Хрватизација

Хрватизација је појам којим се означавају асимилациони процеси превођења појединаца или групација из њиховог матичног етничког корпуса у хрватски етнички, односно национални корпус. Током историје, похрваћивање је вршено у неколико основних видова, путем културолошке асимилације, односно акултурације, путем социјалне и политичке асимилације, као и путем верске конверзије у облику покатоличавања или унијаћења. У појединим историјским периодима хрватизација је спровођена уз употребу принудних и насилних метода, које су попримиле екстремне размере током Другог свјетског рата (1941-1945), за време постојања Независне Државе Хрватске која је спроводила политику систематске хрватизације, масовног протеривања и геноцидног уништавања српског народа.

Процес хрватизације је такође био усмерен против Буњаваца и Шокаца, босанско-херцеговачких муслимана, далматинских и истарских Италијана, као и припадника неких других етничких заједница. И поред права сваког појединца да се о својој националној припадности изјасни по личном опредељењу, присталице хрватизације нпр. Буњевце третирају искључиво као "буњевачке Хрвате" или "хрватске Буњевце" чиме аутоматски оспоравају њихово уставно право на самобитност и очување националног идентитета.

Хрватизација Срба у Хрватској

Главни чланци: Унијати у Далмацији, Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској и Анте Старчевић

Анте Старчевић (1823-1896), идеолог и заговорник хрватизције Срба у Хрватској

Јосип Франк (1844-1911), идеолог и заговорник хрватизције Срба у Хрватској

Током историје, хрватизација православних Срба је била уско повезана са разним облицима верске асимилације, а првенствено са појавом унијаћења, односно покатоличавања. Ови процеси су доводили до одвајања поунијаћених, односно покатоличених Срба од њихове првобитне верске заједнице - Српске православне цркве, што је за последицу имало не само верску конверзију, већ и постепену акултурацију, а потом и потпуну асимилацију у нову заједницу, предвођену хрватским свештенством.

Један од главних инструмената за спровођење не само верске, већ и етничке конверзије Срба била је унијатска Крижевачка бискупија у Хрватској. Међутим, интензиван рад на унијаћењу православних Срба запчет је знатно пре формалног оснивања поменуте бискупије. За време учесталих миграција током 16. и 17. века, поједине групе српских досељеника су биле подвргаване убрзаној верској конверзији и акултурацији, што је у пракси доводило до прихватања новог идентитета под утицајем хрватског свештенства. Ова појава је била посебно изражена међу Србима који су били настањени на поседима хрватских великаша у банској Хрватској, а исти процес је захватио и поједина крајишка подручја, о чему сведочи познати пример акултурације жумберачких Срба.

У раздобљу од 16. до 18. века, знатан број српских села са неколико хиљада житеља у области Жумберка поунијаћен је од стране хрватског свештенства, првенствено уз упоребу разних притисака и других средстава принуде од стране државних и војних власти. Процец хрватизације жумберачких Срба био је спроведен темељито, тако да су се током 19. и 20. века поједини Жумберчани српског порекла на посебан начин истицали ватреном припадношћу хрватском националном корпусу, о чему на сликовит начин сведочи и потоњи пример унијатског крижевачког бискупа Јанка Шимрака.

Слични процеси верске и националне конверзије су били забележени и међу Србима у Далмацији, где се организовано унијаћење појавило 1832. године углавном у насељима Кричке, Баљци и Врлика. Такве појаве су доводиле до знатних сукоба, тако да унијаћење и однарођавање није заживело. По правилу, привремени унијати су се већим делом враћали у православну веру и српску заједницу, а мањим делом су преласком у римокатолике и потом би се већ у првој или другој генерацији изјашњавали као Хрвати.

У другој половини 19. века, главни идеолог и заговорник потпуне хрватизације Срба у Хрватској био је Анте Старчевић (1823-1896), оснивач хрватске Странке права. Његовим публицистичким радовима и јавним позивима "грко-источњацима" (како је називао Србе) да прихвате пројекат "хрватске политичке нације" и тиме постану Хрвати, постављени су темељи за идеолошку и политичку изградњу организованог система хрватизације Срба, уз употребу свих средстава. Теорију о постојању "хрватске политичке нације" и непризнавању других народности у Хрватској, а на првом месту српске, прихватиле су и друге хрватске политичке групације, тако да је поменута теорија постала главно политичко средство хрватизације. Последице такве идеологије показале су се у 20. веку.

Као главни иструмент за спровођење унијаћења и похрваћивања, гркокатоличка Крижевачка епархија је и током савремене историје одиграла значајну улогу у превођењу православних Срба у католицизам и њиховом укључивању у хрватски национални корпус. Ова делатност је попримила екстремне и злочиначке раазмере за време Другог светског рата (1941-1945), када је управа Крижевачке епархије активно саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју такозване Независне Државе Хрватске. У томе се посебно истакао клерофашиста Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.

За време постојања социјалистичке Југославије, хрватизација се испољавала првенствено у области културног живота. Срби у Хрватској су били изложени процесу тихе акултурације, првенствено у великим градовима, док је ова појава била знатно мање изражена на крајишким подручјима у унутрашњости. Већ од седамдесетих година 20. века постојала је тенденција постепеног удаљавања од општег стандарда у српскохрватском језику у виду све израженијег залагања за употребу "чисте" хрватске језичке норме. Све интензивнија лингвистичка хрватизација, наметана преко јавних гласила и масовних медија, знатно је утицала и на језик урбаних Срба у Хрватској.

Након политичких промена у Хрватској (1990) и доласка на власт националистичке Хрватске демократске заједнице, положај Срба у овој још увек југословенској републици је почео нагло да се погоршава. Променом устава Хрватске, Србима је одузет дотадашњи статус конститутивног народа, чиме су сведени на мањину. На свеопшту хрватизацију политичког и друштвеног живота Срби су одговорили стварањем својих аутономних области које су се крајем 1991. године ујединиле у Републику Српску Крајину. Након њеног слома (1995) и протеривања велике већине Срба, на окупираном подручју Крајине је започео процес интензивне хрватизације, који траје до данашњих дана.

У Републици Хрватској се процес хрватизације Срба спроводи на разним нивоима друштвеног живота. Тако је 2011. године забиљежен случају Предрага Арсеновића, Србина из Јаловика код Шапца у Мачви, кога су власти Републике Хрватске посмртно регистровале као Хрвата. Случај је открио његов син Саша Арсеновић када је вадио извод из матичне књиге рођених. Према наводима Миодрага Линте, председника Коалиције удружења избјеглих Срба, у Хрваткој је било мијењања националне припадности у матичним књигама. Директор Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац истиче да процес хрватизације Срба и даље најизраженији у урбаним срединама. Овакви случајеви су најбројнији у Задру и Госпићу, гдје се српска деца уз одобрење родитеља прво покатоличавају, а затим и уписују као Хрвати. Ови случајеви су узроковани тешким положајем Срба који се налазе у положају грађана другог реда. Свештеник Српске православне цркве у Задру, прота Миленко Поповић указао је на већи број случајева у којима су Срби у Задру од њега тражили потврду да су крштени, са којом су потом одлазили код римокатоличких свештеника.

Хрватизација на просторима Србије

Факсимил декрета о изјашњавању Буњеваца и Шокаца као Хрвата из 1945. године

Током историје, хрватизација је на просторима данашње Србије била присутна првенствено на северним подручјима (Војводина, односно Срем, Банат и Бачка), као и на појединим подручјима Косова и Метохије (Јањево).

Хрватизација у Војводини

На просторима данашње Војводине, хрватизација је током историје била усмерена према Србима у Срему, према Буњевцима и Шокцима у Бачкој и Барањи, као и према Крашованима у Банату. Према пописним подацима из 1851, на територији Војводства Србије и Тамишког Баната живело је 62.936 Буњеваца и Шокца, као и 2.860 Хрвата. Међутим, већ током 19. века, у склопу расправе о националној припадости Буњеваца и Шокаца, уобличене су тезе о њиховој наводној припадности хрватском националном корпусу. Ова теза је потенцирана и у раздобљу између два светска рата, а нарочито у време стварања Бановине Хрватске (1939) када су истакнути захтеви да се Барања и делови Бачке укључе у састав Хрватске, до чега није дошло.18-20

Систематска хрватизација ових аутентичних заједница у Војводини започела је након завршетка Другог свеског рата и успостављања комунистичког режима у Југославији. Након ослобођења, нове власти су уредбом од 14. маја 1945. године наредиле да се припадници Буњевачке и Шокачке етничке групе бришу из евиденције народности Војводине и категоризују као Хрвати. У исто време, представници новостворене федералне јединице Хрватске су у комисији за административно разграничење обновили захтеве да се Барања и знатни делови Бачке укључе у састав Хрватске, у чему су делимично успели (у случају Барање). Иако је Бачка остала у саставу Војводине, односно Србије, комунистичке власти су наставиле да спроводе хрватизацију Буњеваца и Шокаца.

Највећи број Буњеваца живи у селима у околини Суботице: Биково, Горњи Таванкут, Доњи Таванкут, Ђурђин, Мала Босна и Стари Жедник. Шокци углавном живе у насељима у околини Сомбора: Сонта, Апатин, Бачки Брег и Бачки Моноштор.. Тек након пада комунистичког режима у Војводини (1988-1990), овим заједницама је омогућено да се слободно развијају. Према попису из 2002. године у Војводини је било 56.546 становника који су се изјаснили као Буњевци или Шокци.

Хрватизација је захватила и становништво у сремским селима Хртковци и Никинци, које води порекло од римокатоличких Албанаца (Клименти) досељених 1737. године заједно са Србима током Друге велике сеобе Срба. Првобитно су говорили албанским, а потом и српским језиком, да би почетком 20. века, после Свехрватског католичког конгреса (1900) под притиском римокатоличког свештенства почели да се изјашњавају као Хрвати.

Хрватизација на Косову и Метохији

Хрватизација је захватила чак и поједине скупине становништва на подручју Косова и Метохије. У склопу политике прозелитизма, римокатоличким Јањевцима је наметнут хрватски национални идентитет. Кључну улогу у хрватизацији Јањеваца одиграли су римокатолички мисионари и свештеници.

Хрватизација на просторима Црне Горе

Хрватизација је на просторима данашње Црне Горе била заснована на теорији о постојању такозване "Црвене Хрватске" која би наводно обухватала највећи део Црне Горе, са Боком Которском, као и највећи део Херцеговине, са приморјем до реке Неретве. Највећи поборник ове теорије, а уједно и хрватизације у Црној Гори, био је Савић Марковић Штедимлија.

Хрватизација римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини

Непосредно након успостављања аустроугарске власти у Босни и Херцеговини (1878) започео је процес интензивне хрватитације босанско-херцеговачких римокатолика, међу којима је до тада преовлађивало регионално поимање идентитета, чији су традиционални носиоци били босански Фрањевци. Главни инструмент хрватизације била је новостворена Врхбосанска надбискупија на челу са надбискупом Јосипом Штадлером (1881-1918) који је био један од главних заговорника анексије Босне и Херцеговине и административног обједињавања ових области са Хрватском и Славонијом, односно Далмацијом ради стварања Велике Хрватске под жезлом хабзбуршке династије.

Хрватизација Словенаца

Екстремни хрватски националисти су у склопу негирања национане самобитности словеначког народа развили тезу по којој Словенци нису посебна нација, већ представљају наводне "Алпске Хрвате". Рани облици хрватизације појединих група словеначког становништва забележени су већ током 18. и 19. века, када је над словеначким досељеницима из Крањске, који су се населили у појединим местима у Лици, извршена асимилација путем њиховог превођења у хрватски национални корпус. Слични процеси су се одвојали у појединим местима у Истри и Међумурју. Теза о Словенцима као "Алпским Хрватима" снажно је потенцирана од стране усташког покрета.

Хрватизација Славоније

Главни чланци: Славонија и Етнички Славонци

Крајем 6. и почетком 7. века, на подручје дотадашње римске провинције Паноније Савије (лат. Pannonia Savia) доселило се становништво које је припадало посебној групи Панонских Словена. Управо по овом становништву, читава област је добила своје ново, словенско име, које се у средњовековним латинским изворима најчешће јављало у облику Sclavonia или Slavonia (дословно: Славонија). Током читавог средњовековног и раног нововековног раздобља, тадашња Славонија се према западу простирала све до реке Сутле, а њен западни део се називао Горња Славонија (лат. Sclavonia superior), обухватајући простор од Сутле до Илове, док се преостали део од реке Илове према истоку називао Доња Славонија (лат. Sclavonia inferior). Тек након Бечког рата (1683-1699), појам Славоније је постепено сужаван на дотадашњу Доњу Славонију, која је сачувала славонско обласно име, док је некадашња Горња Славонија преименована у Северну Хрватску. Тиме је започео процес хрватизације становништва дотадашње Горње Славоније, а исти процес се током 18. и 19. века проширио и према просторима Доње Славоније.

Настојећи да оправда и поспеши овај процес, хрватска национална историографија је током 19. века уобличила тезу о наводном "хрватству" средњовековног становништва Славоније, тако да је раносредњовековна Посавска кнежевина у делима хрватских историчара прозвана "Посавском Хрватском", уз негирање етничке посебности средњовековних Славонаца, који су били потомци јужног дела Паноснких Словена. Тек крајем 20. и почетком 21. века, хрватска историографија се у пуној мери суочила са научним резултатима страних истраживача, како европских, тако и америчких, што је довело до постепеног напуштања дотадашњих теза, а потом и до појаве хрватских историографских радова у којима се признаје етничка посебност старог славонског становништва. Сходно томе, део хрватске научне историографије је заузео критички став према даљим покушајима подвођења средњовекове Славоније под појам Хрватске и средњовековних Славонаца под Хрвате.

Хрватизација Италијана у Истри и Далмацији

Непосредно по завршетку Другог светског рата, када су социјалистичкој Југославији прикључене дотадашње италијанске области на источној обали Јадрана (Задар, Ријека и Истра), започео је период прогона и репресије над етничким Италијанима у поменутим областима, које су прикључене југословенској федералној јединици Хрватској. Услед комунистичког терора, велики део италијанске заједнице је био ринуђен да емигрира у Италију, а преостали Италијани у Хрватској су били изложени систематској хрватизацији.

Хрватизација Албанаца у Далмацији

Током раздобља млетачке власти, у време честих миграција на источнојадранским просторима, поједине скупине етничких Албанаца су се досељавале у Млетачку Далмацију. Једно од највећих досељавања остварено је у периоду од 1723. до 1759. године, када се неколико скупина римокатоличких Албанаца из околине Скадра постепено населио у околину Задра, односно у данашња села Ерико, Арбанаси, Земуник Доњи, Земуник Горњи, Драчевац, Црно, Плоча, идр. Временом су се све ове породице похрватиле и данас се изјашњавају као Хрвати, а међу њима се развио Арбанаски-Шестински језик који представља мешавину гега наречја, хрватског и италијанског језика. Међу похрваћеним Албанцима из околине Задра је и Александар Стипчевић.

Познате добровољно похрваћене особе

• Аугуст Шеноа (нем. August Schönoа) (1838—1881), хрватски писац немачког порекла.
• Иван Зајц (1832—1914), хрватски композитор и диригент чешког порекла.
• Ватрослав Лисински, рођен као Игнац Фукс (Ignaz Fuchs) (1819—1854), хрватски композитор немачко-јеврејског порекла.
• Анте Старчевић (1823—1896), хрватски политичар, књижевник, оснивач хрватске Странке права, отац хрватског национализма и идеолошки вођа Усташког покрета, српског порекла.
• Јосип Франк, рођен као Јозуа Франк (Joshua Frank), хрватски политичар јеврејског порекла.
• Славољуб Пенкала (1871—1922), хрватски инжењер и проналазач пољско-холандског порекла.
• Лавослав Ружичка (1887—1976), хрватско-швајцарско-југословенски научник чешког порекла.
• Људевит Гај, рођен као Лудвиг Гај (Ludwig Gay) (1809—1872), хрватски лингвиста, политичар и вођа Илирског покрета, немачког порекла.
• Јосип Јурај Штросмајер (нем. Joseph Georg Strossmayer), хрватски бискуп и политичар немачког порекла.

Види још

• Хрвати нехрватског поријекла
• Десрбизација
• Протофашизам
• Велика Хрватска
• Независна Држава Хрватска
• Бугаризација
• Мађаризација
• Црногоризација
• Бошњакизација
• Србизација

Литература

• Алексић, Будимир (2002). Црвено-Црна Гора: О унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад. Никшић: Омладински интелектуални центар. 
• Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi. 
• Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. 
• Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44. 
• Гавриловић, Славко (1996a). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126. 
• Goldstein, Ivo (2006). „Ustaška ideologija o Hrvatima muslimanske vjere i odgovor u časopisu Handžar”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. 38 (1): 259—277. 
• Gračanin, Hrvoje (2014). „Povijest Slavonije koja to nije: Stari vijek i rani srednji vijek”. Scrinia Slavonica. 14: 528—532. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа. 
• Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци. 
• Jankulov, Borislav (1961). Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku. Novi Sad: Matica srpska. 
• Klaić, Nada (1971). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (1. изд.). Zagreb: Školska knjiga. 
• Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša. 
• Крестић, Василије (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1849-1868”. Историја српског народа. књ. 5, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—150. 
• Крестић, Василије (1983). „Политички, привредни и културни живот у Хрватској и Славонији”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 375—431. 
• Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика. 
• Крестић, Василије (1998). Геноцидом до Велике Хрватске. Нови Сад-Београд: Матица српска, Архив Србије. 
• Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
• Његован, Драго (2008). „Документи о насилној хрватизацији Буњеваца и Шокаца у Војводини после Другог светског рата”. Etnolingvistička i istorijska istraživanja o Bunjevcima. Novi Sad-Subotica: Matica srpska & Bunjevački informativni centar. стр. 105—112. 
• Petrić, Hrvoje (2007). „Tko su "Slovenci" ili Slavonci u Hrvatsko-slavonskoj Vojnoj krajini tijekom 17. stoljeća”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 39: 23—38. 
• Petrić, Hrvoje (2009). „O Kranjcima i "Slovencima" ili Slavoncima (Slovincima) u Križevačkoj županiji te Varaždinskom generalatu od kraja 16. do početka 18. stoljeća”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 11: 30—47. 
• Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска. 
• Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1-2): 61—72. 
• Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41. 
• Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123—133. 
• Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73. 
• Радовановић, Милован (2004). Етнички и демографски процеси на Косову и Метохији. Београд: Liber press. 
• Raič, Aleksandar (2011). „Po vika brez glasa i priznanja u društvenom životu” (PDF). Bunjevačke novine. 7 (69): 18—20. 
• Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод. 
• Szoldos, Attila (1998). „Hrvatska i Slavonija u kraljevstvu Arpadovića”. Povijesni prilozi. 17: 287—296. 
• Терзић, Славенко (2000). „Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма”. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181—198. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Šuvar, Stipe (1986). Svi naši nacionalizmi. Valjevo: Milić Rakić. 
• Vesna Požgaj Hadži, A contemporary sociolinguistic look at former Yugoslavia, Fakulty of Arts, University of Ljubljana

Спољашње везе

• Радио телевизија Републике Српске (2011): Хрватска Србе насилно покрштава у Хрвате (језик: српски)
• Нова српска политичка мисао: Политичко-историјски оквир српске трагедије, Веселин Ђуретић, 07.12.2009. (језик: српски)
• Нама шале: Буњевци неће „путовницу“ Архивирано на сајту Wayback Machine (7. септембар 2011) (језик: српски)
• Епархија Горњокарловачка: Епископ Јакшић (језик: српски)
• Terzić, Slavenko (2000). „Ideological roots of Montenegrin nation and Montenegrin separatism”.