Хепатитис Ц

С Википедије, слободне енциклопедије
Хепатитис Ц
Електронска микроскопија: вируса хепатитиса Ц промера = 50 нанометара
Специјалностиинфектологија, гастроентерологија
Симптоминема[1]
Компликацијеотказивање јетре, рак јетре, проширење крвних судова једњака и проширење крвних судова желуца[2]
Трајањедугорочна (80%)[1]
УзроциХепатитис Ц вирус путем крви[1][3]
Дијагностички методанализа крви на антитела или вирусни РНК[1]
Превенцијастерилне игле, тестирање трансфузионе крви[4]
Лечењелекови, трансплантација јетре[5]
Лековиантивиротици (sofosbuvir, simeprevir итд.)[1][4]
Фреквенција58 милиона (2019)[4]
Смртност290.000 (2019)[4]

Хепатитис Ц је контактом преносива инфекција јетре изазвана вирусом хепатитиса Ц (ХЦВ).[6] Вирус хепатитиса Ц откривен је 1989. године, након кога је разјашњен узрок настанка великог броја посттрансфузијског хепатитиса дотад непознатог узрока.[7] Због сличне грађе генома и полипептида са другим хуманим флавивирусима, ХЦВ је сврстан у породицу Флавивиридае, из рода Хепацивирус. Светска Здравствена Организација (СЗО), процењује да је око 170-200.000,000 људи (око 3% светске популације), заражено са ХЦВ, мада се претпоставља да је стварна преваленца вероватно већа јер већина инфекција има асимптоматски ток и остаје непрепозната. СЗО процењује да се годишње са ХЦВ зарази око 3-4.000.000 људи.[7] Не зна се да ли вирус проузрокује болест код животиња.

Хепатитис Ц често се јавља као асимптоматска болест, па због неблаговременог дијагностиковања прелази у хроничну инфекцију, која након много година може да доведе до тежих оштећења јетре, и појаву цирозу јетре. У тежим случајевима, цироза јетре праћена је; отказивање функција, раком јетре, или великим проширењем венског система једњака и желуца, која могу да доведу до масовног искрварења и смртног исхода.[6]

Главни пут преноса ХЦВ је директан контакт са крвљу заражене особе. Ризик преноса је највећи након директне трансфузија крви и крвних деривата инфицираног даваоца или након перкутаног контакта употребом ХЦВ зараженог прибора при интравенској примени дроге. Описана је и учесталија појава ХЦВ инфекције у особа које користе кокаин за ушмркавање, вероватно због заједничке употребе прибора зараженог крвљу. Средње велик ризик преноса ХЦВ имају особе на хемодијализи због малих али понављајућих излагања вирусу у болничким условима.

Пегинтенферон и рибавирин су стандардни лекови који се користе у терапији хепатитиса Ц. Између 50-80% болесника након примене терапије бива излечено. Код болесника код којих се развија трајно оштећење јетре (цироза или рак јетре) може бити потребна трансплантација јетре, мада постоји ризик од накнадне вирусне инфекције после трансплантације.[5] За хепатитис Ц вакцина не постоји.

Историјат[уреди | уреди извор]

Средином 1970-их, Харви J. Алтер, начелник Одељења за инфективне болести на Одсеку за трансфузиону медицину Националног здравственог института, и његов истраживачки тим показали су да већина случајева хепатитиса након трансфузије крви није последица инфекције вирусом хепатитиса A или Б. Упркос овом открићу, међународни истраживачки напори на идентификацији вируса су били неуспешни током наредне деценије.

Године 1987, Мајкл Хоутон, Кви-Лим Чу, и Џорџ Куо Чајрон корпорација, у сарадњи са Д. В. Брадлијем из Центра за контролу и превенцију болести, користили су нови приступ молекуларном клонирању у идентификацији непознатог организма и развијању дијагностичког теста.[8]

Године 1988, Алтер је потврдио присуство ХЦВ, верификацијом његовог присуства на плочици са не А и не Б узрочницима. У априлу 1989, откриће ХЦВ је објављено у два чланка у часопису (Наука).[9][10] Године 2000, Алтеру и Хоутону је одато признање доделом Ласкерове награде за клиничко медицинско истраживање због како се наводи у образложењу пионирског рада који је довео до открића вируса узрочника хепатитиса Ц и развоја скрининг метода, смањивши ризик хепатитиса везаног за трансфузију крви у САД са 30% 1970. на практично нула 2000. године..[11]

Чајрон корпорација је поднела захтев за неколико патената на вирус и његову дијагнозу.[12] СДС је одустао од конкурентског захтева за патентирање 1990. године након што је Чајрон исплатио 1,9 милина долара СДС-у и 337.500 долара Бредлију. Године 1994. године, Бредли је тужио Чајрон, тражећи да поништи патент и и тај пројекат буде укључен као супроналазач, добије одштету и ауторски хонорар. Одустао је од тужбе 1998. године након што је изгубио парницу пред апелационим судом.[13]

Откриће узрочника хепатитиса Ц довело до значајних побољшања у дијагностици и антивиралном лечењу.[8]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Распрострањеност хепатитиса Ц у целом свету 1999. године
Инвалидитет прилагођен годинама живота за хепатитис Ц 2004. године на 100.000 становника
  •   no data
  •   <10
  •   10-15
  •   15-20
  •   20-25
  •   25-30
  •   30-35
  •   35-40
  •   40-45
  •   45-50
  •   50-75
  •   75–100
  •   >100

Од 130 до 170 милиона људи, или ~3% светског становништва, живи са хроничним хепатитисом Ц.[14] Сваке године се зарази од 3–4 милиона људи, а више од 350.000 људи умре годишње од обољења везаних за хепатитис Ц.[14] У 20. веку дошло је до знатног увећања стопе оболелих због комбиновања ИУД и интравенских лекова или нестерилисане медицинске опреме.[15]

У Сједињеним Државама, око 2% људи годишње има хепатитис Ц,[16] са 35.000 до 185.000 нових случајева годишње. Стопа се смањила на Западу од 1990-их захваљујући побољшаном скринингу крви пре трансфузије.[17] Годишња смртност од ХЦВ у Сједињеним Државама је од 8.000 до 10.000. Очекује се да ће се стопа смртности повећати када се људи инфицирани путем трансфузије пре тестирања на ВХЦ разболе и умру.[18]

Процењена дистрибуција, у неким земљама света, броја особа заражених вирусом хепатитиса Ц [19]

СЗО регија Укупна популација
(у милионима)
Преваленца ХЦВ
(%)
Заражена популација
(у милионима)
Африка
602
5,3
31,9
Јужна и Северна Америка
785
1,7
13,1
Европа
858
1,03
3,89
Југоисточна Азија
150
2,15
32,3

Стопа инфекције је виша у неким земљама Африке и Азије.[20] У земље са веома високом стопом инфекције убрајају се: Египат (22%), Пакистан (4,8%) и Кина (3,2%).[14] Висока стопа у Египту се доводи у везу са сада укинутом кампањом масовног лечења шистосомијазе, коришћењем неправилно стерилисаних стаклених шприцева.[15]

У преваленцији ХЦВ инфекције постоје старосно специфичне разлике. Тако САД, Аустралија, Италија и Шпанија припадају групи држава са подједнаком преваленцијом ХЦВ инфекције (1-1,9%) (32). У САД, највиша преваленција ХЦВ (две трећине свих инфекција) забележена је у старосним групама од 30-49 година. Насупрот САД, у Италији и Шпанији преваленција хепатитиса Ц се повећава са годинама те је највећи број заражених старости изнад 50 година. У Италији, Јапану и Кини, постоје хиперендемска подручја у којима је преваленција ХЦВ инфекције и до 20 пута виша него у општој популацији те двоструко виша од преваленције у истим старосним групама у осталим деловима државе.[19]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Вирус хепатитиса Ц је мали, увијени, једноланчани, позитивно дефинисани РНК вирус.[5] Члан је родаhepacivirus из породице Flaviviridae.[21] Постоји седам главних генотипа ВХЦ.[22] У Сједињеним Државама, генотип 1 проузрокује 70% случајева, генотип 2 проузрокује 20%, и сви остали генотипови проузрокује 1%.[16] Генотип 1 је најчешћи и у Јужној Америци и Европи.[5]

Путеви преношења[уреди | уреди извор]

Првенствени начин преношења ХЦВ у развијеном свету је интравенска употреба дроге (ИУД), а у земљама у развоју поред ИУД, главни путеви преношења су трансфузија крви и небезбедне медицинске процедуре,[3] У 20% случајева узрок преношењања је непознат;[23][24]

Интравенска употреба дроге је главни фактор ризика за хепатитис Ц у многим деловима света.[25] Након истраживања у 77 земаља утврђено је да 25 земаља има стопу хепатитиса Ц од 60% до 80% међу популацијом интравенских наркомана, укључујући ту и Сједињене Америчке Државе[26] и Кину.[25] Дванаест земаља имају стопу већу од 80%.[26] Десет милиона интравенских наркомана у свету заражено је хепатитисом Ц; од тога земље са највећим бројем су Кина (1,6 милиона), САД (1,5 милиона), и Русија (1,3 милиона).[26]

Стопа хепатитиса Ц међу затвореницима у Сједињеним Државама је десет до двадесет пута већа од стопе међу општом популацијом, што у студији приписују високоризичном понашању као што су ИУД и тетовирање нестерилном опремом...[27][28]

Трансфузија крви, производи од крви, и трансплантација органа без скрининга на ХЦВ стварају значајан ризик за инфекцију.[16] Сједињене Државе су установиле универзални скрининг 1992. године. Од тада је стопа инфекције смањена од стопе један у 200 јединица крви [29] на стопу један у 10.000 до 10.000.000 јединица крви.[23][24] Овај ниски ризик се задржао јер постоји период од 11–70 дана откако потенцијални давалац крви добије хепатитис Ц до добијања позитиван налаза крви.[23] Неке земље не врше скрининг на хепатитис Ц због трошкова.[15]

Особа која задобије повреду иглом од особе која има ХЦВ има 1,8% шансу да ће добити болест.[16] Ризик се повећава ако је коришћена игла шупља а убодна рана дубока.[15] Постоји ризик када је слуз изложена крви; али тај ризик је мали, и не постоји ризик ако је неоштећена кожа изложена крви.[15] Тетоважа се доводи у везу са двоструко или троструко већим ризиком за добијање хепатитиса Ц.[30] То може бити проузроковано нестерилном опремом или контаминацијом коришћених боја.[30] Тетоважа или пирсинг тела вршени пре средине 1980-их или у непрофесионалним условима су од посебног значаја, будући да се у таквом окружењу мало води рачуна о стерилности. Изгледа да што је већа тетоважа, већи је и ризик.[30] Готово половина затвореника дели нестерилисану опрему за тетовирање.[30] ХЦВ се ретко доводи у везу са оним тетоважама које су извршене у лиценцираном објекту.[31]

Хепатитис Ц се може пренети и болничком опремом укључујући: поновну употребу игала и шприцева, вишекратно коришћење медицинских бочица, кеса за инфузију, и нестерилне операционе инструменте.[15] Лоши услови у медицинским и стоматолошким објектима су главни узрок ширења ХЦВ у Египту, земљи са највећом стопом инфекције на свету.[32]

Не зна се поуздано да ли се хепатитис Ц може пренети сексуалним путем.[33] Мада постоји веза између високоризичне сексуалне активности и хепатитиса Ц, није јасно да ли је болест проузрокована употребом дроге која није споменута или самим сексом.[16] Докази подржавају да не постоји ризик за хетеросексуалне парове који немају секс са другим људима.[33] Упражњавање секса које укључује високи ниво трауме унутрашњости аналног канала, као што је анална пенетрација, или који се дешава када постоји и полно преносива болест, укључујући ХИВ или гениталну улцерацију, представљају ризик.[33] Влада Сједињених Држава препоручује коришћење кондома само да би спречила преношење хепатитиса Ц код људи који имају више партнера.[34]

Ствари за личну хигијену као што су жилет, четкица за зубе, и инструменти са маникир или педикир могу доћи у контакт са крвљу. Ако их дели са другима, особа ризикује да се изложи ХЦВ.[35][36] Људи треба да воде рачуна о посекотинама, ранама и другим облицима крварења.[36] ХЦВ се не шири путем обичног контакта, загрљајем, пољупцем, или коришћењем заједничког прибора за јело или кување.[36]

Пренос Хепатитиса Ц са мајке на дете[уреди | уреди извор]

Пренос хепатитиса Ц са заражене мајке на дете се дешава у мање од 10% трудноћа.[37] Не могу се предузети мере које би промениле тај ризик.[37] Вирус се може пренети током трудноће или на порођају.[23] Дуг порођај се доводи у везу са повећаним ризиком преношења.[15] Нема доказа да се ВХЦ шири путем дојења; међутим, заражена мајка треба да избегне да доји ако су јој брадавице напукле или крваре,[38] или је њена вируленција велика.[23]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Хепатитис Ц проузрокује акутне симптоме у само 15% случајева.[39] Симптоми су чешће благи и нејасни, укључујући и смањени апетит, умор, мучнину, болове у мишићима или зглобовима, и губитак тежине.[16] Само неколико случајева акутне инфекције се доводи у везу са жутицом.[24] Инфекција се отклања без лечења код 10-50% људи, чешће код млађих женских особа.[24]

Хронична инфекција[уреди | уреди извор]

Код осамдесет процената људи изложених вирусу развиће се хронична инфекција.[26] Већина ће осетити минималне или никакве симптоме током прве декаде инфекције,[40] иако се хронични хепатитис може довести у везу са умором.[21] Хепатитис Ц је првенствени узрок цирозе и рака јетре код људи који су заражени дуги низ година.[5] Код 10–30% људи који су заражени преко 30 година развиће се цироза.[5][16] Цироза је чешћа код људи који су инфицирани хепатитисом Б или ХИВ-ом, алкохоличара, и мушкараца.[16] Људи, код којих се развија цироза, имају двадесет пута већи ризик да добију рак јетре, уз годишњу стопу од 1-3%.[5][16] За алкохоличаре је ризик 100 пута већи.[41] Хепатитис Ц је узрочник више од 27% случаја цирозе и 25% случаја рака јетре.[15]

Цироза јетре може да доведе до високог крвног притиска у венама везаних за јетру, акумулирања течности у абдомену, лаког стварања модрица или крварења, проширених вена, нарочито у желуцу и једњаку, жутице(жутило коже), и оштећења мозга.[17]

Утицај ван јетре[уреди | уреди извор]

Хепатитис Ц се ретко доводи у везу са Сјегреновим синдромом (аутоимуним поремећајем), нижим бројем крвних плочица од нормалног, хроничним обољењем коже, дијабетесом, и нон-Хочкиновим лимфомима.[42][43]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Серолошки профил инфекције хепатитисом Ц

Дијагностички тестови за хепатитис Ц укључују: антитела на ВХЦ, ЕПИСТ, Вестерн блот, и квантитативни ВХЦ РНК.[16] Ланчана реакција полимеразе (ЛРП) може да детектује ВХЦ РНК једну до две недеље након инфекције, док је потребно знатно више времена да се антитела формирају и открију.[17]

Хронични хепатитис Ц је инфекција вирусом хепатитиса Ц која траје више од шест месеци заснована на присуству РНК.[40] Због тога што хронична инфекција типично деценијама не показује симптоме,[40] клиничари је обично откивају путем тестова за испитивање функције јетре или другим рутинским скринингом високоризичних људи. Тестирањем се не може разликовати акутна од хроничне инфекције.[15]

Тестирање крви[уреди | уреди извор]

Тестирање крви на хепатитис Ц типично почиње тестовима крви за откривање присуства антитела на ВХЦ користећи ензим имуноесеј.[16] Ако су налази позитивни, врши се други тест за проверу имуноесеја и одређивања озбиљности инфекције.[16] Рекомбинантни имуноблот есеј проверава имуноесеј, и ВХЦ РНК ланчана реакција полимеразе одређује озбиљност.[16] Ако нема РНК и имуноблот је позитиван, особа је раније имала инфекцију али се излечила терапијом или спонтано; ако је имуноблот негативан, имуноесеј је погрешан.[16] Потребно је шест до осам недеља након инфекције да резултат имуноесеј теста буде позитиван.[21]

Ензими јетре варирају у почетку инфекције;[40] у просеку почињу да расту седам недеља након инфицирања.[21] Ензими јетре су у слабој вези са озбиљношћу болести.[21]

Биопсија[уреди | уреди извор]

Биопсија јетре може да одреди степен оштећења јетре, али постоји ризик од саме процедуре.[5] Типичне промене које биопсија детектује су лимфоцити унутар ткива јетре, лимфоидни фоликули у порталној тријади, и промене у жучним путевима.[5] Постоји неколико доступних тестова крви којима се одређује степен оштећења и умањује потреба за биопсијом.[5]

Скрининг[уреди | уреди извор]

Само 5–50% инфицираних у Сједињеним Државама и Канади је свесно свога стања.[30] Тестирање се препоручује онима који су високог ризика, укључујући и људе са тетоважама.[30] Скрининг се препоручује и онима који имају увећање ензима јетре будући да је то често једини знак хроничног хепатитиса.[44] У Сједињеним Државама се не препоручује рутински скрининг.[16]

Терапија[уреди | уреди извор]

ВХЦ изазива хроничну инфекцију код 50–80% заражених особа. У просеку у 40-80% ових случајева долази до излечења после узимања терапије.[45][46] У ретким случајевима, инфекција се може повући и без лечења.[24] Људи са хроничним хепатитисом Ц треба да избегавају алкохол и лекове који су токсични за јетру,[16] и треба да се вакцинишу против хепатитиса А и хепатитиса Б.[16] Људи са цирозом треба да ураде ултразвучни преглед за утврђивање рака јетре.[16]

Лекови[уреди | уреди извор]

Људи са потврђеном абнормалношћу јетре због БХЦ инфекције треба да траже лечење.[16] Текуће лечење је комбинација пегилираног интерферона и антивиралног лека рибавирина 24 или 48 недеља, зависно од типа ВХЦ.[16] Код 50-60% лечених долази до побољшања.[16] Комбиновање боцепревира или телапревира са рибавирином и пегинтефероном алфа побољшава антивиралну реакцију на хепатитис Ц генотипа 1.[47][48][49] Нежељена дејства лечења су честа; половина људи под терапијом добија симптоме попут грипа, а трећина доживљава емотивне проблеме.[16] Хепатитис Ц се лечи делотворније у првих шест месеци него када постане хроничан.[17] Ако особа развије нову инфекцију и не излечи се након осам до дванаест недеља, препоручује се 24 седмице пегилираног интерферона.[17] За људе са таласемијом (крвни поремећај), изгледа да је рибавирин користан, али повећава потребу за трансфузијама.[50]

Алтернативни начини лечења и истраживања[уреди | уреди извор]

Њени заговорници тврде да је неколико алтернативних терапија корисно у лечењу хепатитиса Ц, укључујући: млечни чкаљ, гингсенг, и колоидно сребро.[51] Међутим, није се показало да је нека алтернативна терапија дала боље резултате код хепатитиса Ц, и не постоје докази да алтернативно лечење има било какво дејство на вирус.[51][52][53]

До 2011. године, око сто медикамената за хепатитис Ц је у развоју.[54] У те медикаменте спадају вакцине које лече хепатитис, имуномодулатори, и циклофилин инхибитори.[55] Ова потенцијално нова терапија је настала захваљујући бољем разумевању вируса хепатитиса Ц.[56]

Превенција[уреди | уреди извор]

До 2011. године није постојала вакцина против хепатитиса Ц. На вакцинама се ради и показали су се охрабрујући резултати.[57] Комбинација превентивне стратегије, као што су програм замене игала и лечење злоупотребе психоактивних супстанци, смањују ризик хепатитиса Ц код интравенских корисника дроге за 75%.[58] Скрининг давалаца крви је важан на националном нивоу, као и поштовање универзалних мера превенције у оквиру здравствених установа.[21] У земљама, које су недовољно снабдевене стерилним шприцевима, здравствени радници треба да дају, кад год је то могуће, лекове који се уносе преко уста, уместо ампулираних лекова који се у тело уносе убризгавањем преко игле.[15]

Прогноза[уреди | уреди извор]

Реакције на лечење се разликују сходно генотипу. Континуирани одговор јавља се код 40-50% људи са генотипом 1 ВХЦ након 48 недеља лечења.[5] Континуирани одговор се дешава код 70-80% људи са генотипима 2 и 3 БХЦ након 24 недеља лечења.[5] Континуирани одговор је 65% код људи са генотипом 4 након 48 недеља лечења. Евиденција лечења генотипа 6 обољења је тренутно оскудна, и постоји доказ да се лечи 48 недеља истим дозама као обољења генотипа 1.[59]

Друштво и култура[уреди | уреди извор]

Светска алијанса за хепатитис одредила је 28. јул као Светски дан хепатитиса, и тај дан се свечано обележава сваке године.[60]

Економски трошкови везани за превенцију и лечење хепатитис Ц значајни су и за појединца и за друштво. Само у Сједињеним Државама трошкови лечења болести током просечног животног века пацијената у 2003. години процењени су на 33.407 USD,[61] а са трошковима трансплантације јетре тај износ у 2011. години просечно је износио 200.000 USD .[54] У Канади у 2003. години трошкови антивиралног лечења износили су 30.000 CAD по једном болеснику,[62] док су у Сједињеним Државама трошкови били од 9,200 до 17,600 USD у 1998. године.[61] У многим областима света велики број људи не може да добије лечење антивиралним лековима јер немају осигурање или имају осигурање које не покрива трошкове антивиралног лечења.[63]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Q&A for Health Professionals”. Viral Hepatitis. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 28. 9. 2020. 
  2. ^ Ryan KJ, Ray CG, ур. (2004). Sherris Medical MicrobiologyСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (4th изд.). McGraw Hill. стр. 551–52. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  3. ^ а б Maheshwari, A (2010). Thuluvath, PJ. „Management of acute hepatitis C.”. Clinics in liver disease. 14 (1): 169—76; x. PMID 20123448. 
  4. ^ а б в г „Hepatitis C Fact sheet”. WHO. 24. 6. 2022. Архивирано из оригинала 31. 1. 2016. г.  Updated as required.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Rosen, HR (23. 6. 2011). „Clinical practice. Chronic hepatitis C infection.” (PDF). The New England journal of medicine. 364 (25): 2429—38. PMID 21696309. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2012. г. Приступљено 10. 1. 2014. 
  6. ^ а б Ryan KJ, Ray CG, ур. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th изд.). McGraw Hill. стр. 551-2. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  7. ^ а б Houghton, M (2009). „The long and winding road leading to the identification of the hepatitis C virus”. Journal of Hepatology. 51 (5): 939—48. PMID 19781804. doi:10.1016/j.jhep.2009.08.004. 
  8. ^ а б Boyer, JL (2001). Liver cirrhosis and its development: proceedings of the Falk Symposium 115. Springer. стр. 344. ISBN 9780792387602. 
  9. ^ Choo QL, Kuo G, Weiner AJ, Overby LR, Bradley DW, Houghton M (1989). „Isolation of a cDNA clone derived from a blood-borne non-A, non-B viral hepatitis genome”. Science. 244 (4902): 359—62. PMID 2523562. doi:10.1126/science.2523562. 
  10. ^ Kuo, G; QL, Choo; Alter, HJ (1989). „An assay for circulating antibodies to a major etiologic virus of human non-A, non-B hepatitis”. Science. 244 (4902): 362—4. PMID 2496467. doi:10.1126/science.2496467. 
  11. ^ Winners Albert Lasker Award for Clinical Medical Research, The Lasker Foundation. Приступљено 20 February 2008.
  12. ^ Houghton, M., Q.-L. Choo, and G. Kuo. NANBV Diagnostics and Vaccines. European Patent No. EP-0-3 18-216-A1. European Patent Office (filed 18 November 1988, published 31 May 1989).
  13. ^ Wilken, Judge. „United States Court of Appeals for the Federal Circuit”. United States Court of Appeals for the Federal Circuit. Приступљено 11. 1. 2012. 
  14. ^ а б в „WHO Hepatitis C factsheet”. 2011. Приступљено 13. 7. 2011. 
  15. ^ а б в г д ђ е ж з и Alter, MJ (7. 5. 2007). „Epidemiology of hepatitis C virus infection.”. World journal of gastroenterology : WJG. 13 (17): 2436—41. PMID 17552026. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т Wilkins, T (1. 6. 2010). Malcolm, JK, Raina, D, Schade, RR. „Hepatitis C: diagnosis and treatment.”. American family physician. 81 (11): 1351—7. PMID 20521755. 
  17. ^ а б в г д Ozaras, R (2009). Tahan, V.. „Acute hepatitis C: prevention and treatment.”. Expert review of anti-infective therapy. 7 (3): 351—61. PMID 19344247. 
  18. ^ Colacino 2004, стр. 32
  19. ^ а б Shepard CW, Finelli L, Alter MJ. Global epidemiology of hepatitis C virus infection. Lancet Infect Dis 2005; 5(9):558-67.
  20. ^ Brunette], Gary W. (ур.). CDC health information for international travel : the Yellow Book 2012. New York: Oxford University. стр. 231. ISBN 9780199769018. 
  21. ^ а б в г д ђ Dolin, Raphael; Gerald L. Mandell, John E. Bennett, ур. (2010). Mandell, Douglas, and Bennett's principles and practice of infectious diseases (7. изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone/Elsevier. стр. Chapter 154. ISBN 978-0443068393. 
  22. ^ Nakano T, Lau GM, Lau GM, Sugiyama M, Mizokami M (2011). „An updated analysis of hepatitis C virus genotypes and subtypes based on the complete coding region”. Liver Int. PMID 22142261. doi:10.1111/j.1478-3231.2011.02684.x. 
  23. ^ а б в г д Pondé, RA (2011). Mikhaĭlova, A.. „Hidden hazards of HCV transmission.”. Medical microbiology and immunology. 200 (1): 7—11. PMID 20461405. 
  24. ^ а б в г д Chronic Hepatitis C Virus Advances in Treatment, Promise for the Future. Springer Verlag. 2011. стр. 4. ISBN 9781461411918. 
  25. ^ а б Xia, X (2008). Luo, J, Bai, J, Yu, R.. „Epidemiology of HCV infection among injection drug users in China: systematic review and meta-analysis.”. Public health. 122 (10): 990—1003. PMID 18486955. doi:10.1016/j.puhe.2008.01.014. 
  26. ^ а б в г Nelson, PK (13. 8. 2011). Mathers, BM, Cowie, B, Hagan, H, Des Jarlais, D, Horyniak, D, Degenhardt, L.. „Global epidemiology of hepatitis B and hepatitis C in people who inject drugs: results of systematic reviews.”. Lancet. 378 (9791): 571—83. PMID 21802134. doi:10.1016/S0140-6736(11)61097-0. 
  27. ^ Imperial, JC (2010). „Chronic hepatitis C in the state prison system: insights into the problems and possible solutions.”. Expert review of gastroenterology & hepatology. 4 (3): 355—64. PMID 20528122. 
  28. ^ Vescio, MF (2008). Longo, B, Babudieri, S, Starnini, G, Carbonara, S, Rezza, G, Monarca, R.. „Correlates of hepatitis C virus seropositivity in prison inmates: a meta-analysis.”. Journal of epidemiology and community health. 62 (4): 305—13. PMID 18339822. 
  29. ^ Marx, John (2010). Rosen's emergency medicine: concepts and clinical practice 7th edition. Philadelphia, PA: Mosby/Elsevier. стр. 1154. ISBN 9780323054720. 
  30. ^ а б в г д ђ Jafari, S (2010). Copes, R, Baharlou, S, Etminan, M, Buxton, J.. „Tattooing and the risk of transmission of hepatitis C: a systematic review and meta-analysis.” (PDF). International journal of infectious diseases : IJID : official publication of the International Society for Infectious Diseases. 14 (11): e928—40. PMID 20678951. 
  31. ^ „Hepatitis C” (PDF). Center for Disease Control and Prevention. Приступљено 2. 1. 2012. 
  32. ^ „Highest Rates of Hepatitis C Virus Transmission Found in Egypt”. Al Bawaba. 9. 8. 2010. Архивирано из оригинала 15. 05. 2012. г. Приступљено 27. 8. 2010. 
  33. ^ а б в Tohme RA, Holmberg SD (2010). „Is sexual contact a major mode of hepatitis C virus transmission?”. Hepatology. 52 (4): 1497—505. PMID 20635398. doi:10.1002/hep.23808. 
  34. ^ „Hepatitis C Group Education Class”. United States Department of Veteran Affairs. 
  35. ^ Lock, G; Dirscherl M; Obermeier, F (2006). „Hepatitis C —contamination of toothbrushes: myth or reality?”. J. Viral Hepat. 13 (9): 571—3. PMID 16907842. doi:10.1111/j.1365-2893.2006.00735.x. 
  36. ^ а б в „Hepatitis C”. FAQ – CDC Viral Hepatitis. Приступљено 2. 1. 2012. 
  37. ^ а б Lam, NC (15. 11. 2010). Gotsch, PB, Langan, RC. „Caring for pregnant women and newborns with hepatitis B or C.”. American family physician. 82 (10): 1225—9. PMID 21121533. 
  38. ^ Mast, EE (2004). „Mother-to-infant hepatitis C virus transmission and breastfeeding”. Advances in Experimental Medicine and Biology. 554: 211—6. PMID 15384578. 
  39. ^ Maheshwari, A (26. 7. 2008). Ray, S, Thuluvath, PJ. „Acute hepatitis C.”. Lancet. 372 (9635): 321—32. PMID 18657711. doi:10.1016/S0140-6736(08)61116-2. 
  40. ^ а б в г Chronic Hepatitis C Virus Advances in Treatment, Promise for the Future. Springer Verlag. 2011. стр. 103—104. ISBN 9781461411918. 
  41. ^ Mueller, S (28. 7. 2009). Millonig, G, Seitz, HK. „Alcoholic liver disease and hepatitis C: a frequently underestimated combination.”. World journal of gastroenterology : WJG. 15 (28): 3462—71. PMID 19630099. 
  42. ^ Zignego AL, Ferri C, Pileri SA, Caini P, Bianchi FB (2007). „Extrahepatic manifestations of Hepatitis C Virus infection: a general overview and guidelines for a clinical approach”. Digestive and Liver Disease. 39 (1): 2—17. PMID 16884964. doi:10.1016/j.dld.2006.06.008. 
  43. ^ Louie, KS (2011). Micallef, JM, Pimenta, JM, Forssen, UM. „Prevalence of thrombocytopenia among patients with chronic hepatitis C: a systematic review.”. Journal of viral hepatitis. 18 (1): 1—7. PMID 20796208. 
  44. ^ Senadhi, V (2011). „A paradigm shift in the outpatient approach to liver function tests.”. Southern medical journal. 104 (7): 521—5. PMID 21886053. 
  45. ^ Torresi, J (2011). Johnson, D, Wedemeyer, H.. „Progress in the development of preventive and therapeutic vaccines for hepatitis C virus.”. Journal of hepatology. 54 (6): 1273—85. PMID 21236312. doi:10.1016/j.jhep.2010.09.040. 
  46. ^ Ilyas, JA (2011). Vierling, JM. „An overview of emerging therapies for the treatment of chronic hepatitis C.”. Clinics in liver disease. 15 (3): 515—36. PMID 21867934. 
  47. ^ Foote BS, Spooner LM, Belliveau PP (2011). „Boceprevir: a protease inhibitor for the treatment of chronic hepatitis C”. Ann Pharmacother. 45 (9): 1085—93. PMID 21828346. doi:10.1345/aph.1P744. 
  48. ^ Smith LS, Nelson M, Naik S, Woten J (2011). „Telaprevir: an NS3/4A protease inhibitor for the treatment of chronic hepatitis C”. Ann Pharmacother. 45 (5): 639—48. PMID 21558488. doi:10.1345/aph.1P430. 
  49. ^ Ghany MG, Nelson DR, Strader DB, Thomas DL, Seeff LB (2011). „An update on treatment of genotype 1 chronic hepatitis C virus infection: 2011 practice guideline by the American Association for the Study of Liver Diseases”. Hepatology. 54 (4): 1433—44. PMC 3229841Слободан приступ. PMID 21898493. doi:10.1002/hep.24641. 
  50. ^ Alavian SM, Tabatabaei SV (2010). „Treatment of chronic hepatitis C in polytransfused thalassaemic patients: a meta-analysis”. J. Viral Hepat. 17 (4): 236—44. PMID 19638104. doi:10.1111/j.1365-2893.2009.01170.x. 
  51. ^ а б Hepatitis C and CAM: What the Science Says Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2013). NCCAM March 2011. (Retrieved 07 March 2011)
  52. ^ Liu, J (2003). Manheimer, E, Tsutani, K, Gluud, C.. „Medicinal herbs for hepatitis C virus infection: a Cochrane hepatobiliary systematic review of randomized trials.”. The American journal of gastroenterology. 98 (3): 538—44. PMID 12650784. 
  53. ^ Rambaldi, A (17. 10. 2007). Jacobs, BP, Gluud, C.. „Milk thistle for alcoholic and/or hepatitis B or C virus liver diseases.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (4): CD003620. PMID 17943794. 
  54. ^ а б El Khoury, A. C. (1. 12. 2011). Klimack, W. K., Wallace, C., Razavi, H.. „Economic burden of hepatitis C-associated diseases in the United States”. Journal of Viral Hepatitis. doi:10.1111/j.1365-2893.2011.01563.x. 
  55. ^ Ahn, J (2011). Flamm, SL. „Hepatitis C therapy: other players in the game”. Clinics in liver disease. 15 (3): 641—56. PMID 21867942. doi:10.1016/j.cld.2011.05.008. 
  56. ^ Vermehren, J (2011). Sarrazin, C.. „New HCV therapies on the horizon.”. Clinical microbiology and infection : the official publication of the European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases. 17 (2): 122—34. PMID 21087349. 
  57. ^ Halliday, J (2011). Klenerman, P, Barnes, E.. „Vaccination for hepatitis C virus: closing in on an evasive target.”. Expert review of vaccines. 10 (5): 659—72. PMID 21604986. doi:10.1586/erv.11.55. 
  58. ^ Hagan, H (1. 7. 2011). Pouget, ER, Des Jarlais, DC. „A systematic review and meta-analysis of interventions to prevent hepatitis C virus infection in people who inject drugs.”. The Journal of infectious diseases. 204 (1): 74—83. PMID 21628661. 
  59. ^ Fung, J; CL, Lai; Hung, I (2008). „Chronic hepatitis C virus genotype 6 infection: response to pegylated interferon and ribavirin”. The Journal of Infectious Diseases. 198 (6): 808—12. PMID 18657036. doi:10.1086/591252. 
  60. ^ Eurosurveillance editorial, team (28. 7. 2011). „World Hepatitis Day 2011.”. Euro surveillance : bulletin europeen sur les maladies transmissibles = European communicable disease bulletin. 16 (30). PMID 21813077. 
  61. ^ а б Wong, JB (2006). „Hepatitis C: cost of illness and considerations for the economic evaluation of antiviral therapies.”. PharmacoEconomics. 24 (7): 661—72. PMID 16802842. 
  62. ^ „Hepatitis C Prevention, Support and Research ProgramHealth Canada”. Public Health Agency of Canada. 2003. Приступљено 10. 1. 2012. 
  63. ^ Zuckerman 2008, стр. 532.

Литература[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).