Универзитет у Токију

С Википедије, слободне енциклопедије

東京大学
лат. Universitas Tociensis
Бивша именаИмперијални универзитет (1886–1897)
Токијски империјални универзитет (1897–1947)
ТипЈавни (национални)
Оснивање12. април 1877. год.; пре 147 година (1877-04-12)
Академске
афилијације
IARU
AEARU
AGS
BESETOHA
AALAU
Универзитет Вашингтон у Сент Луису, Макдонелова међународна научна академија[1]
ПредседникТеруо Фуџиј
Наставно особље2.575 пуно радно време (2021)[2] J
непознато хонорарно
Број студената28.171 (2021)[3]
Преддипломци14.033 (2021)[4]
Постдипломци14.138 (2021)[5]
Докторанди6.007
Остали студенти616 истраживачких студената и ревизора[4][5]
ЛокацијаБункјо, Токио, Јапан
КампусУрбани
БојеLight Blue  
Веб-сајтu-tokyo.ac.jp
Универзитет у Токију на карти Јапана
Универзитет у Токију
Универзитет у Токију
Универзитет у Токију на карти Јапана

Универзитет у Токију (東京大学, Tōkyō daigaku), скраћено као Todai (東大, Tōdai)[6] или УТокио,[7] је један од најпознатијих јапанских јавних универзитета, чувен по истраживачким лабораторијама, лоциран у Бункју, Токио, Јапан. Основан 1877. године, универзитет је први Империјални универзитет и тренутно је изабран од стране јапанске владе за врхунски универзитет у оквиру Врхунског глобалног универзитетског пројекта.[8]

Овај универзитет обухвата десет факултета, 15 постдипломских школа[9] са око 30.000 студената, од којих је око 4.200 из иностранства (што је по јапанским стандардима велики број страних студената на једном универзитету).[10] Конкретно, број приватно финансираних међународних студената, који чине више од 80%, порастао је 1,75 пута у 10 година од 2010. године, и универзитет се фокусира на подршку међународним студентима.[11] Састоји се од пет универзитетских кампуса који се налазе у Хонгу, Комаби, Кашиви, Широкани и Наканоу. Сматра се да је то најселективнији и најпрестижнији универзитет у Јапану.[12][13][14] Иако се у склопу овог универзитета налази десет факултета, најчувенији су правни и филолошки факултет. Из њега је изашао велики број јапанских политичара, премда се његова улога о том питању временом смањује. Примјера ради, гледано током 1950-их, 1960-их, 1970-их, 1980-их и 1990.их година, министри који су завршили студије на овом универзитету су сачињавали редом 2/3, 1/2, 1/4, 1/5 и на крају 1/6 од укупног броја јапанских министара.

То међутим не умањује значај Универзитета у Токију, и он и даље важи за један од најбољих јапанских универзитета по питању многих научних области. Његови главни конкуренти су преосталих шест од тзв. „седам универзитета“, који су били царски универзитети прије Другог свјетског рата, нарочито Универзитет у Кјоту, који је дао већи број Нобеловаца него Универзитет у Токију.[15]

Историја[уреди | уреди извор]

Универзитет је одобрила меиџи влада 1877. године под садашњим именом спајањем старијих државних школа за медицину, разних традиционалних научника и модерног учења. Преименован је у „Империјални универзитет (帝國大學, Теикоку дајгаку)“ 1886. године, а затим у Токијски царски универзитет (東京帝國大學, Токио теикоку дајгаку) 1897. године када је створен систем царских универзитета. У септембру 1923, земљотрес и пожари који су уследили уништили су око 750.000 томова Империјалне универзитетске библиотеке.[16][17] Изгубљене књиге укључују Хошино библиотеку (星野文庫, Хошино бунко), колекцију од око 10.000 књига.[17][18] Књиге су биле некадашњи посед Хошино Хисашија пре него што су постале део универзитетске библиотеке и углавном су биле о кинеској филозофији и историји.

После пораза Јапана у Другом светском рату 1947. године, поново је преузео првобитно име. Са почетком новог универзитетског система 1949. године, Тодај је асимилирао бившу Прву вишу школу (данашњи кампус Комаба) и бившу Токијску вишу школу, која је од тада преузела дужност подучавања студената прве и друге године, док се факултети на Главном кампусу Хонгоа старају за студенте треће и четврте године.

Иако је универзитет основан током меиџи периода, он има раније корене у Астрономској агенцији (天文方; 1684), Студијској канцеларији Шохеизака (昌平坂学問所; 1797) и Агенцији за превођење западних књига (蕃書御; 18生).[19] Ове институције су биле владине канцеларије које је основао 徳川幕府 Токугава шогунат (1603–1867) и играле су важну улогу у увозу и превођењу књига из Европе.

Према новинама The Japan Times, универзитет је у фебруару 2012. имао 1.282 професора. Од тога, 58 су биле жене.[20] Упоређујући број професора у мају 2020. године, међу 1.298 професора има 108 жена, што је скоро удвостручено.[2] Универзитет постепено смањује јаз међу половима, а до априла 2021. године половина његових директора биле су жене.[21]

У јесен 2012. године и по први пут, Универзитет у Токију је започео два додипломска програма која се у потпуности предају на енглеском језику и усмерена на међународне студенте — Програми на енглеском у Комаби (PEAK) — Међународни програм о Јапану у источној Азији и Међународни програм о науци о животној средини.[22][23] Године 2014, Факултет науке на Универзитету у Токију увео је потпуно енглески додипломски програм трансфера под називом Глобални научни курс (GSC).[24]

Универзитетски Институт за истраживање космичких зрака започео је 28. маја 2021. године изградњу уређаја „Хајпер-Камиоканде“, за нови водећи светски научни истраживачки пројекат који би требало да почне са радом 2027. године.[25]

Дана 15. јануара 2022. године, инцидент са убодом ножем резултирао је повредама 3 особе. Нападач је ухапшен испред капије кампуса. Инцидент се догодио пре националног разматрања.[26]

Факултети[уреди | уреди извор]

Факултети Универзитета у Токију су сљедећи:

Санширо[уреди | уреди извор]

Језерце Санширо (јап. 三四郎池), у срцу универзитетског дворишта Хонго, датира од 1615. године. Након пада тврђаве Осака, Шогуни су дали ово језерце и околне баште Меди Тошитсуну. Након што је Меда Тсунанори још унаприједио простор око језерцета, то је постало једно од најљепших језераца у тадашњем Еду (данашњем Токију). У то вријеме језерце се звало Икутоку ен, што значи „Башта врлине подучавања“. Ивице језерцета чине облик срца (на јапанском „шин“), и због тога се званично зове „Икутоку ен Шинђике“. Међутим, најчешће се назива Санширо, још откако је Натсуме Сосеки објавио свој роман „Санширо“.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „MCDNNELL ACADEMY”. global.wustl.edu. Архивирано из оригинала 30. 09. 2020. г. Приступљено 26. 07. 2022. 
  2. ^ а б „教職員数(令和3年5月1日現在)”. 東京大学. 2021-05-01. 
  3. ^ Details on the number of students „学生数の詳細について”. u-tokyo.ac.jp. Приступљено 2021-06-05. 
  4. ^ а б The number of regular students, research students and auditors 令和3年5月1日現在 学部学生・研究生・聴講生数調|東京大学
  5. ^ а б The number of graduate students, research students and international research students 令和3年5月1日現在 大学院学生・研究生・外国人研究生数調|東京大学 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јун 2021)
  6. ^ „The Todai-Yale Initiative”. Todai-yale.jp. Архивирано из оригинала 8. 9. 2009. г. Приступљено 12. 6. 2015. 
  7. ^ „UTokyo Mini Brochure” (PDF). U-tokyo.ac.jp. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 04. 2017. г. Приступљено 18. 4. 2017. 
  8. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 21. 8. 2016. г. Приступљено 2016-07-29. 
  9. ^ „Honjo International Foundation Scholarships at the University of Tokyo, Japan”. freeeducator.com. Архивирано из оригинала 22. 05. 2022. г. Приступљено 21. 4. 2018. 
  10. ^ Changes in the number of international students(until November 1, 2020) 東京大学外国人留学生受入数の推移(各年度11月1日現在) (PDF). 東京大学. 2020. стр. 1. Архивирано из оригинала (pdf) 24. 06. 2021. г. Приступљено 26. 07. 2022. 
  11. ^ „UTokyo Website for International Students”. The University of Tokyo. Приступљено 2021-06-05. 
  12. ^ Japanese journalist Kiyoshi Shimano ranks its entrance difficulty as SA (most selective/out of 10 scales) in Japan. 危ない大学・消える大学 2012年版 (на језику: јапански). YELL books. 2011. ISBN 978-4-7539-3018-0. 
  13. ^ „Japan University Rankings 2017”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 2017-03-23. Приступљено 2017-05-29. 
  14. ^ „World University Rankings”. Times Higher Education (THE) (на језику: енглески). 2016-08-17. Приступљено 2017-05-29. 
  15. ^ „The University of Tokyo”. The University of Tokyo (на језику: енглески). Приступљено 2019-07-12. 
  16. ^ Earthquake disaster and reconstruction, The University of Tokyo 100-year history 東京大学百年史編集委員会, ур. (март 1985). 東大百年史 通史 (pdf). II. 東京大学. стр. 385. Приступљено 2021-05-29. 
  17. ^ а б LOST MEMORY – LIBRARIES AND ARCHIVES DESTROYED IN THE TWENTIETH CENTURY ( Архивирано септембар 5, 2012 на сајту Wayback Machine)
  18. ^ 漢籍関係年表. Chinese classics (на језику: јапански). Tokyo University General Library. Архивирано из оригинала 29. 3. 2012. г. Приступљено 5. 9. 2011. 
  19. ^ 東大と天皇-大日本帝国の生と死 (Todai and Emperors – Life and Death of Imperial Japan), by 立花 隆(Takashi Tachibana), (pp 22–62), ISBN 4-16-367440-3
  20. ^ Brasor, Philip, "Todai calls for change, but will others follow?", Japan Times, 5 February 2012, p. 9.
  21. ^ „Board of Directors”. The University of Tokyo. Приступљено 2021-06-06. 
  22. ^ „The University of Tokyo, PEAK – Programs in English at Komaba – HOME”. Peak.c.u-tokyo.ac.jp. Приступљено 15. 11. 2018. 
  23. ^ „The University of Tokyo, PEAK – Programs in English at Komaba – Introduction”. Архивирано из оригинала 16. 8. 2015. г. Приступљено 12. 6. 2015. 
  24. ^ „Global Science Course”. S.u-tokyo.ac.jp. Приступљено 15. 11. 2018. 
  25. ^ „University of Tokyo: Groundbreaking ceremony for Hyper-Kamiokande held in Hida, Japan”. indiaeducationdiary.com. 2021-05-29. Приступљено 2021-06-05. 
  26. ^ „Student, 17, arrested after three people stabbed near University of Tokyo ahead of entrance exam”. Reuters, Kyodo. The Japan Times. 15. 1. 2022. Приступљено 17. 1. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Kato, Mariko, "Todai still beckons nation's best, brightest but goals diversifying", Japan Times, August 11, 2009, p. 3.
  • Kersten, Rikki. "The intellectual culture of postwar Japan and the 1968–1969 University of Tokyo Struggles: Repositioning the self in postwar thought." Social Science Japan Journal 12.2 (2009): 227–245.
  • Marshall, Byron K. Academic Freedom and the Japanese Imperial University, 1868–1939 (University of California Press, 1992).
  • Takashi, Tachibana, and Richard H. Minear. Tokyo University and the War (2017), on world war II; online.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]