио фреквенцијом”. Слично томе, „ниско енергетско стање туге се приписује спором темпу, мањој брзини говора и средњој висини тона“.[22]‍:10; 13

Туга је, како наводи Клаус Шерер, једна од „најбоље препознатљивих емоција у људском гласу“, иако је „генерално нешто нижа од израза лица“. У студији Шерера, откривено је да је у западним земљама туга имала 79% тачности за препознавање лица и 71% за вокалне инидикације, док су у незападним земљама резултати били 74% и 58%, респективно.[26]

Културна истраживања[уреди | уреди извор]

Током ренесансе, Едмунд Спенсер у The Faerie Queene подржава тугу као маркер духовне посвећености.[27]

У Господару прстенова, туга се разликује од несреће,[28] да би се илустровало Толкиново преферирање тужне, али утврђене одлучности, за разлику од онога што је он видео као плића искушења било очаја или наде.[29]

Јулија Кристева је сматрала да су „разноврсност расположења, разноликост у тузи, префињеност у тузи или жалости отисак човечанства које сигурно није тријумфално већ суптилно, спремно за борбу и креативно“.[30]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Jellesma, F.C.; Vingerhoets, Ad J.J.M. (1. 1. 2012). „Crying in Middle Childhood: A Report on Gender Differences”. Sex Roles. 67 (7): 412—21. PMC 3432210 Слободан приступ. PMID 22962516. doi:10.1007/s11199-012-0136-4. 
  2. ^ Goleman, Daniel (1996). Emotional Intelligence. London, United Kingdom. Архивирано из оригинала 2018-06-21. г. Приступљено 2018-06-21. 
  3. ^ Masman, Karen (21. 7. 2010). The Uses of Sadness: Why Feeling Sad is No Reason Not to be Happy. Allen & Unwin. стр. 8. ISBN 9781741757576. 
  4. ^ а б в Skynner, Robin; Cleese, John (1994). Families and How to Survive Them. 
  5. ^ а б Brazelton, T. Berry (1992). To Listen to a Child. 
  6. ^ Fraiberg, Selma H. (1987). The Magic Years. New York, United States. стр. 274. 
  7. ^ Mahler, Margaret S.; Pine, Fred; Bergman, Annl (1975). The Psychological Birth of the Human Infant: Symbiosis and IndividuationНеопходна слободна регистрација. London, United Kingdom. стр. 92. ISBN 9780465066599. 
  8. ^ Winnicott, D.W. (1973). The Child, the Family, and the Outside World. United Kingdom: Penguin Books. стр. 64. 
  9. ^ Arias, Juan A.; Williams, Claire; Raghvani, Rashmi; Aghajani, Moji; Baez, Sandra; Belzung, Catherine; Booij, Linda; Busatto, Geraldo; Chiarella, Julian; Fu, Cynthia HY; Ibanez, Agustin; Liddell, Belinda J.; Lowe, Leroy; Penninx, Brenda W.J.H.; Rosa, Pedro; Kemp, Andrew H. (април 2020). „The neuroscience of sadness: A multidisciplinary synthesis and collaborative review”. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 111: 199—228. PMID 32001274. doi:10.1016/j.neubiorev.2020.01.006 Слободан приступ. 
  10. ^ Lane, R.D.; Reiman, E.M.; Ahern, G.L.; Schwartz, G.E.; Davidson, R.J. (јул 1997). „Neuroanatomical Correlates of Happiness, Sadness, and Disgust”. American Journal of Psychiatry. 154 (7): 926—33. PMID 9210742. doi:10.1176/ajp.154.7.926 Слободан приступ. 
  11. ^ Pardo, J.V.; Pardo, P.J.; Raichle, M.E. (мај 1993). „Neural correlates of self-induced dysphoria”. American Journal of Psychiatry. 150 (5): 713—9. PMID 8480815. doi:10.1176/ajp.150.5.713. 
  12. ^ George, M.S.; Ketter, T.A.; Parekh, J.I.; Horwitz, B.; Herscovitch, P.; Post, R.M. (март 1995). „Brain activity during transient sadness and happiness in healthy women”. American Journal of Psychiatry. 152 (3): 341—51. CiteSeerX 10.1.1.468.2440 Слободан приступ. PMID 7864258. doi:10.1176/ajp.152.3.341. 
  13. ^ „Robert Plutchik's Psychoevolutionary Theory of Basic Emotions” (PDF). Adliterate.com. Архивирано (PDF) из оригинала 2017-06-09. г. Приступљено 2017-06-05. 
  14. ^ Jonathan Turner (1. 6. 2000). On the Origins of Human Emotions: A Sociological Inquiry Into the Evolution of Human AffectНеопходна слободна регистрација. Stanford University Press. стр. 76. ISBN 978-0-8047-6436-0. Приступљено 9. 1. 2019. 
  15. ^ Atifa Athar; M. Saleem Khan; Khalil Ahmed; Aiesha Ahmed; Nida Anwar (јун 2011). „A Fuzzy Inference System for Synergy Estimation of Simultaneous Emotion Dynamics in Agents”. International Journal of Scientific & Engineering Research. 2 (6). Архивирано из оригинала 2016-11-12. г. Приступљено 2019-01-09. 
  16. ^ Bos, E.H.; Snippe, E.; de Jonge, P.; Jeronimus, B.F. (2016). „Preserving Subjective Wellbeing in the Face of Psychopathology: Buffering Effects of Personal Strengths and Resources”. PLOS ONE. 11 (3): e0150867. Bibcode:2016PLoSO..1150867B. PMC 4786317 Слободан приступ. PMID 26963923. doi:10.1371/journal.pone.0150867 Слободан приступ. 
  17. ^ „Why It's Import to Express Your Sadness”. Free Online Therapy. октобар 2018. Архивирано из оригинала 2018-11-29. г. 
  18. ^ Barnstone, Aliki (2000). „New England Review (1990–)”. Spring. 21 (2): 19. ISSN 1053-1297. JSTOR i40009359. 
  19. ^ Parsons, Michael (13. 8. 2000). The Dove that Returns, the Dove that Vanishes: Paradox and Creativity in PsychoanalysisСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. London, United Kingdom: Routledge. стр. 4. ISBN 978-0415211826. 
  20. ^ а б Harrison, Neil A.; Singer, Tania; Rotshtein, Pia; Dolan, Ray J.; Critchley, Hugo D. (1. 6. 2006). „Pupillary contagion: central mechanisms engaged in sadness processing”. Social Cognitive and Affective Neuroscience. 1 (1): 5—17. PMC 1716019 Слободан приступ. PMID 17186063. doi:10.1093/scan/nsl006. 
  21. ^ а б Harrison, Neil A.; Wilson, C.E.; Critchley, H.D. (новембар 2007). „Processing of observed pupil size modulates perception of sadness and predicts empathy”. Emotion. 7 (4): 724—9. PMID 18039039. doi:10.1037/1528-3542.7.4.724. 
  22. ^ а б в Johar, Swati (22. 12. 2015). Emotion, Affect and Personality in Speech: The Bias of Language and Paralanguage. SpringerBriefs in Speech Technology. Springer. ISBN 978-3-319-28047-9. Архивирано из оригинала 21. 6. 2018. г. Приступљено 21. 6. 2018. 
  23. ^ Yildirim, Serdar; Bulut, Murtaza; M. Lee, Chul; Kazemzadeh, Abe; Busso, Carlos; Deng, Zhigang; Lee, Sungbok; Narayanan, Shrikanth (2004). „An acoustic study of emotions expressed in speech” (PDF). ISCA: 1. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 10. 2020. г. Приступљено 20. 6. 2018. 
  24. ^ Stolarski, Łukasz (2015). „Pitch Patterns in Vocal Expression of "Happiness" and "Sadness" in the Reading Aloud of Prose on the Basis of Selected Audiobooks”. Research in Language. 13 (2): 141—162. S2CID 52998542. doi:10.1515/rela-2015-0016 Слободан приступ. 
  25. ^ Bachorowski, Jo-Anne (20. 4. 1999). „Vocal Expression and Perception of Emotion” (PDF). Current Directions in Psychological Science. 8 (2): 53—57. S2CID 18785659. doi:10.1111/1467-8721.00013. Архивирано (PDF) из оригинала 30. 8. 2017. г. Приступљено 21. 6. 2018. 
  26. ^ Scherer, Klaus R. (2003). „Vocal communication of emotion: A review of research paradigms”. Speech Communication. 40 (1–2): 235—6. doi:10.1016/S0167-6393(02)00084-5. 
  27. ^ Trevor, Douglas (30. 9. 2004). The Poetics of Melancholy in Early Modern England. Cambridge Studies in Renaissance Literature and Culture. United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 48. ISBN 9780521834698. 
  28. ^ Tolkien, J.R.R. (1991). The Lord of the Rings. London, United Kingdom: HarperCollins. стр. 475. ISBN 9780261102309. 
  29. ^ Sippey, Tom A. (1992). The Road to Middle-Earth: How J.R.R. Tolkien Created a New Mythology. London, United Kingdom: HarperCollins. стр. 143. ISBN 9780261102750. 
  30. ^ Phillips, Adam (1994). On Flirtation. London, United Kingdom: Harvard University Press. стр. 87. ISBN 9780674634404. Архивирано из оригинала 2018-06-21. г. Приступљено 2018-06-21. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туга&oldid=27552113”